Veselinović: Srpski radnici su velike kukavice, plaše se štrajka i čekaju da se drugi izbore za njih

Novac koji se ovih dana deli radnicima Fijat-a koji su štrajkovali je  dobijen od Vlade Srbije ili od FIAT-a kao kompenzacija za izdaju radničkih interesa, kaže u razgovoru za Novu ekonomiju Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije Sloga.

Da nešto nije u redu i da se istina prikriva vidi se i po tome što su iz fabrike prvo rekli da je Savez samostalnih sindikata Srbije dao taj novac, što je Ljubisav Orbović, predsednik sindikata, odmah demantovao, da bi onda bilo rečeno da su novac dali strani anonimni donatori koji ne žele da im se spomene ime.

„Ukupna suma iznosi oko 250.000 evra. Svaki radnik koji je štrajkovao dobija po 18.000 dinara, a novac im se daje u kešu iz nekih kesa ili vreća koje vuku po pogonima. Ta situacija je potpuno konfuzna i ima elemente krivičnog dela„, kaže Veselinović.

On dodaje da je to što se desilo u FIAT-u školski primer dogovorenog štrajka između poslodavca, države i Samostalnog sindikata te fabrike. To što je sindikat u FIAT-u organizovao štrajk baš u vreme kada je imao planirani prekid rada zbog nedostatka posla potvrđuje to.

„Oni su to uradili kako bi radnike uvukli u svoju prljavu igru. Nakon nekon vremena u tu situaciju uključila se Vlada Srbije, koja potpuno nezakonski staje na stranu FIAT-a i nakon toga se štrajk završava i kreće se u pregovore. Svako ko se iole ozbiljno bavi sindikatom zna da se pregovori između poslodavca i sindikata vrše u periodu kada štrajk traje jer tada sindikat ima odličnu pregovaračku poziciju. Ovde je sindikat pozvao radnike da prekinu štrajk, a nakon toga nastavio pregovore sa predstavnicima Vlade Srbije i FIAT-a i dogovorio nešto nezapamćeno u istoriji sindikalizma. Povećanje plate od mizernih 2,5%, što je sramotno, potpisujući pritom potpuno nezakonitu odredbu da tri godine u FIAT-u neće biti štrajka“, priča naš sagovornik. 

Štrajk je zagarantovano pravo radnika i niko nema prava da ga spreči

To što su oni potpisali je, navodi, potpuno protivustavno i protivzakonito i ne obavezuje. Pravo na štrajk je zagarantovano pravo i ni jedan sindikalac nema pravo da to svojim potpisom spreči, a pogotovo ne obavezuje predstavnike drugih sindikata da organizuju ili pokrenu štrajk u nekom narednom periodu. 

„Naravno, to će biti teško jer je Samostalni sindikat u FIAT-u ubio volju ljudi za sindikalnim aktivizmom i ogadio ljudima sve sindikate. Kako bi sprečili odliv članova oni su napravili jedan dogovor po kome će sindikat svakom štrajkaču dati novac, koji oni, sasvim sigurno, ne mogu da prikupi od članarina“, kaže on.

Režimski sindikati ubijaju volju  za štrajkom

Ovakve situacije ubijaju volju u radnicima da se bore za svoja prava i obeshrabruju ih. To je i jedan od razloga zbog kojih su svi protesti u Srbiji propali.

„Osim njega, ima još razloga. Pre svega razjedinjenost sindikata koji su međusobno posvađani više nego političke partije iz vlasti i opozicije, zatim apatija i strah radnika, ali isto tako i neiskrenost članova koji su mahom ušli u  sindikate zbog toga što preko njih i dalje mogu da dobiju pozajmice, polutke i slično… Minimalni broj ljudi su članovi sindikata zato što veruju u ideju sindikalizma. Sve dok oni nisu spremni da se bore za sebe i svoje porodice, sve dok ne postoji solidarnost među njima nikakavih ozbiljnih protesta neće biti. Da ne govorim o tome da prodržavni sindikati, pre svega Savez samostalnih sindikata, ali i UGS Nezavisnost, Nezavisni sindikat policije i mnogi drugi koji rade isključivo za svaku vlast, odnosno partiju na vlasti, opstruiraju i razbijaju svaki ozbiljniji vid  bunta“, kaže on.

To što Srbi pristaju da rade za minimalac, što pristaju da ih neko  maltretira, zabranjuje im da piju vodu ili idu u toalet je opet najvećim delom povezano sa strahom od gubitka posla. 

Beda, laži i obmane ljudima savijaju glave

„Beda, nemaština, svakodnevne laži i obmane o skorom boljem životu koji samo što nije stigao  doprinose da radnici savijaju glave, ćute i trpe razna poniženja. Poslodavci su privilegovani, država i inspekcije ih štite, pogotovo one firme koje dobijaju subvencije, zatim i loš zakon o radu  dovodi do toga da svaki organizovan ili pojedinačan pokušaj bunta uglavnom rezultira otkazom svima koji povedu bilo koji vid protesta. Sa druge strane naši radnici su, koliko god to zvučalo surovo, velike kukavice, plaše se štrajka, izlaska na ulicu, bilo kog vida borbe. Čekaju da ne prime platu po dve, tri ili više godina i tek se onda pobune“.

Zaposleni u Goši pristali na mrvice

Goša je klasičan primer firme u kojoj su radnici ćutali, godinama radili bez plate i pobunili su se tek kada se njihov kolega Dragan Mladenović ubio. 

„To je, nažalost, bio strašan povod za buđenje svesti ljudi koji sada mesecima bezuspešno obijaju pragove svih institucija kako bi rešili svoje probleme, a da se praktično ne zna ni ko je nadležan za njih. I na kraju su ti zaposleni u Goši pristali na mrvice i prazna obećanja jer su uvideli  da ništa ne mogu da postignu dosadašnjim načinom štrajka“.

Kakav je odnos vlasti prema građanima i radnicima, vidi se i po tome što su ugovori sa takozvanim stranim investitorima tajni. Oni se predstavljaju kao investitori, a u stvari njima država Srbija daje novac da bi došli.

„Taj model je preuzet od Slovačke i nije izmišljen kod nas, ali je kod nas potpuno obesmišljen i prilagođen stranim poslodavcima. Ja njih namerno nikada nisam zvao investitori jer oni ne investiraju ništa, već investiraju građani svojim novcem, a političari šakom i kapom dele taj narodni novac. Upravo iz tog razloga su ti ugovori tajni jer kada bi se obelodanili onda bi se videlo tačno koliko novca odlazi iz budžeta takvim firmama. Znamo da tu ne postoji nikakav kriterijum već Vlada Srbije deli novac ‘od oka’, pa se nekada išlo sa 1.000 evra po radnom mestu, a danas je to 20, 30,  pa čak i više od 50.000 evra po svakom otvorenom radnom mestu. U to ne ulaze infrastrukturni radovi, izgradnja hala, puteva, vodovodne i kanalizacione mreže i svih drugih benifita. Takvim firmama se dozvoljava fingiranje poslovnih knjiga kako bi prikazivali gubitak, a radnicima mahom isplaćivali minimalne zarade. Otvoreno mogu da kažem da sumnjam da dobar deo tog novca završi u privatnim džepovima ili partijskim kasama onih na vlasti jer ne postoji nikakva logika takvog ulaganja u takozvanu šrafciger industiju u kojoj se rade manuelni poslovi motanja kablova, šivenja presvlaka, lepljenja cipela i slično i kojih je Srbija prepuna, a da pritom domaće firme propadaju ili se gase, a nameti su sve veći“, tvrdi predsednik Sloge.

I vlast i opozicija žele da iskoriste radnike

Dodaje da i vlast i opozicija pokušavaju da iskoriste radnike Srbije za svoje lične interese, naročito pred izbore.

„Svima su im puna usta radnika, a da pritom većina od njih nema dana radnog staža van politike ni u poziciji ni opoziciji. Pozivaju se na radničku muku, a da nisu videli ni kako izgleda neka fabrička hala, kojih je doduše sve manje i manje. U takvim situacijama naravno da se ne može verovati ni poziciji ni opoziciji jer ih ovi prvi lažu, kradu i obmanjuju godinama. Isto to im je radio dobar deo opozicije – doduše ne ovoliko brutalno i primitivno kako to radi današnja vlast. Postoji jedan mali broj opozicionih partija koje nisu nikada učestvovale u vlasti i sa kojima se može sarađivati i koji su nam i do sada pomagali u skupštini Srbije, a tu pre svega mislim na Srpski pokret Dveri koji nam je bez obzira na ideološku razliku uvek pružao podršku – kako konkretnu u vidu učešća na protestima, tako i pomoć u pribavljanju raznih dokumenata važnih za sindikat koje mi kao nekakav opozicioni sindikat teško možemo da dobijemo“, kaže Veselinović.

Što se tiče raskida saradnje između Demokratske stranke i Pokreta Saše Jankovića to na njih nema uticaja jer smatra da, oni kao predstavnici građanske opozicije ne mogu da pokrenu radničku klasu, niti im radnička klasa može verovati s obzirom na njihovo neoliberalno opredeljenje i ranije aktivno učešće u vlasti.

„Ali svakako ćemo i sa njima sarađivati ukoliko dođe do nekakvog zajedničkog dogovora iskrenih opozicionih partija i radničkih sindikata, a i jednih i drugih je malo“, kaže predsednik Sloge.

Aktivno učestvuju u političkim procesima

Aktivna uključenost u političke procese, je deo strategije ovog sindikata, i to naročito u Narodnoj skupštini, gde se donose zakoni i oni svakodnevno rade na tome da ljudima objasne da je to normalno u svim razvijenim zemljama sveta.

„Od osnivanja smo opozicioni sindikat koji nije politička opozicija i koji smatra da i sindikat i Vlada i poslodavci moraju biti na istom zadatku poboljšanja materijalnog položaja radnika, ali svako iz svog ugla delovanja. Kritikovali smo i Koštunicu i Tadića i Dačića dok su vodili državu, kritikujemo naravno i sada vlast Aleksandra Vučića za koju lično smatram da je po radnike gora od epidemije kuge i kolere. A moram i da istaknem da se samo ovi sada brutalno obračunavaju sa svim svojim neistomišljenicima bilo da su iz sveta politike, sindikata, kulture ili neke druge sfere. Oni pritom koriste obračune kroz kompromitovanje na mnoge načine, a neki od njih su putem tabloida, tužilaštva, policije s ciljem da zastraše sve one koji ne misle kao oni„, priča on.

Gore nego ikada

Mada je situacija sada gora nego ikada, kako kaže, nastaviće da se bore. Da su na pravom putu vidi se po tome što kao sindikat rastu svakodnevno i što su prisutni u najvećem broju ozbiljnih državnih i privatnih kompanija.

„Svakoga dana nam pristupaju novi članovi, pogotovo oni hrabri koji se ne plaše i koji hoće da se bore za sebe, svoja prava i porodice. Drago mi je što sam na čelu jednog sindikata koji je danas i u Srbiji i van Srbije prepoznat kao jedini iskreni pravi borac za radnička prava. Mnogi nam prilaze, čestitaju, daju podršku, ali se plaše da to učine javno i sve dok se većina njih bude plašila i na taj način razmišljala, srpski radnik će biti ponižen, unižen, upropašćen i neće smeti ni pogled da digne. Ipak, nadam da to neće dugo trajati i da će vrlo brzo većina dići kuku i motiku i krenuti u borbu. Ako se to ne desi onda je krajnje vreme da gledamo da se spasavamo i da svoju decu šaljemo što dalje odavde. Nemam nameru da se pomirim s tim i boriću se dokle god budem mogao i imao snage bez obzira na sve pretnje,zastrašivanja kojima smo izloženi moja prodica, moji saradnici i ja lično“, zaključuje Veselinović.