Da li postoji pravi recept u odgajanju dece

Kako vaspitati roditelje

  • Broj 62, jul 2019.

  • Dušan Jurić

  • 0

Priča o roditeljskim stilovima je nova masovna histerija. Da li „navikavati na ruke", da li da jede meso ako sam ja vegetarijanac, da li da ga vežbam u mentalnoj aritmetici, da sa četiri godine ume da barata milionima ili da ga pustim da se igra? Pitanja je toliko da bi bilo preambiciozno nabrojati ih. Uvek su tu babe, dede, komšije i „sto babica" koji nam nužno utiskuju u glavu šta treba da radimo iako je roditeljstvo uvek samo naš posao

Majčinska briga je pregolema. Nismo ni svesni, posebno mi koji nismo majke, koliko samo fizičkih koraka, a kamoli mentalnih napora ulažemo u to da dete bude bezbedno. Da ne ispadne iz kolica, pa da kad prohoda ne istrči na ulicu i svi ostali scenariji koje i ne treba da zamišljamo. Briga je pojam kojim treba uvesti u temu roditeljstva u modernom dobu. Brigujuća majka (rogobatan termin izmišljen u psihoanalizi) je neko ko bebi pruža negu. Majka koja previše brine je potpuno druga stvar, jer unosi mnogo anksioznosti u tek rođeni mozak. Međutim, mediji i literatura dodatno nam otežavaju stvar, jer se mišljenja menjaju kao pelene, a gomila vesti o „novim", „najboljim" rešenjima za odgoj nepodnošljiva su kao bebin lavež. Da, naučnici kažu da zaista može da se meri sa lavežom, ali zadatak roditelja je pre svega da izdrže sve to dok izdržavaju deca. Ni kod bebe nema džabe.

Ono što svakako znamo iz razvojne psihologije je da su bazične dečje potrebe one za negom, ljubavlju i pažnjom. Ono što nikada ne znamo je kakve su potrebe roditelja, počevši od roditeljskih stilova, pa sve do želja koje imamo, naših vizija i fantazija o tome kako dete treba da se razvija i u šta da izraste. Veliki je mit da svaka žena ima majčinski instinkt, jer se on javlja razvojno: kod nekih žena veoma rano, kod drugih se rodi naprasno kao zemljotres i promeni im životni koncept iz korena, a kod trećih se ne razvije nikad. To je ogroman prostor za razumevanje toga na neki ljudi ni ne požele decu, ne samo žene, već i muškarci, te da zbog toga možemo da bacimo u kantu grube termine kao što je „nerotkinja" ili rečenice kao što je: „Ma ona samo brine o karijeri." Osuđivanje ne-majki je pre svega osuđivanje nečega što ne postoji jer one nisu majke, koliko god drugi u njima videli matericu, što je krajnje nepristojno.

Priča o roditeljskim stilovima je nova masovna histerija. Da li „navikavati na ruke", da li da jede meso ako sam ja vegetarijanac, da li da ga vežbam u mentalnoj aritmetici, da sa četiri godine ume da barata milionima ili da ga pustim da se igra? Pitanja je toliko da bi bilo preambiciozno nabrojati ih. Uvek su tu babe, dede, komšije i „sto babica" koji nam nužno utiskuju u glavu šta treba da radimo iako je roditeljstvo uvek samo naš posao. Mešati se u roditeljske stilove, a da nas neko ne pita za savet, jednako je suludo kao kada bismo nekoga presreli na ulici, oteli mu akten-tašnu i ubeđivali ga da treba da promeni profesiju. 

Pomoć pružamo samo onda kada nam je neko zatraži, a kada smo bebe, pomoć je nešto što stalno tražimo. Razvojni psiholozi decenijama razmatraju intelektualni razvoj deteta. Ono što je u intelektualnom razvoju zanimljivo, jeste faktor igre. Dok se dete igra, ono ne samo da razvija maštu, nego i motoriku i slobodu da misli. Žan Pijaže, koji je život posvetio intelektualnom razvoju deteta, stalno je podvlačio faktor igre. Ne to da se samo dobacujemo loptom, nego činjenicu da se dete u igri ponaša kao matematičar: unosi nove elemente u jednačinu i usložnjava igru. Zato je veliko pitanje da li naprasno popularna mentalna aritmetika sadrži taj momenat igre, jer se zasniva na učenju koje je svojstveno onoj najsuvljoj logičkoj inteligenciji. Dakle, pitanje je: gde je granica zdrave razvojne igre i stavljanje informacija u mozak? Reklo bi se uvek na sredini, jer da bismo razmišljali o nečemu, moramo uneti znanje u glavu, ali i kreativnost u srce. Talenat nije nešto što možemo da programiramo i forsiramo. Darovita deca odložiće sve obaveze da bi, recimo, svirala klavir, što zovemo „urgencijom prema ostvarivanju", jedan neizdrživi impuls da radimo nešto. A to je upravo ono što je kreativna igra koja postoji svuda, i kod budućih hemičara i alhemičara.

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara