Državne subvencije stranim investitorima

Bez mere i rezultata

  • Broj 29, april 2016

  • Bogdan Petrović

  • 0

Koliko su srpski budžet koštale subvencije stranim investitorima, a kolika je bila stvarna korist za državu i privredu, nikada nije podvučena crta. U grčevitoj želji da se privuku strani investitori, koji sve više ucenjuju i podižu svoje zahteve, stiglo se čak do cene od 100.000 evra po otvorenom radnom mestu. Svaka vlast računa na političku korist, ali je evidentan samo trošak iz budžeta

Od početka, u pitanju je bila politika, a ne ekonomija. Koncept subvencionisanja stranih investitora (u znatno manjoj meri domaćih) počeo je 2006. godine, odlukom Vlade da se preko Agencije za podsticanje stranih investicija (SIEPA) dodeljuju direktni novčani podsticaji za otvaranje radnih mesta, od 4.000 do 10.000 evra po radnom mestu. SIEPA je kao javna agencija u tom trenutku bila pod okriljem Ministarstva finansija (kojim je tada rukovodio Mlađan Dinkić), iako je bilo logično da se, s obzirom na delatnost, nalazi kod Ministarstva privrede.

Da je SIEPA političko oruđe u rukama jedne stranke (bolje reći ličnosti) pokazalo se kada se nakon formiranja naredne vlade SIEPA prebacuje iz nadležnosti Ministarstva finansija na Ministarstvo ekonomije koje nasleđuje Ministarstvo privrede, prelaskom Mlađana Dinkića u taj resor 2007. godine.

Politička uloga tih subvencija pokazala se i u izbornoj kampanji stranke URS kada su se stalno vrteli spotovi sa nazivima kompanija koje su dobile velike državne subvencije i mesta gde su te „investicije", a naravno, u tim sredinama očekivali su se glasovi za URS.

Subvencije su bile i namerno usmeravane u gradove gde su na vlasti bili kandidati URS-a, pa je 2011. godine, zbog „otimanja" Gorenja iz Valjeva i „usmeravanja" ka Zaječaju došlo do javnog sukoba između Dinkića i izvesnog Slobodana Ilića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija iz DS, poreklom iz Valjeva. Pukla je bruka, a ispostavilo se da su pored subvencija od 10.000 evra Gorenju obećane i dodatne pogodnosti oko infrastrukture, kako bi „otišao" u Zaječar umesto u Valjevo, gde su već imali uhodane pogone. Slučaj Gorenja pokazao je političku prirodu ovih subvencija – odnosno, da su motivi odlučivanja o subvencijama dominantno političke prirode.


Podrška FIAT-u ili gubitak svake mere prilikom subvencionisanja

Politički najviše eksploatisani projekat koji je dobio državne subvencije bio je „FIAT automobili Srbija". Pripremajući se za izbore 2008. godine, Mlađan Dinkić i Boris Tadić su po svaku cenu molili FIAT da potpiše bilo kakav papir o investiranju u Kragujevac.

Uz veliku medijsku kampanju, neposredno pred izbore, u Kragujevcu se potpisuje memorandum (koji inače u tom trenutku nije bio obavezujućeg karaktera). Grad je okićen, parole na italijanskom, mediji prepuni priča o neviđenom uspehu. Predsednik Srbije skakuće oko dva direktora FIAT-a,Markionea i Altavile, a pored trčkara Mlađan Dinkić.

Sumanuto insistiranje da se po svaku cenu realizuje investicija FIAT je mudro iskoristio, obezbedivši fantastičan posao na račun države Srbije. Ugovor sa FIAT-om je samo delimično objavljen, deo o podsticajima nije otkriven. Međutim, posrednim putem, iz završnih računa FAS-a gde se uredno beleže prihodi od subvencija, možemo steći uvid u obim podsticaja koje država velikodušno daje kompaniji.

Država je, pored unošenja imovine (zemljište i 300.000 kvadrata fabričkih hala) unela u kapital 50 miliona evra gotovine, a strani partner je uložio 200 miliona u opremi. Izdate su državne garancije za kredite kod Evropske investicione banke pod povlašćenim uslovima na 169,5 miliona evra. Dato je i 10.000 evra po radnom mestu, a plaća im se i 1.000 evra za „troškove" obuke. Do 31.12.2014. godine, preko 161 milion evra plaćeno je (na osnovu ugovora) za sledeće aktivnosti: komunalne usluge, zamena krova, remedijacija životne sredine i spoljašnja infrastruktura za „park dobavljača". Ugovorom je predviđeno (i isplaćeno) i bespovratno ulaganje u fabriku od 50 miliona evra.

FAS ne plaća ni poreze i doprinose na zarade, jer se država obavezala da će u periodu od 10 godina refundirati pun uplaćeni iznos za sve radnike, a oslobođen je i poreza na imovinu kao i taksi prema lokalnoj samoupravi. Ni to nije kraj, jer je država subvencionisala i prodaju FIAT-ovih automobila nekoliko godina zamašnim iznosom od po 3.000 evra po automobilu.

Analizom završnih računa za 2013. i 2014. godinu, zaključuje se da je samo u tim godinama FAS primio više od šest milijardi dinara subvencija.

FIAT je postigao da prima subvencije ne samo inicijalno zapošljavanje sa po 10.000 evra po radnom mestu, nego i po čitavom nizu osnova, koje su apsolutno bez presedana. Teško je ukalkulisati ukupan iznos subvencija, pošto se one i dalje isplaćuju svake godine, ali sigurno nisu manja od 300 miliona evra (moguće i 500 miliona evra kumulativno), što uz zapošljavanje oko 2.500 radnika, znači neto subvenciju od preko 120.000 evra po radnom mestu (a moguće je i da subvencija bude i 200.000 evra po radnom mestu).

Investicija države u FIAT se pravda time da je izvoz povećan za oko 1,3 milijarde evra, međutim, ti isti stručnjaci zanemaruju da je pored izvoza FIAT i najveći uvoznik u Srbiji, sa uvozom oko milijardu evra, odnosno da je neto efekat manji od 300 miliona evra. I od tih 300 miliona evra, deo predstavlja uvoznu komponentu od strane dobavljača. To i ne čudi, jer se uvoze motor, menjač, elektronika, limarija, odnosno svi ključni delovi, tako da je ukupni efekat mnogo manji nego što ga propagandisti tog posla predstavljaju.


Subvencije u kablovsku industriju, mala dodata vrednost

U subvencionisanim projektima dominira posebno jedna oblast – ulaganja u kablovsku industriju. Tu spadaju već svima poznata JURA (odakle s vremena na vreme stižu vesti o problemima sa organizovanjem sindikata, mobingom i slično) kao i LEONI, PKC, Delfi i Lir. Karakteristika te grane je da ne zahteva nikakva posebna ulaganja u opremu, jer je u pitanju manuelni ljudski rad nekvalifikovane, pretežno ženske radne snage. U suštini, cela proizvodnja se svodi na ručno vezivanje snopova električnih žica, gde iz nekog razloga automatizacija nije moguća. Te fabrike ne zahtevaju skoro nikakvu opremu, odnosno, može se reći da je to uporedivo sa tekstilnim fabrikama 50-ih godina. Obuka za rad traje dva do tri meseca, jer se od zaposlenih ne zahtevaju nikakva posebna znanja ili veštine.

Pošto za takve fabrike ne treba stručna radna snaga, posledica je i da su zarade radnika u njima najniže moguće, jedva nešto preko minimalne (prilikom ugovaranja subvencije, insistira se da zarada bude 20 odsto veća od minimalne, a u praksi je upravo tolika).

domine

Uz subvenciju od 10.000 evra po radnom mestu, ako se uzme u obzir da je u tim kompanijama neto plata nešto preko 200 evra mesečno (porezi i doprinosi iznose oko 140-150 evra mesečno po zaposlenom), država prihoduje od 1.600 do 2.000 evra godišnje na osnovu svih poreza i doprinosa na zarade u fabrikama. U najboljem slučaju, država preko poreza i doprinosa može da pokrije ulaganje tek posle pet do šest godina.

Problem sa ulaganjima u kablovsku industriju je i to što kompanije nisu ni na koji način vezane za Srbiju, pa mogu da uz minimalne troškove proizvodnju presele u bilo koju državu. Koliko su te investicije beznačajne govori to da država, pored novčanog davanja, obezbeđuje i hale koje investitor uzima u zakup. Tako da investitor, ako proceni da mu je proizvodnja negde rentabilnija (ili ako dobije neku novu subvenciju drugde), u roku od nekoliko meseci može, uz minimalne troškove, da preseli proizvodnju bilo gde (oprema se sastoji od radnih stolova, koji se prenesu na željeno mesto).


Država gradi i fabrike umesto investitora

Iako dodelom izdašnih subvencija od 10.000 evra po radnom mestu država omogućava investitorima dve i po godine „besplatnu" radnu snagu (ili skoro šest godina sa troškom samo neto plate), ispostavilo se da ni to nije dovoljno.

Pojedini investitori privučeni „povoljnim uslovima investiranja" počeli su brutalno da ucenjuju državu. Nažalost, tome je kumovala politika insistiranja na „stranim investicijama" po svaku cenu, pa se pojavio i zahtev ne samo za subvencije, već i za izgradnju hale na teret države.

Finska kompanija PKC je ugovorila sa Vladom i opštinom Smederevo da „otvori" fabriku za kabliranje u Smederevu, gde bi zaposlili 1.500 radnika (pretežno nekvalifikovane ženske radne snage) uz obavezu opštine Smederevo da na teret svog budžeta izgradi fabričku halu i da je izda u zakup po beneficiranim uslovima PKC-u. Strani partner se obavezao da uloži ukupno osam miliona evra, a da država isplati 7,5 miliona evra subvencija. Uz to, opština Smederevo ulaže 10 miliona evra u izgradnju hale, koja će biti izdata PKC-u u zakup.


Subvencije odletele u nebo, 60.000 evra po zaposlenom

Kada je FIAT „probio led", investitori su krenuli da postavljaju zahteve čije ispunjavanje više nema nikakve logike za državu. Primer podsticaja kompaniji Mišlen za zapošljavanje 500 radnika u Pirotu, kojoj je odobrena subvencija od 30 miliona evra (četiri godišnje tranše od po 7,5 miliona), pokazuje da investitor može pritiscima na državu da postigne nivo subvencija koji je apsolutno neisplativ. Naime, pri nivou subvencija od 60.000 evra po radnom mestu, pa čak uz pretpostavku neto plate od 300 do 350 evra, potrebno je 25 godina da se uplatom poreza i doprinosa na plate državi projekat isplati.

bela%20tabla

Mišlen nije jedini slučaj probijanja „granice" od 10.000 evra. Sklopljeni su i ugovori sa kompanijom MEI-Ta za ulaganje u Bariču kod Obrenovca, sa oko 30.000 evra subvencije po radnom mestu, uz dodatne troškove države za pribavljanje zemljišta i rekultivaciju, koji neće biti manji od oko 15 miliona evra.

Po dobijanju sredstava ističe se i Falke u Leskovcu, gde se za zapošljavanje 24 radnika isplaćuje 850.000 evra.

Ne postoji granica u državnim podsticajima

Ne izvukavši nikakve pouke iz grešaka prethodnika, i premijer Vučić je nastavio sa praksom direktnog pregovaranja sa investitorom. Prva takva greška bili su pregovori sa investitorom Sisu, koji je trebalo da preuzme pribojski FAP, a koga je pronašao izvesni savetnik premijera Hojgens. Posle početnog zanosa i velikih obećanja, što prema radnicima FAP-a što u svim medijima, usledio je i tender za „strateškog partnera". Premijer je čak posetio Finsku i obišao kompaniju Sisu, uz sve hvalospeve i obećanja.

Međutim, nakon agonije koja je trajala skoro godinu i po dana, javnost je saznala da pregovori nisu uspeli, prosto zato što investitor nije ponudio nikakve garancije. A država je davala, sudeći po izjama zvaničnika, od 30 do 50 miliona evra subvencija za zapošljavanje oko 500 radnika, odnosno, čak oko 100.000 evra po radnim mestu (ostali radnici bi nastavili da rade u gradskoj toplani).

Zloupotreba korišćenja subvencija nije retkost

Prva veća bruka sa subvencijama nastala je u Vranju, kada je izvesni Savas Janis, britansko-kiparski državljanin, pobegao glavom bez obzira iako je potpisao ugovor sa SIEPA i primio tri miliona evra subvencija, polovinu od obećanog iznosa od šest miliona. Računalo se na zapošljavanje 3.000 radnika, ali su od svega ostali samo dugovi.

Ceo projekat pratilo je agresivno lobiranje iz SIEPA da se omogući uzurpacija imovine Jumka iz Vranja, mimo zakonskih odredbi o privatizaciji. Savas Janis je nestao, a iz SIEPA tvrde da su posle dužeg vremena uspeli da naplate garancije od investitora. U Vranju je ojađeno više firmi koje su imale ugovore sa Janisom. Jumko je zahvaljujući oprezu kod ugovaranja sa Janisom ipak uspeo da nekako preživi.

Da nešto nije u redu sa subvencijama, javnost je mogla da sazna tek kada je Ministarstvo privrede posle Mlađana Dinkića preuzeo Saša Radulović. Prve kontrole rada SIEPA ukazale su da se agencija odnosi nemarno prema kontroli ugovornih obaveza investitora (a one su simbolične – moraju samo da drže određeni broj lica u radnom odnosu) i da se nisu na vreme aktivirale bankarske garancije prema firmama koje nisu poštovale ugovore.

Subvencije u visoku tehnologiju svode se na „call” centre

U okviru ulaganja koja se subvencionišu, medijski se promovišu kao visokotehnološke investicije američke kompanije NCR. Država je i to subvencionisala sa 10.000 evra po radnom mestu, uz obrazloženje da se investira u nove tehnologije.

Nažalost, nikakve posebne tehnologije tu nema, u pitanju su „call” centri gde veliki broj operatora odgovara na pozive stranaka iz Amerike. Visoka tehnologija se svodi na računarske terminale i telefone na koji se odazivaju domaći radnici. Komparativna prednost Srbije je pre svega u dobrom poznavanju stranih jezika, ali se postavlja pitanje zašto to dodatno plaćati 10.000 evra po radnom mestu. I na kraju, i ta „proizvodnja" ni po čemu nije vezana za Srbiju, i svaki investitor može da je sutra premesti bez posebnih troškova bilo gde.

Novi „Kragujevac" – investicije Lira u Novom Sadu

Potreba da se po svaku cenu privuku investicije u Novi Sad pred lokalne izbore 2016. godine dovela je do dve „velike" investicije već opisane kablovske industrije.

Prvo je sklopljen ugovor da se subvencioniše DelfiPakard sa 18 miliona evra za 2.000 radnih mesta u Novom Sadu (i 1.000 na drugoj lokaciji), koji će koristiti iznajmljene prazne hale Neobusa.

Ali pravi biser je investicija Lira, za koju je pored subvencije od 9,6 miliona evra, obezbeđeno da grad Novi Sad (po smederevskom receptu) izgradi halu od 28.000 kvadrata, uz zemljište, a Lir plaća zakup samo 2,5 evra po kvadratu. Ulaganje grada procenjuje se na oko četiri milijarde dinara, a grad će taj iznos naplaćivati od zakupa za 40 godina.

dolari%20tapet

Zanimljivo je i koliko ulaže sam Lir-ne više od 9,5 miliona evra u opremi. Na ovaj način, postignut je novi neslavni rekord u subvencionisanju, odnosno državno ulaganje od oko 40 miliona evra (subvencija i izgradnja hale) je četiri puta veće od ulaganja „investitora". Logično se postavlja pitanje: a šta će nam uopšte takve investicije, kada država praktično sve finansira?

Opravdanost subvencija više nego diskutabilna

Prema Fiskalnom savetu, efekti subvencionisanih investicija su zanemarljivi. I čitav niz ekonomista dovodi u pitanje opravdanost strategije tolikih subvencija investitorima.

Postojeći privredni subjekti dovode se u krajnje nepovoljni položaj prema investitoru koji dobija od države preferencijalne uslove, i to ne samo kroz novčani podsticaj, već i kroz izgradnju proizvodnih kapaciteta, uz izdavanje u zakup po privilegovanim cenama.

Vlada je dozvolila da podsticaji države ne mogu da pređu više od 50 odsto vrednosti investicije za velika pravna lica. Ali, sa druge strane, investitoru se računa i trošak isplate zarada u periodu od dve godine, tako da se prihvataju i subvencionišu investitori gde ulaganje iz sopstvenih sredstava iznosi i samo 25 odsto od ukupnih troškova (a tu se računaju i troškovi zarada).

Prema tome, investitoru treba realno samo četvrtina sredstava potrebnih za ulaganje, a u praksi to može da bude i manje, ako se preko „izgradnje hale" i na drugi način omogući da počne poslovanje sa minimalnim ulaganjem u opremu. Sve to je sankcionisano prema Uredbi o pravilima dodele državne pomoći (ulaganje samo četvrtina sredstava).

Posebno je problematično što su najvećim delom (uz par izuzetaka) u pitanju ulaganja koja ni na koji način ne predstavljaju ozbiljno podizanje domaće industrije. Što je još gore, pogoni se mogu u roku od nekoliko meseci preseliti u neku drugu državu i ne donose nikakav tehnološki napredak. Ne treba da nas iznenadi ako nakon isteka ugovornog perioda od pet godina, ti velikani kablovske industrije ili kol centara jednostavno odu u neku drugu državu – koja će im ponuditi nove subvencije, jer ta industrija ni na koji način nije vezana za lokalnu sredinu.

Subvencionisanje ima političku privlačnost

Politička eksploatacija subvencionih projekata je nesporna, mada je neuspeh Mlađana Dinkića dokaz i da ne daje dividendu u broju glasova na dugoročnom planu. Besomučna kampanja URS-a 2014. godine nije donela ni 110.000 glasova, odnosno, jedva preko tri odsto. To je najbolji dokaz koliko su sve te „hiljade" radnika u „velikim" kompanijama u stvari imale beznačajni efekat na broj birača.

Aleksandar Vučić je, preuzevši praktično ceo aparat koji je ostao iza Mlađana Dinkića, u ekonomskim resorima nastavio sa tom praksom. Nevolja je što se apetiti investitora samo uvećavaju, a time i troškovi za državu postaju praktično nepodnošljivi. Obimne subvencije investitorima imaju i dodatni negativni efekat na deficit budžeta i na javni dug. Osim toga, isplate se ugovaraju u tranšama, pa se terete i budžeti za naredne 3-4 godine sa ugovorenim isplatama po više desetine miliona evra godišnje (plus FIAT).

Nažalost, prevagnula je potreba da se politički promovišu ekonomski uspesi određenog lidera ili vlasti u trenucima potpisivanja ugovora, kao i prilikom otvaranja pogona.

Pritom, najuspešnije strane kompanije koje rade u Srbiji nisu dobile ni dinara subvencija, već su platile u privatizaciji, ili su izgradile nove pogone. Posao države je da stvori određene uslove – pre svega infrastrukturu, olakšanje administrativnih procedura i slične mere, a ne da finansira preko 75 odsto investicije, a ponegde čak i više od toga.

Sve preko toga nema nikakvog smisla, odnosno, država bi u tom slučaju sama mogla da investira u određene delatnosti i krajeve, ako smatra da postoji određeni politički ili posebni interes (na primer, pasivni krajevi, zaustavljanje iseljavanja stanovništva i slično). Sa 50 miliona evra, sigurno je da se može organizovati neka održiva proizvodnja u FAP-u i bez Sisua, koja bi radila bilo za vojsku, bilo za tržište.



eu logo*Ovaj projekat "Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja” finansira Evropska unija kroz program "Jačanje slobode medija u Srbiji” kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj projekat podržao je i National Endowment for Democracy (NED). Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost Business Info Group, izdavača Nove ekonomije I ni na koji način ne odražava stavove I mišljenja Evriopske unije ili National Endowment for Democracy

pošaljite komentar

Nema komentara