BAJKA OD KOJE STRAHUJU MALI PRIVREDNICI

Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom je stupio na snagu 1. jula ove godine, a potpisan je iz čisto političkih razloga i sa, zasad, nesagledivim posledicama za srpsku privredu. Ovdašnja ekonomija ionako nije u zavidnom položaju što se tiče konkuretnosti, a prilika koju država vidi u ovom trgovinskom sporazumu, kod privrednika je izazvala veliki osećaj nesigurnosti. Sve ukazuje na to da država svakim novim političkim potezom ide na potpuno gušenje domaće privredne i investicione aktivnosti.

„Ovde se računa na političku podršku i razumevanje sa kineske strane, znajući da smo mi zaista neuporediv partner sa njima. Računa se da Kina kroz saradnju sa Srbijom može da pokaže da nije to ta Kina o kojoj se piše u zapadnim medijima, gde je ona eksploatator“, navode iz Privredne komore Srbije (PKS) u izjavi za Novu ekonomiju.

I dok su analitičari mahom stava da je nama Evropska unija (EU) suđena kao tržište zbog blizine i već postojeće usklađenosti ekonomija, oni koji su na terenu i rade u privredi, nisu tako optimistični i ne gledaju blagonaklono na političke poteze srpskih vlasti.

Moguće je da Kina jednog dana nadmaši Nemačku u pogledu uvoza robe u Srbiju. Bilo bi zanimljivo videti koliki je udeo tih kineskih proizvoda koji se u Kini proizvode od strane kompanija sa stranim, a ne potpuno kineskim kapitalom“, kaže izvršni član Upravnog odbora Nemačko-srpske privredne komore Aleksandar Markus.

Naučni saradnik sa Instituta ekonomskih nauka Elena Jovičić kaže da je malo verovatno, gotovo nemoguće, da Kina prestigne Evropsku uniju u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Srbijom u kratkoročnoj ali i u srednjoročnoj perspektivi.

„Evropa je tradicionalno najveći trgovinski partner Srbije. Naše trgovinske veze sa EU razvijane su decenijama i duboko su ukorenjene, jer su kompanije integrisane u evropski tržišni prostor. Pored toga, EU nije samo naš najveći trgovinski partner već i najveći investitor u regionu, zahvaljujući ulaganjima u infrastrukturu, direktnim stranim investicijama, kao i značajnoj podršci putem fondova EU. Ova investiciona povezanost dodatno učvršćuje prednost EU u dugoročnim trgovinskim odnosima. Evropa, i geografski gledano, ima značajnu prednost jer je blizu tržišta regiona i Srbije, što smanjuje troškove transporta i logistike i dodatno osnažuje konkurentnost evropskih proizvoda na našem tržištu“, navodi Jovičić.

Ipak, ona dodaje i da je značajno napomenuti da su ekonomski i politički odnosi između Srbije i Kine u kontinuiranom porastu. Trend povećanja kineskih investicija i bilateralne trgovine sasvim sigurno će dovesti do jačanja kineskog prisustva na našem tržištu u narednim godinama, ali ne u tolikoj meri da bi Kina prestigla Evropsku uniju kao glavnog trgovinskog partnera, stava je naučna saradnica.

Iz PKS navode i da su sve zemlje koje imaju trgovinu sa Kinom u deficitu, samo je mali broj, desetak, onih koji imaju suficit, te da u Evropi jedino Švajcarska ima pozitivnu trgovinu sa Kinom, možda i Rusija.

„Vlada je iz političkih razloga insistirala na tome da se ide na taj sporazum. Postojale su određene konsultacije i stvarno pitanje je vezano za proizvodnju određenih uređaja, mašina, metalskih konstrukcije i drugog, odnosno šta će se dogoditi sa tim proizvodnjama kada dođe kineska roba bez carine. Imate jednu zaštitu koja će trajati određeno vreme. S druge strane, ukoliko se tržište zaista optereti i krene da guši domaću proizvodnju, carinske stope mogu da se vrate na prvobitan nivo“, kažu iz PKS.

Privreda, kako navode, posebno privatni sektor, ne vidi mnogo mogućnosti, naročito mikro i male firme. Oni se pitaju kako uopšte dobaciti do tržišta u Kini, zbog konkuretnosti drugih koji dolaze na to tržište i, naravno, zbog transportnih troškova.

„Što se tiče velikih igrača, ima zainteresovanih, pre svega u oblasti prehrambenih proizvoda, kao što su mesne prerađevine, voće i povrće, bezalkoholna i alkoholna pića. Tek je krenula primena od 1. jula, opipavaće se puls u narednih šest meseci ove godine i onda ćemo moći da izađemo sa nekim zaključcima“, kažu iz PKS.

Sudeći prema analitičarima i praktičarima, strah i bojazan kod privrednika, naročito onih malih, opravdani su pa će se tek videti kako će i da li će država zaista da štiti svoje tržište. A jedini koji će nešto i „ućariti“ od ovog sporazuma su izgleda veliki igrači, jer je srpskoj privredi ionako opala konkurentnost.

ZAŠTO SRPSKA PRIVREDA NIJE KONKURENTNA

Prema rečima koordinatora Mreže za poslovnu podršku Dragoljuba Rajića, zbog ovog sporazuma će nam rasti spoljnotgovinski deficit, rašće zaduživanje zemlje, jer domaća privreda neće moći da puni budžet iz godine u godinu. Građani će to skupo da plate, te ćemo imati još manje realne zarade i još veću inflaciju, kao posledicu svega toga.

„Ono što smo imali u protekle tri godine i sa ovim potcenjenjim dinarom, rezultatiralo je time da smo mi previše skupi. Privrednici da bi pokrili svoje troškove, kada grade svoju cenu prema inostranstvu, moraju dinar da računaju između 180 i 210 dinara za jedan evro. Moraju da formiraju znatno višu cenu u evrima, a ne po direktnom kvalitetu jer su poslednjih nekoliko godina, kao posledica inflacije svi inputi, ulazne sirovine skočile od 40 odsto, a neke su išle i preko 200 odsto, zavisno od toga da li su uvozne ili domaće“, kaže Rajić.

Rajić navodi i da je u Srbiji minimalna zarada rasla u poslednjih pet godina 400 odsto brže nego što je rastao bruto domaći proizvod, što znači da nije pratila produktivnost i realan rast u privredi.

„Ako vam neko kaže da je BDP rastao 3,5 odsto, računajte da je bio dva odsto zato što u našu formulu obračuna BDP-a ulaze plate zaposlenih u javnom sektoru i penzije, sve to što je veštački podizano. Podizanje prihoda od akciza, gde država ima kontrolu, i realan rast od svega toga je onda negde polovina. To znači da je taj naš rast bio mnogo manji, a da su troškovi rasli. Zbog tog dispariteta, mi nismo više dovoljno konkurentni da izvozimo ni u istočnoevropske zemlje koje su nešto napredovale. Čak imamo problem i sa mnogim zapadnim tržištima. A još manji kapacitet imamo da nešto izvezemo u Kinu“, objašnjava Rajić.

Jovičić ukazuje na još nekoliko problema kada je u pitanju izvoz domaćih kompanija u Kinu.

„Slabija uključenost srpskih kompanija u globalne distributivne lance negativno utiče na njihove distributivne i logističke mogućnosti. Pored toga, ozbiljan izazov predstavlja i nedovoljan nivo znanja o kineskom tržištu, kulturi poslovanja, regulativnim normama i drugim važnim faktorima“, kaže ona i dodaje da ulazak na kinesko tržište često zahteva ispunjavanje specifičnih tehničkih i regulatornih standarda, koji se mogu značajno razlikovati od onih u Evropi.

Proces sertifikacije i usklađivanja s kineskom regulativom može biti dugotrajan i skup, što predstavlja izazov, naročito za manje izvoznike. Treba uzeti u obzir i činjenicu da je kinesko tržište izuzetno konkurentno, s obzirom na prisustvo velikog broja domaćih i međunarodnih kompanija koje već uspešno posluju. Srpski proizvođači, naročito manji, mogu se suočiti s izazovom u pokušaju da se istaknu u tako konkurentnom okruženju, gde su cena i inovacije često ključni faktori“, objašnjava Jovičić.

NAJUGROŽENIJE GRANE PRIVREDE

Prema Rajićevim rečima, domaća privreda će sve više da ide u dubiozu.

„Posledica ove politike je da su, prema našim saznanjima, od 2016. godine do danas zbog inflacije i drugih faktora, naši privrednici otvorili preko 20.000 firmi u zemljama u okruženju i zemljama EU da bi deo svog poslovanja prebacili na te firme, jer iz Srbije nisu konkurentni i imaju dosta troškova poslovanja“, kaže on i dodaje da su uglavnom u EU otvarali firme oni koji već imaju 15, 20 godina iskustva u poslu, ali ima tu i malih firmi i IT-jevaca.

A kada je reč o tome koje bi konkretno grane srpske industrije mogle da budu ugrožene najviše uvozom iz Kine, tu se već i analitičari i oni iz prakse uveliko slažu. Reč je pre svega o granama, odnosno sektorima koji zavise od proizvodnje robe široke potrošnje i u kojima je Kina dominantna zbog nižih troškova proizvodnje i veće efikasnosti.

Kao jedna od osetljivijih grana može da se navede tekstilna industrija koja je već pogođena uvoznim proizvodima iz Kine zbog njihove konkurentnosti u pogledu cene. Kineski tekstil i odeća često dominiraju tržištima širom sveta, uključujući Srbiju, jer potrošači preferiraju jeftinije opcije, što stavlja lokalne proizvođače pod pritisak“, kaže Jovićić.

Kina je globalni lider i u proizvodnji elektronike, uključujući mobilne telefone, kompjutere i kućne aparate. Srpski proizvođači elektronike, iako mali, smatra Jovičić, teško da mogu da konkurišu kineskim kompanijama u pogledu troškova, što dovodi do veće zavisnosti od uvoza u toj oblasti.

„Proizvodi od plastike široke potrošnje, uključujući ambalažu, kućne potrepštine i igračke, predstavljaju još jednu oblast u kojoj kineska industrija može ugroziti srpske proizvođače. Sem toga, Kina je veliki proizvođač mašina i alata, posebno za niže tehnološke segmente. Srpske kompanije koje to proizvode mogle bi biti pod pritiskom zbog kineskih jeftinijih alternativa“, kaže Jovičić.

S obzirom na to da Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom podrazumeva i neke zaštitne mehanizme, pitanje je kako i koliko će se oni primenjivati i da li će biti pravovremene reakcije od strane srpskih vlasti, jer do sada sa kineskim investitorima nije bilo dozvoljeno mnogo toga zarad sitne zarade za zemlju. Zarada je sitna, naime, ako se pogleda koliko su ti investitori zaradili do sada.

Jovičić objašnjava da svaki sporazum o slobodnoj trgovini, uključujući i sporazum između Srbije i Kine, sadrži odredbe o zaštitnim mehanizmima koji su uglavnom usklađeni s principima i pravilima Generalnog sporazuma o carinama i trgovini (GATT) iz 1994. godine, kao i pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO). Ovi mehanizmi omogućavaju zaštitu domaćeg tržišta u slučaju značajnog porasta uvoza koji može ugroziti lokalnu industriju. Konkretno, država može preduzeti mere poput privremenih carinskih tarifa, kvota ili drugih ograničenja kako bi zaštitila domaće proizvođače, napominje ona.

„U okviru Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom, prava i obaveze u vezi sa opštim zaštitnim merama uređeni su članom XIX GATT 1994, kao i Sporazumom STO („Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 6/2023, čl. 15). Pored toga, postoje i druge zaštitne mere i mehanizmi za rešavanje sporova koji su takođe u skladu s pravilima GATT i STO. Ovi mehanizmi su jasno definisani i trebalo bi da budu primenjeni u slučaju da povećani uvoz izazove ili preti da izazove ozbiljnu štetu domaćoj industriji. Međutim, važno je napomenuti da Kina, kao članica STO od 2001. godine, ima značajno iskustvo u korišćenju zaštitnih mehanizama i vođenju trgovinskih sporova. To iskustvo može Kinu staviti u povoljniji položaj ukoliko dođe do sporova ili pregovora, što može predstavljati izazov za Srbiju“, navodi naučna saradnica Insituta.

Rajić smatra da je država bila dužna da uvede mere reciprociteta u trgovini, drugim rečima da već u ugovoru limitira uvoze određenih količina robe u problematičnim privrednim granama u kojima Srbija nije konkurentna.

To što u ugovoru piše da će oni da prate, pa će možda da revidiraju uvoz, u svakom ugovoru koji smo već potpisali sa Kinezima i za Linglong, Bor i Železaru u Smederevu piše da treba da se pridržavaju zaštite životne okoline, a oni se ne drže i zagadiše nam zemlju. Tako da je sve to lepa priča. Neverovatno je da mi po cenu uništenja naše privrede potpisujemo takve ugovore“, navodi Rajić.

I dok 2019. i 2020. godine Kine nije bilo u prvih deset srpskih spoljnotrgovinskih partnera, situacija se promenila 2021. godine kada je Kina ušla kao deveta rangirana među zemljama sa kojima najviše trgujemo, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS). I naredne, 2022. godine je bila na istoj poziciji, da bi prošle godine skočila na sedmo mesto na toj listi. I kada se pogleda prvih sedam meseci ove godine, Kina je na drugom mestu posle Nemačke što se tiče udela u našem izvozu i uvozu. Udeo uvoza iz Kine je sada na 13 odsto, dok je za izvoz taj udeo na 5,8 odsto. Izvoz je rastao 52 odsto ako se uporedi sa prvih sedam meseci 2023. godine, a uvoz 12,9 odsto.

Osim bakra koji se izvozi iz rudnika u Boru koji je u vlasništvu kineskog Zijin Mining, značajan je i izvoz drveta u Kinu iz Srbije, a u prošloj godini je počeo da raste i izvoz oružja i municije.

Tako je u kategoriji Drvo neobrađeno ili grubo obrađeno izvezeno 26.244,3 tone u 2019. godini, dok je u 2023. godini to iznosilo 16.594,3 tone. Kategorija Drvo, prosto obrađeno, i pragovi od drveta beleži rast sa 33.239,5 tona u 2019. godini na 46.587,9 tona u prošloj.

Kategorija Bakar u 2019. godini je bila na 43.669,2 tone izvoza, a prošle na 36.373,8 tona. Izvoz oružja i municije je sa 0,1 tone u 2019. godini skočio na 60,7 tona u prošloj godini. Svi podaci su preuzeti sa RZS.

Zbog ovakvih podataka i praktičari i analitičari upozoravaju na spoljnotrgovinski deficit, koji je godinama u Srbiji prisutan u trgovini, a očekivanja su i da će se taj odnos uvećati.

„Međutim, smatram da je, pored rastućeg uvoza, važno osvrnuti se i na pitanje izvoza. Iako izvoz nastavlja da raste, struktura izvoza, gde 90 odsto čine bakar i bakarne rude, kao i veliki spoljnotrgovinski deficit s Kinom, i dalje zabrinjavaju. Sporazum svakako otvara nove mogućnosti za srpske izvoznike, ali glavni problem su niski i nedovoljno razvijeni kapaciteti naše proizvodnje u poređenju sa zahtevima ogromnog kineskog tržišta“, rekla je Elena Jovičić sa Instituta ekonomskih nauka.