Razgovor: Biljana Stepanović sa Zoranom Čičkom

Stvorila se zapaljiva smesa

Zoran Čičak je dobro politički obavešten, a ne bavi se više politikom, dobro tumači međunarodne odnose, izrazito je aktivan na Tviteru, a biznis mu je godinama  glavno zanimanje. Čovek koji je bio jedan od osnivača dobro poznatog JUL-a devedesetih godina, više se aktivno ne bavi politikom. Podelio je politički imidž i nepopularnost te stranke, a sada, posle dve decenije, izgleda da su se njegovi stavovi  i stavovi nekadašnjih političkih protivnika približili. Pitanje je samo ko se na koju stranu pomerio. „Vreme se pomerilo 20 godina, a pomerio se i čitav kontekst", kaže Čičak. „Mnogi ključni ljudi iz sadašnje vladajuće strukture bili su 90-ih lideri radikala, koji su sa mnom, sa JUL-om, SPS-om ako hoćete, prolazili kroz razne faze, od ministarskih fotelja do zatvorskih ćelija, već kako su okolnosti i međunarodni faktor diktirali. Ja sam prema njihovoj politici imao negativan stav tada, a imam ga i danas prema toj kozmetički doteranoj radikalskoj politici. To što oni sada imaju podršku Zapada, a onda je nisu imali, smatram problemom Zapada, a ne mojim. Ovi koji su došli posle nas imali su svoju šansu 12 godina i nisu je iskoristili. Da imam više posla da radim, ne bih se ni bavio javnim komentarisanjem, jer to inače radite kad vam je dosadno. Voleo bih kad bi došao malo stabilniji period, u kome ne bih morao svake večeri na televiziji da gledam predsednika vlade pa sutradan svi to da komentarišemo, nego da svako radi svoj posao skromno i u tišini i da ne izgleda kao da svi učestvujemo u nekom rijalitiju."



Kao jedan od najagilnijih i najpopularnijih tviteraša, vrlo ste kritični prema vlasti. Šta joj najviše zamerate?
Sadašnjoj vlasti najviše zameram opsesiju medijima i pokušaj da celu politiku stavi u funkciju stvaranja poželjne medijske slike. To je nešto što je, da budemo iskreni, pomalo bilo prisutno i ranije. Međutim, od 2012. godine ta opsesija medijima, rejtinzima i utiscima razvila se do mere koja nikada dosad nije bila prisutna. Danas se pokušava stvoriti potpuno veštačka, orvelovska stvarnost, prilagođena predstavi o tome šta bi nama bilo zgodno da se misli... Odnosno, umesto da mediji izveštavaju o tome šta političari rade, političari rade ono što mediji pišu. Tako su se tu uzrok i posledica zamenili, i danas imamo prilično ozbiljno oboljenje koje će u jednom momentu morati da počne da se leči,  što će biti dug i bolan proces.

Da li vi mislite da ljudi koji se informišu isključivo preko medija u kojima se kreira ta paralelna realnost veruju u to što im se plasira i da li su u stanju da razluče šta je tu istina? Mogu li ljudi da žive u medijima, a da ne veruju sopstvenim očima?
Rizik takvog načina vođenja politike i oblikovanja stvarnosti je dvostruk: on sa jedne strane podrazumeva da vi formirate određen broj utisaka, pozitivnih i negativnih, nešto u što će vaše pristalice verovati čak i kad nije tačno. Sa druge strane, imate sve veći broj ljudi koji ne veruju ni u jedan takav utisak, čak i kada on može biti potpuno tačan. I onda vi sa obe strane dobijate nekritički formirane pozitivne i negativne stavove. Odnosno, ti stavovi sve manje zavise od činjenica, a sve više zavise od ličnih simpatija, predrasuda i emocija. Time se smanjuje naša mogućnost da kao zrelo društvo kritički procenjujemo stvarnost, a umesto toga formiramo stavove prema pojedincima i to preko simbola, naših slika o njima. Kad to dugo traje, bitno se smanjuje kapacitet društva u celini da racionalno donosi odluke.

Kad smo kod racionalnih odluka, umesto da bude servis građana koji treba da im služi, vlast unosi višak emocija i podstiče da se određujemo na osnovu volim - ne volim. Dokle mislite da to može da traje i kada nastupa trenutak kad racionalno procenjujemo da li neko završava posao zbog koga je doveden?
Taj trenutak može da se otegne prilično dugo. Sve zavisi od ukupnog konteksta u kojem se cela ta slika formira. Mi smo devedesetih imali jednu specifičnu situaciju, rata, sankcija, hiperinflacije, sa vrlo kratkim mirnim intervalima između tih kriznih momenata, tako da je sve trajalo deset godina. Sada je situacija drugačija, ali su neki psihološki mehanizmi ostali isti. Na primer, ako mi sebe i dalje nekritički posmatramo kao predmet sukoba raznih velikih sila i globalnih igara moći, onda ćemo biti skloni da tražimo opravdanja za različite unutrašnje greške u spoljnim pritiscima, stvarnim ili izmišljenim. Ono što je po meni važnije, to je da i dalje veliki broj ljudi misli da je zadatak države da im obezbedi bolji život, umesto da shvate kako je zadatak države da obezbedi uslove, ravnopravne i zasnovane na zakonu (uz brigu o najugroženijima) u kojima će oni sami sebi da obezbede bolji život. Ili neće, ako su nesposobni.

Dalje, mi smo u situaciji da država danas ubrzano pokušava da stvori elitu na čisto političkoj osnovi, odnosno da formira novu elitu koja će zameniti onu do 2012. Do sada nikada, od 1945. godine, nismo imali ovoliku široku kadrovsku promociju, i to na osnovu političke lojalnosti koju nije pratilo odgovarajuće stručno znanje velikog broja ljudi. Posledica je urušavanje kvaliteta javne uprave, diplomatije, obrazovanja, zdravstva, upravljanja javnim preduzećima.



Nastavak teksta možete pročitati u devetnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

1 komentar

  • мр Предраг М.Вулетић

    Чичак наводи:" Ono što je po meni važnije, to je da i dalje veliki broj ljudi misli da je zadatak države da im obezbedi bolji život, umesto da shvate kako je zadatak države da obezbedi uslove, ravnopravne i zasnovane na zakonu (uz brigu o najugroženijima) u kojima će oni sami sebi da obezbede bolji život. Ili neće, ako su nesposobni. " А фирма Крушик Акумулатори чије је он власник не исплаћује ништа запосленим од октобра 2012 г.,нити здравствено па не могу да се лече, нити Фонду ПИО-не могу ни у пензију.Рачун у блокади дуже од две године.није исплатио ни минималне зараде а Агенција за приватизацију није раскинула Уговор са Чичком.О ком то он поштовању закона прича. Од једне успешне фирме ,која је производила индустријски производ потребан држави,направљена је руина. И увек му неко други крив,.