Srpska likovna scena – Oktobarac, Ciglana, Muzej savremene umetnosti

Oktobarska skrama baksuzluka

  • Broj 25, novembar 2015

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Od kultnog mesta do skoro pa opskurne manifestacije, Oktobarski salon je prelazio dug put dok nije došao na bijenalni status. Na skandalozan način i političkom odlukom, ali taman da se malo konsoliduje. Zamenio ga je alternativni Salon, koji je ispao, sve u svemu, skoro pa ništa, odatle se odlazilo prazno, što je još gore nego besno. I na kraju – naspram „pobunjenih" građana ispred Muzeja savremene umetnosti – policija, kojoj ni samoj nije bilo jasno šta je tu tražila



Ne želim da ovaj tekst zvuči nostalgično, ali će takav neminovno biti, što može da se pripiše i jeseni koja je poranila sa oktobarskim kišama. Sećam se oktobara što sam ih sa radošću čekala, zbog prestižne manifestacije - Oktobarskog salona, smotre svega najboljeg što je te godine Srbija iznedrila na polju vizuelne umetnosti. Najvažnija beogradska izložba odigravala se u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić", na Malom Kalemegdanu, okupanom u zlatnim nijansama tada još prelaznog godišnjeg doba. 

Međutim, nisam bila među onima, ne malobrojnim, ožalošćenim što je (2005) postavka postala internacionalna. Štaviše, radovao me je pogled na ono preko, posebno što se tamo nije previše putovalo. Venecija je i u to vreme većini bila daleko, što napominjem jer je uzor Oktobarca postalo tamošnje Bijenale. Veselila me je promena koncepcije Salona, sve dok je to imalo smisla. 
Isprva je selekcija išla preko konkursa, te je vladalo šarenilo, red naših, red stranaca. Odlična prilika da vidimo da bar u nečemu ne kaskamo za drugima. Potom je kustosiranje povereno svetskim zvezdama i one se isprva nisu brukale. Sa mnogih izdanja publika je izlazila razgaljena, nadahnuta. 

O radovima se pričalo i izvan galerijskog prostora, postali su nam bliski prošireni mediji poput videa, zvučnih i svetlosnih instalacija, performansa (jer mnogi od posetilaca nisu pamtili praksu SKC-a). Igrom slučaja, umetnički direktori najboljih priredbi bili su domaći kustosi. Biće da su se baš trudili da se dokažu, slično je bilo i sa lokalnim autorima.
A onda je ličnost umetnika zasenio ego art-direktora. Koncepti su bivali sve nadobudniji, sami sebi dovoljni, a radovi sve „mršaviji". Kontekst je težio politici i s njom se sve više izjednačavao, Oktobarac je postao tematski. Ponekad je uz delo išlo i po dve šlajfne teksta objašnjenja izloženog, kao da se tu dolazilo da se čita, a ne da se gleda.
Ali i tada je bilo razloga za iščekivanje oktobra: koji će novi prostor Salon da otkrije? Rađale su se alternativne galerije – tursko kupatilo na Dorćolu, garaža kod Beograđanke, Kuća legata, bivša Vojna akademija, a budući Muzej grada... Muzej istorije Jugoslavije se arhitektonski menjao iznutra ovim povodom, grdne su pare na to išle. A onda su izlagački prostori postali zanimljiviji od izloženog. 


Opadanje Oktobarskog salona


Što je kvalitet Oktobaraca više opadao (iako je i tad bilo dobrih izdanja), to su kuloarima više kolale priče o astronomskim honorarima selektora. „Kajmak" bi, naravno, pokupio glavni, dok su se domaći kustoščići - pomoćnici zadovoljavali mrvicama, tako se ogovaralo. Bez empatije prema potonjim, jer su zarađivali „’leba’ bez motike", zaključivalo se po manjku truda da proberu najbolje sa ovdašnjeg terena. Sve je išlo kao i u politici -„burazerski". 

„Institucija" vođenja kroz izložbu preživela je u najnegativnijem vidu: vodiči bi objašnjavali samo ono što je svakoj budali očigledno. Salon je počeo da budi bes čak i najvernijih posetilaca nekad značajne izložbe. Često bi izlazili sa utiskom - šta oni tu nama (skupo) prodaju pamet. Tako je mnogima i laknulo kad je Grad odlučio da se Oktobarac organizuje bijenalno, bez obzira na nesumnjivu bahatost odluke. Pre svega, političke, ma kako se pravdala ekonomijom, dobitkom na vremenu da se dobro organizuje i slično.



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetpetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara