Kako objasniti paradoks da pada BDP, a raste zaposlenost

Neradni ljudi postaju radni

  • Broj 18, mart 2015.

  • Miloš Obradović

  • 0

Nezaposlenost je najveći ekonomski, socijalni i politički problem i ako se on nekako ne reši, napredak nije izvestan, ali nazadak jeste. Odgonetnuti rebus – kako zaposliti ljude, nijednoj vladi nikada nije bio prioritet, a trebalo bi da bude



Na stranu razne priče, najave i planovi kojima smo svakodnevno zasipani, najpreči nacionalni interes Srbije je zapošljavanje ljudi. Bez toga se ne možemo nadati na ekonomskom oporavku, niti rastu dohotka, već se samo možemo nadati daljim pokušajima da se smanje rashodi, kroz nova smanjenja plata i penzija. A ključ nije smanjivanje rashoda, već povećanje prihoda.

Spektakularne i spasonosne investitore koji će doneti silni novac i posao za desetine ili stotine hiljada ljudi ne da ne možemo očekivati, nego na to ne treba ni trošiti reči. Dakle, ostaje nam da situaciju shvatimo ozbiljno, napravimo nacionalni plan zapošljavanja i krenemo u zapošljavanje, čoveka po čoveka.

A klima za to nije nimalo sjajna. Prošle godine Srbija je ušla u recesiju iz koje će po svim prognozama, u najboljem slučaju, izaći sledeće godine. Javni dug je prešao 70 odsto BDP-a, a budžetski deficit je najveći u Evropi, kao i procenat nenaplativih kredita.

Međutim, nijedan od ovih pokazatelja nije tako dramatičan kao visina nezaposlenosti. Nedostatak posla je glavni uzrok siromaštva, nezaposlenom čoveku ugroženo je zdravlje, nezaposleni roditelji ne mogu da školuju decu, tako da i ona ostaju u vrtlogu siromaštva. Nezaposlenost je jedan od glavnih uzroka stresa, depresije, nervoze i osećanja beznađa.

Prema istraživanju nedavno objavljenom u naučnom časopisu Lanset, nezaposlenost je uzrok svakom petom samoubistvu u 63 razvijene zemlje sveta. Ipak, ovom problemu se daleko manje pažnje posvećuje nego ostalima.

Nesumnjivo da je nezaposlenost i u Srbiji najveći ekonomski, socijalni i politički problem i to problem koji traje jako dugo.

Kako je to moguće?


U Srbiji je prema poslednjim podacima iz novembra 2014. godine nezaposleno 739.044 ljudi, ali kada se njima dodaju i oni koji traže zaposlenje, broj se penje na ogromnih 865.266 ljudi. To je još i dobro, s obzirom na to da se od februara prošle godine broj nezaposlenih, prema podacima Nacionalne službe zapošljavanja, smanjio za više od 54.000. Pad nezaposlenosti pokazala je i Anketa radne snage koju Republički zavod za statistiku sprovodi po metodologiji Evropske unije i prema njemu je u četvrtom kvartalu prošle godine stopa nezaposlenosti iznosila 16,8 odsto, naspram 20,8 odsto iz prvog kvartala 2014. godine. U aprilu 2013. godine stopa nezaposlenosti bila je 24,1 odsto.

Ovi podaci su izazvali dosta polemike u javnosti i pitanja – kako je to moguće? U ovom periodu Srbija je beležila pad privredne aktivnosti (u 2014. godini pad BDP-a se procenjuje na 1,7 do dva odsto), nikakvih velikih investicija nije bilo, a bar zvanično, na snazi je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, pa je ostala misterija gde se to zaposlilo više od 50.000 ljudi.

I zvanični podaci o zaposlenosti pokazuju da ti ljudi nisu našli poslove za stalno. Prema mesečnom biltenu Zavoda za statistiku, u novembru prošle godine bilo je zaposleno 1,707 miliona ljudi, dok je u novembru 2013. godine bilo 1,704 miliona zaposlenih. Dakle, svega je tri hiljade više zaposlenih nego pre godinu dana.

I u Anketi o radnoj snazi stopa zaposlenosti se u toku 2014. povećala samo sa 38,4 na 40,4 odsto. Da bude zanimljivije, ali i zapetljanije, u četvrtom kvartalu prošle godine, istovremeno su  padale i nezaposlenost i zaposlenost!

Odgovor je, po svemu sudeći, ako zadržimo poverenje u statistiku mada su mnogi iskazali sumnju, u metodologiji. Anketa o radnoj snazi koju sprovodi Zavod za statistiku vodi kao zaposlenog svakog  ko je najmanje jedan sat u posmatranoj  sedmici obavljao neki plaćeni posao ( u novcu ili u naturi), kao i one koji su imali zaposlenje, ali su u toj sedmici bila odsutni s posla.

Izgleda da je odgovor u sivoj ekonomiji ili, uvijeno formulisano, u „neformalnoj" zaposlenosti. U prvom kvartalu 2014. godine stopa neformalne zaposlenosti je iznosila 20,5 odsto, da bi u četvrtom kvartalu iste godine skočila na 24,2 odsto. Recimo, pomažućih članova domaćinstva, kako se vode svi koji su nešto radili po svom domaćinstvu i to ne za novac, u četvrtom tromesečju bilo je više nego u prvom za 39.800 ljudi.

Zgodne fraze


Naravno, političari nisu propustili priliku da preuzmu zasluge, pripisujući pad nezaposlenosti merama koje su doneli, novom Zakonu o radu, jačoj inspekcijskoj kontroli i uvek zgodnoj frazi "popravljanju poslovnog okruženja”.

Međutim, prema tvrdnji Mihaila Arandarenka, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, to što se sada menjaju brojke nije posledica vođenja ekonomske politike, već je glavni razlog rasta zaposlenosti to što su ljudi primorani više da rade, kako bi preživeli.



Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara