Mentalno stanje nacije

Srbija na sedativima

  • Broj 55, novembar 2018.

  • Olga Božinović

  • 0

Psiholozi i psihijatri, koji pružaju psihoterapijske usluge, imaju propisani standard koliko pacijenata moraju dnevno da prime da bi opravdali svoju platu, pa onda dolazimo da računice da svaki pacijent ima  desetak minuta za psihoterapijsku intervenciju. Što je, naravno, apsurdno jer prosečna psihoterapijska seansa traje sat vremena

U Srbiji je prošle godine izdato oko trinaest miliona pakovanja  anksiolitika, na koje je potrošeno  više od 129 miliona dinara, a podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje svedoče da su lekovi za smirenje drugi najčešće propisivani medikamenti u ordinacijama naših lekara – odmah nakon lekova za lečenje kardiovaskularnih bolesti. 

Igra brojki i slova svedoči da svaki naš sugrađanin godišnje troši dve kutije sedativa, a zvanični podatak da je 646.501 osoba podigla na recept neki lek iz grupe anksiolitika (dijazepam, lorazepam, bromazepam, alprazolam) ne treba da čudi s obzirom na to da je depresija četvrti uzrok sprečenosti za rad, odnosno bolovanja radno aktivnog stanovništva.  

Međutim, ono što zabrinjava jeste činjenica da ove lekove uglavnom izdaju lekari opšte medicine, a ne psihijatri, iako su indikacije za propisivanje anksiolitika – depresija, anksiozni poremećaji i poremećaji vezani sa stresom, koji u opštoj populaciji imaju visoku učestalost.
Docent dr Ivana Stašević Karličić, v. d. direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” skreće pažnju na činjenicu da uzimanje ovih medikamenata mora biti pod nadzorom psihijatara, jer oni mogu razviti toleranciju i zavisnost. Ukoliko se osoba ne pridržava propisane doze leka i samoinicijativno je povećava ili smanjuje, mogu nastati poremećaji pažnje i koncentracije i apsurdna uznemirenost, a nagli prekid uzimanja leka može uzrokovati snažan apstinencijalni sindrom ili čak epileptični napad. 

Tinejdžerke na sedativima

Upravo zbog toga država je 2002. godine zabranila prodaju lekova za smirenje bez recepta, a nacionalne smernice za lečenje koje je izdalo nadležno ministarstvo nalažu da je kombinacija farmakoterapije i psihoterapije najbolji način za tretiranje anksiozno-depresivnih poremećaja. Pre nego što je država stavila embargo na slobodnu prodaju lekova za smirenje, Srbija se po broju šesnaestogodišnjakinja koje zloupotrebljavaju sedative nalazila na prvom mestu u Evropi. Da li je zabrana slobodne prodaje bensedina promenila ovu neslavnu statistiku? Nažalost, samo donekle. 

Lekari koji se bave bolestima zavisnosti ističu da tinejdžerke u kućnoj apoteci bez problema  pronalaze one sedative do kojih je nemoguće doći bez recepta. Ono što se u međuvremenu promenilo i to nagore, jeste činjenica da je broj savetovališta za mlade, u kojima su tinejdžeri mogli da dobiju stručnu pomoć bez stigmatizujućeg prelaska praga psihologa ili psihijatra, praktično desetkovan. Luksuz odlaska u intimu privatne psihoterapijske ordinacije sebi mogu da priušte samo oni tinejdžeri čiji roditelji imaju dublji džep.

U našim državnim zdravstvenim i psihijatrijskim ustanovama pacijenti uglavnom dobijaju farmakoterapiju –  psihoterapija je zapostavljena i gurnuta u privatni sektor, a usluge školovanih psihoterapeuta koriste samo oni koji imaju novca.
Ko para nema, moli lekara opšte prakse da mu na recept prepiše neki lek za „dušu". 

Lekovi za smirenje

Zbog toga se Savez psihoterapeuta Srbije više od jedne decenije bori da sve osobe u okviru javnog zdravstva dobiju stručnu psihoterapijsku pomoć. Ili da se napravi javno-privatno partnerstvo, pa da psihoterapeuti budu plaćeni preko fonda za zdravstveno osiguranje.
„Pravo na psihoterapiju je univerzalno ljudsko pravo na lečenje i zdravstveni sistem mora da je ponudi onim ljudima koji imaju potrebu za ovom vrstom terapije. Procene Svetske zdravstvene organizacije govore da će svaka četvrta osoba na svetu tokom života imati potrebu za psihoterapijom, a gotovo tri decenije života u Srbiji, koji su obeležili rat, hiperinflacija, bombardovanje, tranzicija, nezaposlenost i siromaštvo i koji je izmešten iz svih definicija normalnosti, ostavile su neizbrisiv trag na mentalno zdravlje naše nacije. O tome indirektno svedoči i činjenica da su lekovi za smirenje drugi najčešće prepisivani medikamenti u Srbiji", ističe dr Zoran Milivojević, predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Nažalost, dodaje dr Milivojević, sistem je uređen tako da su psihoterapeuti obezvređeni u sistemu javnog zdravstva. Psiholozi i psihijatri, koji pružaju psihoterapijske usluge, imaju propisani standard koliko pacijenata moraju dnevno da prime da bi opravdali svoju platu, pa onda dolazimo da računice da svaki pacijent ima  desetak minuta za psihoterapijsku intervenciju. Što je, naravno, apsurdno jer prosečna psihoterapijska seansa traje sat vremena. Osim toga, propisani cenovnik Fonda za zdravstveno osiguranje je takav da su psihoterapijske usluge u državnim institucijama smešno nisko plaćene. Zbog sistemske potcenjenosti, psihoterapeuti na kraju napuštaju institucije i započinju privatnu praksu, objašnjava dr Milivojević. 

Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara