Stefan Kondić, Univerzitet Prinston u Nju Džersiju

Stigao do stipendije na Prinstonu

  • Broj 33, septembar 2016.

  • Ana Krajnc

  • 0

Kada obrazovni sistem ne pruži dovoljno, a okruženje prihvata jedino utapanje u prosečnost, mnogima često ne preostaje ništa drugo nego da spakuju kofer i odu negde gde se učenje vrednuje. Tražeći najbolju šansu za sticanje znanja, Stefan Kondić je već sa 16 godina otišao u Ameriku u srednju školu. Sedam godina kasnije bio je jedan od najboljih diplomaca političkih nauka na američkom Amherst koledžu u Masačusetsu, a proletos je dobio punu stipendiju za master studije na Prinstonu, jednom od najboljih univerziteta u svetu 

Dok većina dečaka zna imena fudbalera, Stefan je kao mali znao imena generalnih sekretara Ujedinjenih nacija. Već u sedmom razredu osnovne škole odlučio je da će studirati političke nauke. Sve je, kao što to obično i biva, krenulo iz kuće. Roditelji rade u nevladinom sektoru i blisko sarađuju sa Ujedinjenim nacijama, pa mu je još dok je bio mali bilo interesantno sve vezano za tu međunarodnu organizaciju. Upisao je Treću beogradsku gimnaziju, a već tokom druge godine počeo je da pretražuje internet i opcije za sticanje obrazovanja u nekoj drugoj zemlji. Prijavio se za program razmene učenika koji je u potpunosti finansirala američka vlada. 

„Video sam da je ogromna konkurencija i pomislio sam da nema šanse da uspem, jer se javilo na hiljade ljudi za pedesetak mesta. Ipak, pokušao sam i uspeo na osnovu odličnih rezultata na svim testovima i intervjuima", priča Stefan. 

Briga i nebriga

Teksas je bio poslednja država na američkom kontinentu u kojoj je želeo da se zatekne kao srednjoškolac, ali je veoma brzo razbio sve predrasude koje je imao, jer ga je američki sistem obrazovanja potpuno osvojio.

„Profesorima u američkim školama je zaista stalo do đaka, što je ovde redak slučaj. Veoma podstiču individualni napredak, a ako sam imao bilo kakav problem, čak i na ličnom nivou, bili su spremni da pomognu", kaže on. Dopala mu se i mogućnost izbora predmeta i veliki broj vannastavnih aktivnosti, kojih u Srbiji gotovo da nema. 

„Obrazovni sistem u Srbiji podstiče decu na memorisanje činjenica, dok ih u Americi podstiče na razmišljanje. Ima puno eseja, pisanih radova, dosta se ide na to da vide koliko razumete gradivo, uzročno-posledične odnose. Cilj je da razumete zašto, a ne koje godine se nešto dogodilo", kaže Stefan.

Mišljenja je da najveći problem obrazovnog sistema u Srbiji leži u nemotivisanosti i ograničenim mogućnostima profesora.  

„Dosta njih, govorim iz ličnog iskustva, dolazi na posao, zarađuje platu, predaje zadato gradivo, ali to je neki minimum. Nema prevelike želje ni mogućnosti da se materija približi učenicima. Pre nego što sam otišao u Ameriku, to nisam ni tražio, jer nisam znao da može drugačije", kaže on. 

Nastavak teksta možete pročitati u 33. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara