Želimo na prostor bivše Jugoslavije

Cementare u Srbiji i regionu su jako dobro pozicionirane jer nisu ništa drugačije od cementara u zapadnoj Evropi, čak bih rekao da je u njih više ulagano i da su bolje održavane jer su strani investitori ovde došli kasnije. Moj primarni fokus za naredni period je rast na području Zapadnog Balkana, to podrazumeva i neorganski rast, akvizicije i širenje na prostoru bivše Jugoslavije i rekao bih možda čak i Albanije

Moravacem, deo irske CRH grupe, jedan je od najvećih proizvođača cementa u Srbiji. Kompanija koju njen novi direktor vidi kao firmu koja će u narednom periodu imati ubrzani rast i širiti se i akvizicijama na teritoriji bivše Jugoslavije, pa čak možda i Albanije, nije kao brend široko poznata u Srbiji. O tome kako će to promeniti, o stanju industrije cementa u Srbiji, stranoj konkurenciji i ulaganjima u ekologiju za Novu ekonomiju govori Siniša Mauhar, generalni direktor Moravacema za Srbiju, zadužen i za područje Zapadnog Balkana.

Moravacem je nedavno potpisao strateški ugovor sa EPS-om, po kom ćete vi od njih kupovati pepeo i koristiti ga u vašoj proizvodnji. Kako to vama koristi i u kojoj će se meri ovime rešiti EPS-ov problem pepela?

Taj ugovor je s jedne strane s EPS-om sklopio Moravacem u Kostolcu, a s druge strane konzorcijum Lafarža i Eliksira u Obrenovcu. U narednih 10 godina ovako će biti zbrinuto nekih 30 miliona tona pepela.

Ako se to prebaci na godišnji nivo, mi milion, Lafarž i Eliksir dva miliona tona, to je otprilike polovina ukupne količine svežeg letećeg pepela koju EPS pravi. To je definitivno dobar pristup cirkularnoj ekonomiji i, naravno, mnogo znači i za lokalnu zajednicu s obzirom na to da se tako sklanja pepeo koji bi inače išao na deponiranje.

Šta za nas to znači? Mi koristimo pepeo u proizvodnji cementa. Pepeo ne može jedan na jedan da zameni klinker koji je osnovni poluproizvod za proizvodnju cementa, ali može u određenom odnosu. To doprinosi našoj dekarbonizaciji, jer je klinker taj koji nosi visok CO2 otisak. Tako da je to „win-win“ situacija i za državu i za EPS, a takođe i za nas.

Sad kad ste to pomenuli, znamo da cementna industrija emituje mnogo CO2 i da u proizvodnji jednostavno mora da ima i emisiju ugljen-dioksida, ali da li tu nešto može da se uradi da se to ipak smanji?

Pogledajte, cementna industrija na globalnom nivou čini, ako se ne varam, sedam odsto ukupnih CO2 emisija. Ali cement je jedan od proizvoda koji nemaju alternativu, tako da po pitanju dekarbonozacije ove industrije nešto more da se učini.Postoje tri klasična nivoa u industriji cementa na kojima se emisije mogu smanjiti.

Jedan je da se konvencionalna goriva u proizvodnji zamene alternativnim. Alternativna goriva su nešto što dolazi iz industrijskih procesa – otpad iz industrije, komunalni otpad, prerađeni otpad i tako dalje. Taj otpad po svom prirodnom sastavu sadrži manje ugljenika, a više biomase i to je ono što se u zapadnoj Evropi radi već 35 godina kao prvi korak. Tamo se daleko odmaklo od toga gde smo mi u istočnoj Evropi danas, a naročito na Zapadnom Balkanu. Dakle, to je jedna stvar.

Druga stvar, koja je vrlo interesantna i na kojoj se jako malo uradilo do sada, to su alternativni sirovinski materijali. Materijali koji su prirodno dekarbonizovani, odnosno kalcinisani.

Nema kalcijum-karbonata, tu je kalcijum-oksid. To je, na primer, vazdušno hlađena troska iz industrije čelika.

Šta to u stvari znači?

Vidite, vama je za proizvodnju klinkera potreban kalcijum-oksid. Da biste došli do kalcijum-oksida morate da zagrejete kalcijum-karbonat, a tada CO2 odlazi u atmosferu. Ovaj alternativni materijal (troska) je već kalcinisan, sadrži kalcijum-oksid, tako da vam ne treba taj termički proces kojim krečnjak zagrevate da biste proizveli kalcijum-oksid.

Preskočili smo ceo jedan korak i to je to.

To je to. A tu je zamena jedan za jedan. Dakle, kada biste našli alternativni sirovinski materijal koji u potpunosti zamenjuje krečnjak, vi biste taj deo emisije koji dolazi iz termičkog procesa u potpunosti eliminisali. To je drugi nivo.

Treći nivo je nešto što mi zovemo smanjenje klinker faktora. Dakle, smanjite količinu klinkera tako što klinker zamenite nekom drugom komponentom, kao što su na primer, granulisana troska, leteći pepeo – ovo o čemu smo pričali za EPS, pucolanski materijali i tako dalje.

To su klasične stvari kojima cementna industrija može značajno da smanje emisiju, ali na kraju ne može da u potpunosti ukloni ugljen-dioksid.

I dokle smo mi u Srbiji stigli po pitanju toga što može da se uradi?

Kada pogledamo sve proizvođače cementa, vidimo da ne stojimo tako loše kada je u pitanju klinker faktor. Imamo leteći pepeo, imamo troske, razvili smo portfolio koji je vrlo sličan onom što ima zapadna Evropa. Ali kada su u pitanju alternativna goriva, tu dosta zaostajemo. Zato što nemamo sistem. Hijerarhija upravljanja otpadom postoji, ali se sistemski ne primenjuje.

Reciklaža nije na najbolji način definisana, jer kolekcija, odvajanje otpada i sve ostalo ne funkcioniše. I ono što je jako veliki problem u Srbiji, i to mora da se promeni – land filling takse. Takse za deponovanje otpada moraju da se povećaju. Onda ćete moći da finansirate čitav taj sistem upravljanja otpadom i onda ćete moći da koristite otpad kao alternativno gorivo.

Druga stvar, ono što sve države u zapadnoj Evropi rade, što Bosna, na primer ima, a mi nemamo, a to je dozvola za uvoz otpada. Nema tu ništa loše. To se svuda radi u Evropi i to je princip zbrinjavanja koji je zapravo jako dobar.

Možda da spomenem tu još jednu stvar, ako gledate tu hijerarhiju upravljanja otpadom, imate reciklažu, imate co-processing (preradu), pa tek onda insineratore (spaljivače). Cementna industrija je co-processing. Co-processing znači da se nešto od otpada prerađuje u finalni proizvod. Mi imamo idealan proces za tako nešto. Zašto ići na insineratore, ako jedan deo toga možete da zbrinete kroz co-processing?

A kod nas u Srbiji nema dovoljno otpada ili nije pripremljen kako bi vama trebalo?

Ovo drugo. Nije pripremljen kako bi nama suštinski trebalo. A nije pripremljen zato što nema ekonomske motivacije da se tako nešto uradi, nego veoma mnogo otpada odlazi na deponije. Zašto odlazi na deponije? Zato što su takse za deponovanje niske. I zašto imate divlje deponije? Prvo zato što to pitanje nije rešeno do kraja, a drugo zato što su takse niske. Kada nekom nametnete taksu od 60 evra za tonu materijala koji hoće da deponuje, on će morati da nađe neku alternativu.

Malopre ste pomenuli da ne postoji zamena za cement u građevinskoj industriji. To posebno dolazi do izražaja kad se razvoj privrede u velikoj meri oslanja baš na građevinske poduhvate, kao što je kod nas slučaj. Možete li vi da domaćim kapacitetima ispratite sve te radove i koliko naša cementna industrija uopšte učestvuje u BDP-u Srbije?

Pa odgovor je opet višeslojan. Ne možemo da kažemo koliko cement učestvuje u BDP-u, ali građevina učestvuje sa do šest odsto. Ako pogledate iz ugla energetski intenzivne industrije, u kojoj je cementna industrija značajna, a tu su čelik, aluminijum, bakar, obojeni metali generalno, taj doprinos je nekih 11 odsto u ukupnom BDP-u.

E sad, kad se pogledaju građevinski projekti u Srbiji, instalirani kapaciteti cementne industrije u proteklih par godina nisu bili dovoljni da pokriju sve što se na tržištu gradilo. Nekih 20 odsto cementa, to je podatak iz 2023. godine, zapravo je uvezeno. Ali, to je „pik“ (maksimum tražnje). Kada bi dugoročne potrebe ostale na tom nivou, svaki od domaćih proizvođača bi instalirao dodatni kapacitet. Mi bismo definitivno bili motivisani da uradimo tako nešto.

Kad se radi o samim projektima, mnogi od njih su jako smisleni. Recimo, putna i železnička infrastruktura, donosi puno toga. Mislim da je tu urađeno dosta u proteklih par godina, čak mnogo više nego u nekim državama Evropske unije koje su imale direktne grantove EU. Dakle, putevi, železnica, to što mi zovemo kritična infrastruktura, to jako ima smisla.

Ono što takođe ima smisla je energetska tranzicija. Ulaganja u obnovljive izvore, vetar, solare itd. Toga će biti i nadalje. Nuklearna energija je takođe zelena energija, i ja to lično jako podržavam.

Ali s druge strane, postoje neki projekti koji možda i nemaju tako direktan uticaj na privredu. EXPO može da bude dobar projekat, ali to će se tek videti.

Ako sam dobro razumeo, cementna industrija sada ne ulaže u dodatne kapacitete, zapravo očekujući da će ovoliki građevinski bum možda biti privremenog karaktera?

Da. Ako pogledate stope rasta u narednih nekoliko godina, sigurno će to ići još neko vreme. Ali infrastruktura će u jednom momentu biti izgrađena, ne možete očekivati da se ona u narednih 30 godina gradi istim tempom. Tada će nerezidencijalni deo najverovatnije da malo više raste, jer kad ste napravili puteve na red dolaze skladišta, logistički centri itd. Ali, koliko će i to biti dugoročno?

I onda naravno imate krize, uvek postoje ciklusi u građevinskoj industriji. Ali, mogu da kažem da mi razmišljamo o povećanju kapaciteta. To će jako zavisiti od toga kakav bude razvoj u narednih, recimo, godinu, dve, tri.

Rekli ste da je u 2023. oko 20 odsto potreba za cementom moralo da bude podmireno iz uvoza. Koliko veliki kupci cementa, država i privreda, vode računa o tome kako je taj cement proizveden, koliki je njegov CO2 otisak? Da li imamo ono što se zove „equal playing field“, ako neko uvozi cement sa visokim CO2 otiskom i ne mora da ulaže u čistiju proizvodnju u odnosu na domaće proizvođače?

To je jako dobro i jako važno pitanje. Prvo, cement definitivno nije isti. Ako pogledate cement domaćih proizvođača, imate tri cementare, Lafarž, CRH, odnosno Moravacem i Titan. Te kompanije su u proteklih 20 godina uložile jako mnogo i u ekologiju i u neke projekte koji su povećali profitabilnost.

S druge strane, mi smo deo multinacionalnih kompanija koje imaju svoje globalne targete za dekarbonizaciju. Pa onda vi neke stvari morate da uradite hteli ne hteli, jer to kompanija zahteva od vas. I to je potpuno u redu. CRH ima jasno definisan target za redukciju CO2 do 2030. godine. To mi zovemo „2030 Roadmap“. Mapa puta za 2030. kad je dekarbonizacija u pitanju. I mi smo uložili već novac i naš proizvod ima određen CO2 otisak, recimo, 550, 600 kilograma po toni cementa. Vi kada pogledate naše konkurente, najveći konkurent je zapravo Turska – oni uopšte ne vode računa o CO2.

I pritom na tržištu imaju potpuno isti tretman. Za neke zapadnoevropske investitore koji rade po LEED standardu, to nije prihvatljivo, jer traže sertifikat koliko se CO2 nalazi u toni vašeg isporučenog proizvoda. Ali za većinu u Srbiji to zapravo još uvek nema nikakvog značaja.

Znači u državnim tenderima to nije uslov?

U najvećem broju slučajeva to nije nikakav uslov. Ako pogledate infrastrukturu, onda je to čak i suprotno. Traži se OPC, to je CEM1, to je cement koji sadrži najveću količinu CO2. Mi smo gledali da taj cement izbacimo iz portfolija upravo zbog CO2 otiska.

Šta ta mapa puta koju je CRH usvojio podrazumeva? Šta je plan Moravacema u narednim godinama u Srbiji?

Prvo, kad pogledate CO2 emisije, postoji takozvani Scope 1, Scope 2 i Scope 3 za redukciju emisija. Dakle, mi prvo posmatramo Scope 1 – direktne emisije iz procesa proizvodnje. Tu se vraćam na ono prvo pitanje, alternativna goriva, alternativne sirovine, klinker faktor. Mi trenutno imamo jedan veliki projekat koji se zove hlorni bajpas, što je tehnološki proces koji će omogućiti nešto veću količinu alternativnog goriva. To je dosta velika investicija koju trenutno sprovodimo. To je jedan primer. Druga stvar je naša firma, Safir, koja se bavi alternativnim gorivima i alternativnim sirovinama. Mi ćemo povećati kapacitet Safira. Uz to imamo i projekat solarne elektrane koja će moći da podmiri nekih 15 odsto potreba fabrike cementa, što će biti direktno zelena energija. Onda, ušli smo u ovaj projekat sa EPS-om i imaćemo ulaganja koja će da nam omoguće da koristimo još više pepela u procesu proizvodnje. Dakle, to su te neke klasične metode u cementnoj industriji i mi time već značajno nameravamo do 2028. godine da smanjimo emisiju CO2.

Dokle se stiglo sa smanjenjem onih emisija PM 10, PM 2,5 koje fabrika svojim radom emituje?

Ako pogledate prvo i emisije gasova i emisije prašine, mi imamo na procesnim filterima poslednju reč tehnologije. U proteklih 20 godina u modernizaciju u Popovcu uložili smo 150 miliona evra.

Dakle, jedna od prvih investicija je bila zamena elektrofiltera vrećastim filterima koji imaju minimalne emisije prašine. Ono gde još uvek imamo s vremena na vreme probleme je ta tzv. fugativna prašina. To je nešto što nastaje iz, recimo, kopova, transporta, a više je vezano za to kako držati higijenu da do te prašine ne bi došlo. To podrazumeva polivanje puteva, možda neke lokalne otprašivače u kopovima blizu puteva itd. Dakle, PM 2,5 nije nikakav problem, to je najsitnija prašina koja se stvara u samom procesu, ali to filteri koje imamo pokrivaju u potpunosti.

PM 10, fugativna prašina sa puteva, sa otvorenih površina, jeste nešto na čemu radimo i nismo u potpunosti rešili te probleme, ali ih sukcesivno rešavamo različitim metodama.

Za kraj, Moravacem je deo velike korporacije, CRH, ali čini se da vaš brend u Srbiji možda nije toliko široko prepoznat, koliko je kompanija zapravo velika. Zašto je to tako?

Ima tu više aspekata. Prvo, CRH je grupa koja radi po lokalnim brendovima.  Često kažem da je CRH najveća kompanija na svetu za koju niko ne zna. A zapravo CRH je najveći proizvođač građevinskih materijala na svetu.

Mi funkcionišemo po principu lokalnih brendova. Moravacem je brend koji je uveden relativno skoro. Kadaje CRH preuzeo 2015. godine popovačku cementaru, prvi brend koji je stavljen na tržište je bio CRH. Međutim, zbog nekih internih razloga na nivou CRH Grupe od ovog pristupa se odustalo i tada je uveden Moravacem brend, koji je zaista lokalnog karaktera.

Ali CRH grupa je mišljenja da mi ne koristimo dovoljno snagu svog brenda koju bismo mogli da koristimo, što je potvrdio i naš novi CEO, pošto od 1. januara imamo novog CEO-a, tako da mislim da će tu doći do određenih zaokreta u smislu pozicioniranja brenda. Mi smo trenutno prisutni u Srbiji sa cementarom i sa betonom u Beogradu, dok u Hrvatskoj imamo brend ThermoStone, to je poro beton, ali nam je cilj da na prostoru Zapadnog Balkana, koji bi trebalo da ima intenzivan rast u narednih deset godina, širimo biznis.

I onda, u smislu tog neorganskog rasta, probaćemo da CRH brend na drugačiji način etabliramo na tržištu.

Dolazak stranih investitora u Srbiji doneo je i njihove prakse sa matičnih tržišta, uključujući i ESG. CRH dolazi iz Irske, kako se to odražava na vaše poslovne politike na srpskom tržištu?

Pričali smo već dosta o delu koji se tiče zaštite životne sredine. Kada je u pitanju društveni deo ESG politika, kao i korporativno odgovorno poslovanje, mi tu ne potenciramo previše i nismo toliko glasni kada je u pitanju sve ono što radimo dobro, ali zaista imamo nekoliko primera gde smo viđeni kao jedan dobar komšija.

Imamo program Partnerstvo za budućnost, koji traje već 15 godina i kroz koji podržavamo aktivnosti različitih organizacija sa teritorije opštine Paraćin, dakle lokalnog karaktera. Radimo sa školama, bolnicama, vrtićima, manastirima, postoje različite forme projekata, donacija.

Mi smo zaista tu veoma aktivni. Jedan jako dobar primer, meni lično se jako sviđa, to je uradio prethodni menadžment prošle godine, jeste otvaranje vrtića Simba, koji sad prima nekih pedesetoro dece, gde je zapravo zgrada koja pripada fabrici adaptirana, renovirana i pretvorena u vrtić, koji je praktično dat opštini na raspolaganje.

Mi nismo brendseter ali jako podržavamo sve što je vezano za decu i edukaciju. Osnivači smo i Foruma donatora. Moravacem je objedinio lokalne privrednike koji imaju određeni ekonomski potencijal, da različite akcije koje su inicirane od lokalnih vlasti, podržimo.

Vi ste odskora na čelu Moravacema, ali ste dugo u industriji. Šta će se promeniti u Moravacemu vašim dolaskom i kako gledate na razvoj dešavanja u vašoj industriji i privredi Srbije generalno?

Ako pogledate, Zapadni Balkan je najnerazvijeniji deo Evrope. Postoji jedan potencijal za hvatanje priključka sa zapadnom Evropom koji će se sigurno dogoditi bez obzira na negativnu demografiju. To će se sigurno dogoditi. Ako pogledate stope rasta na Zapadnom Balkanu, a posebno u Srbiji, u odnosu na stope rasta u centralnoj i zapadnoj Evropi, one su ovde mnogo veće. To će se nastaviti.

Cementare u Srbiji i regionu su jako dobro pozicionirane jer nisu ništa drugačije od cementara u zapadnoj Evropi, čak bih rekao da je u njih više ulagano i da su bolje održavane jer su strani investitori ovde došli kasnije. Gledajući razvoj Moravacema u proteklih desetak godina, mi smo manje rasli u odnosu na sveukupnu građevinsku industriju, na neki način smo propustili rast građevinske industrije. Zato je moj primarni fokus za naredni period rast na području Zapadnog Balkana, što podrazumeva i neorganski rast, tj. akvizicije i širenje na prostoru bivše Jugoslavije i rekao bih možda čak i Albanije, a sve to uz osnaživanje i spremanje za budućnost naših „core assets“, tj. fabrike cementa u Popovcu i vertikalne integracije u betonu.