Marija Marjanović, vlasnica dizajn studija “Gugadžina”

Umetnice & privrednice

  • Broj 29, april 2016

  • Olivera Bojić

  • 0

Počeli smo tako što smo kupili polovne mašine, a pošto nismo imali dovoljno novca za materijale, prvu kolekciju smo sašili od zaliha tetkinog materijala. Godišnje proizvedemo 4.000 komada odeće, kaže Marija Marjanović


Dečja odeća protkana jednim zanimljivim i drugačijim dizajnom od viđenog u dečjoj modi kroji se u jednom malom proizvodnom pogonu ispod Avale. Pre tri i po godine, tri žene iz kraja organizovale su život po svojoj meri: otvorile su dizajn studio nadomak kuće, počele su da rade posao koji vole i uz koji imaju vremena da se posvete svojoj deci. Dve su umetnice (Fakultet primenjenih umetnosti), dok se treća bavi knjigovodstvom, njihove ideje pretače u brojke i savetuje ih ako odu predaleko u svom umetničkom zanosu i kreacijama za koje se teže nalazi tržište. 


Marija Marjanović, vlasnica dizajn studija, kaže da su deca njihova inspiracija, osluškuju njihove ideje, pa je tako i brend  "Gugadžina” nastao po nazivu igračke, izmišljene reči njenog deteta. 


Pored raznoraznih materijala, šest šivaćih mašina, prese, industrijske pegle, nalazi se i jedna gomila raznobojnih uvezanih pamučnih traka, dok jedna od šnajderki kaže: "Sve te ostatke od materijala one iskoriste, ništa ne bacaju”.



Nova ekonomija: U svakom poslu početak je najteži, naročito u nekoj proizvodnji, kakvo je vaše iskustvo, koliko vam je bilo potrebno kapitala za mašine i materijale?

Marija Marjanović: Počele smo, kao što se u narodu kaže, uz pomoć štapa i kanapa. Na Fakultetu primenjenih umetnosti završila sam kostimografiju, a Milica keramikui i pošto umetnici u Srbiji imaju problem da nađu posao, odlučile smo da počnemo same da radimo. Zapravo, jedno vreme sam radila u jednoj firmi koja se bavila proizvodnjom odeće za odrasle, ali radila sam ono što su poslodavci tražili od mene, nisam imala neku slobodu. I dok sam radila u toj firmi dobila sam prvo dete, u međuvremenu sam ostala u drugom stanju sa drugim detetom, ispostavilo se da su blizanci i da je potrebno da održavam trudnoću. Tada mi je poslodavac napomenuo da razmislim ako mi se ukaže neka prilika za posao nakon porodiljskog da počnem negde drugo da radim, jer on ne zna šta će biti sa tom firmom za tri godine. Tako, nisam znala šta će biti kad dođem sa porodiljskog, nisam mogla da verujem da će me posao čekati kad se vratim i nisam htela da dovedem sebe u neizvesnu situaciju. Zato smo se nas tri udružile i zamisao je bila da radimo nešto sa tekstilom, ali u početku ideja o proizvodnji meni je izgledala strano.  I odmah sam im rekla da je baviti se proizvodnjom mnogo teško, nabavka robe i materijala, sve mi je zvučalo mnogo komplikovano. Ipak, odlučili smo da proizvodimo dečju odeću i pošto sam ostala u dobrim odnosima sa kolegama iz bivše firme, pozvala sam ih da se raspitam o nabavci materijala. Početni kapital nabavili smo uz pomoć porodice i čuli smo za neku staru fabriku u Aranđelovcu koja je prodavala opremu pa smo kupili polovne mašine. I uložili smo na početku 2.000 evra za mašine i materijale.



NE: Koliko košta bala materijala?

M. Marjanović: Miličina tetka je imala neke zalihe materijala iz 70-ih godina prošlog veka dok je ona šila i to je bila dragocena zaliha, jer takav kvalitet više se ne može pronaći. Tako smo počele da šijemo od tetkinog materijala, jer nismo imale novca na početku da kupimo tkanine koliko nam treba. Bala košta između 150 i 200 evra, ali nama ništa ne znači jedna bala, već nam je potrebno najmanje šest do sedam različitih materijala da bismo napravili kolekciju, a to košta oko 1.000 evra.




Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara