Kako stvarno žive srpski fudbaleri i zašto su „robovi“

Mobing, pretnje, ucene, a plate bedne

  • Broj 33, septembar 2016.

  • Nikola Krstić

  • 0

Upravo završene Olimpijske igre ponovo su u prvi plan izbacile pitanje – zašto se od vaterpolista, košarkaša, košarkašica, odbojkašica, Ivane Španović, Ivane Maksimović i Davora Štefaneka očekuju medalje, po mogućstvu zlatne, a da u njih niko ništa nije uložio. Osim njih samih, roditelja i trenera entuzijasta. Sa druge strane, u fudbalske klubove Zvezdu i Partizan godinama se ulažu milioni, bez ikakvih rezultata. Niko ne zna gde je taj novac, fudbalom vladaju ljudi (najblaže rečeno) sumnjivih biografija i navijači-huligani kojima ni država (kako sama priznaje) ništa ne može, a gnev prema njima samo se povećava. A kako stvarno žive fudbaleri, pogotovu oni izvan dva najveća kluba? Ovo je priča o tome.

Uz uvodne tonove čuvene Hendlove sonate za dva čela počinje filmsko ostvarenje Živojina Pavlovića ,,Na putu za Katangu”. Realsocijalistička scenografija, rudari, sumorna slika radničkih naselja, mnogo prljavštine, nesrećnih ljudi, poroka. Pavle Bezuha, lik kojeg tumači Svetozar Cvetković, kaže prijatelju Jovi pasionirano: ,,Posao stoleća! Katanga, burazeru! Rudnik u Kongu. Miniraš, padne ti dijamant od dve tone i skrcka te ko kikiriki’’. ,,Koj’ ćeš đavo tamo?’’ – sumnjičavo će upitati Jova. ,,Radiš dve godine, obezbediš se za ceo život. Zajebi ovu rupu, pa da brišemo zajedno’’.

Zašto počinjemo pričom o afričkom rudniku dijamanata i kakve to veze ima sa fudbalerima u Srbiji? Metafora o rudniku je sasvim prigodna. Naime, stanje u srpskom fudbalu je toliko sumorno i crno, da je glavni i jedini cilj fudbalera u Srbiji da pobegnu glavom bez obzira i to ne samo u jake evropske lige, nego neretko i u Tajland, u Kazahstan ili čak na Filipine. Slika o prosečnom fudbaleru u Srbiji kao imućnom momku u skupom automobilu okruženom starletama, potpuno je pogrešna. 

Prosečan profesionalni fudbaler u Srbiji je čovek koji preživljava, koji trpi svakodnevni mobing, koji nije prijavljen ili je prijavljen na minimalac, kome se ne uplaćuju doprinosi, koji nema adekvatno zdravstveno osiguranje, koga šamaraju huligani, koga u robovlasničkom odnosu drže menadžeri – to je čovek koji će posle svoje kratkotrajne karijere ostati doslovno na ulici, bez posla ili obrazovanja. Dakle, slika nije ni približno idilična kakvom se čini ako se površno posmatra i ako se izuzmu fudbaleri koji imaju privilegiju da dođu do Crvene zvezde ili Partizana. A broj takvih je minoran.

Teorija i realnost

Profesionalni fudbaleri su radnici. Baš kao i radnici u raznim firmama koji imaju svoju osnovnu delatnost kojom se bave i od koje žive. Profesionalni fudbal se u Srbiji odnosi samo na prva dva nivoa takmičenja – Superligu i Prvu ligu Srbije, od kojih svaka ima po 16 klubova u svom sastavu. Svi ostali rangovi takmičenja se smatraju amaterskim.

Na fudbalere se odnosi Zakon o radu, što je eksplicitno naglašeno u Zakonu o sportu koji kaže da profesionalni fudbaler ,,zasniva radni odnos sa sportskom organizacijom zaključenjem ugovora o radu. On ima sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad” (član 13). Podzakonski akt kojim se uređuje položaj fudbalera u Srbiji je Pravilnik o registraciji, statusu i transferu igrača FSS-a. U njemu se navodi da ,,profesionalni fudbaler ima status radnika u radnom odnosu i bavi se fudbalom kao svojim zanimanjem, za platu i druge naknade” (član 53).

Međutim, ovde dolazimo do sistemskih problema i potpunog raskoraka između normativnog okvira i prakse u Srbiji. Naime, radna prava fudbalera u Srbiji se ili ne poštuju, ili flagrantno krše, bez ikakvih posledica i celokupan normativni okvir je kreiran tako da štiti klubove i savez, na štetu fudbalera. Prvi primer za to je ozbiljna ,,rupa” u Zakonu o sportu, gde u članu 13 stoji da se ugovorom o radu između fudbalera i kluba utvrđuje zarada, ali i ,,druga primanja koja nemaju karakter zarade”. Eksplicitno je data mogućnost klubovima da igrače prijavljuju na minimalac od  200 evra, što je uglavnom i praksa u velikoj većini klubova, dok su realna primanja višestruko veća i izražena kroz razne vrste naknada, bonusa, stanarina, hranarina, prevoza, i sl. Na taj način fudbaleri bivaju oštećeni za penziju, koja će im biti znatno niža. 

Nastavak teksta možete pročitati u 33. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara