Direktorica beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, dramaturškinja Borka Pavićević, već tri decenije ponavlja istu pjesmu, onu Martina Nimlera („Kad su došli po Jevreje, ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin… „), koja, tvrdi, društvo neprekidno podsjeća ne samo na to do čega su Evropu tridesetih i četrdesetih godina 20. vijeka doveli strah i ćutanje na nasilje i na nacizam, nego i na ono šta se jugoslovenskim narodima dogodilo devedesetih. Najzad, ti stihovi društvo upozoravaju na to šta se događa danas i šta bi se moglo dogoditi koliko sutra.
„Kad su došli po mene, nije bilo više nikoga da to kaže“…
„Nikog nema da nešto kaže zato što smo ćutali, zato što smo obarali pogled kada su maltretirali, ponižavali i odvodili druge“, kaže Borka Pavićević.
Ima li više neko ne da kaže, nego da čuje vaše upozorenje, pitam.
„Uvek je važno ono što čovek čini, ono što govori. Ipak, sa ovakvom zatvorenošću javnog prostora, pitanje je ima li više uopšte i one usamljene glasove upozorenja ko da čuje?“, odgovara direktorica CZKD, sa kojom razgovaram svega nekoliko sati nakon što je objavljena vijest da je otišao maestralni Vjekoslav Kralj iz posljednjeg filma Rajka Grlića, nezaboravni Hamlet Aleksandra Popovskog, veliki srpski glumac Nebojša Glogovac.
„O čemu govori Hamlet Nebojše Glogovca?“, pita Borka Pavićevi. „U pogovoru Hadrijanovih memoara Margaret Jursenar kaže da se Hamlet nije osvetio na vreme, jer nije dovoljno duboko osećao tragediju svoga oca. Gledajući Glogovca u Hamletu Aleksandra Popovskog, setila sam se pogovora Hadrijanovih memoara i tog odlaganja osvete: baš tako je Glogovac igrao Hamleta… U Grlićevom filmu Ustav Republike Hrvatske Nebojša Glogovac ravan je Dirku Bogartu u Noćnom portiru ili u Viskontijevom filmu Smrt u Veneciji. Ta transformacija je naprosto neverovatna!”
Kako to da je na vijest o odlasku Nebojše Glogovca zanijemila cijela Srbija, cio region, da su telegrami saučešća stizali sa svih strana, osim od predsjednika Aleksandra Vučića? Zašto? Zato što je Glogovac svojevremeno podržao Sašu Jankovića?!
Čovek zbog toga mora biti besan, ogorčen; mora osetiti mučninu; mora mu u grlu zastati ogromna knedla. Jer, pristojan svet se tako ne ponaša!
Komentarišući Vučićevu konferenciju za novinare, održanu sat ili dva nakon ubistva Olivera Ivanovića, Zlatko Paković je u Danasu napisao da „Vučićeve velike geste i sitne grimase sentimentalizuju i histerizuju u potpunosti naše političko polje kao kič sferu u kojoj nema nijednog istinskog osećanja i nijednog iskrenog akta“. To je istina. Jer, kada je ubijen Oliver Ivanović, predsednik ove zemlje je opozicionarima koji su ga podsetili na hajku koju su članovi njegove partije, njegovi tabloidi i on mesecima vodili protiv tog nesrećnog čoveka, progonivši ga kao zver, imao da poruči jedno: da se stide! Čekajte, ko da se stidi?! Oni, a ne on koji to izgovara, koji nastavlja da vređa, da ponižava?! Rada Trajković je lepo rekla: od toga da mi kažete da imam 0,0001 procenat podrške do Aleje zaslužnih građana samo je korak.
Sa druge strane, imaju li neki ljudi uopšte stida? Vesna Pešić je nedavno podsetila na ono što je Zoran Đinđić rekao o radikalima: reč je, dakle, ne o političkom, nego o mentalitetskom fenomenu. Ti se ljudi, kaže Đinđić, ničega ne stide. Da ne bih parafrazirala, pročitaću. „Oni nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže“, kaže Đinđić. „I onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i kleveta, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše. Onda ste do grla u blatu, a oni kažu: Dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla. To je Srpska radikalna stranka na našoj političkoj sceni, u našoj istoriji, u našoj sudbini. Ona nije politički protivnik ni meni, ni bilo kome od ljudi koji se pristojno bave politikom. Ona je virus. Kao što za organizam virus nije protivnik, tako ni Srpska radikalna stranka nije protivnik, ali je problem, ali je bolest.”
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs