Čist čovek protiv korumpiranog eastablišmenta

Dominirali su laži, podmetanja, izmišljene priče, izvrtanje činjenica, koji su imali za cilj da od Ljose naprave kriminalca i bezbožnika, izdajnika, doušnika CIA, osobu koja izbegava porez, seksualnog perverznjaka… sve ono što nam je veoma dobro poznato i u Srbiji. Razume se, nijedna od ovih optužbi Ljosi nikada nije dokazana.

Ako postoji zemlja na svetu koja u političkom i ekonomskom pogledu liči na Srbiju, onda je to Peru iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. O tome saznajemo iz autobiografije nobelovca Marija Vargasa Ljose pod nazivom Riba u vodi (Laguna, 2015). Korupcija, populizam, stranačko zapošljavanje, zloupotreba javnih fondova i beznađe – to je ono što možemo da nađemo u Ljosinim memoarima ispričanim kroz izbornu kampanju kada je bio kandidat za predsednika Perua u aprilu 1990. godine.

Mario V. Ljosa nije političar. U politici je bio samo privremeno, krajem osamdesetih godina, kada je pokušao da promeni štetne posledice Velaskove vojne diktature (1968-1980) i populizma Alana Garsije (1985-1990). Ljosa je i pre i posle svog političkog angažmana bio ostvareni književnik koji je 2010. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Na svetskom nivou postao je poznat po novelama Grad i psi (1963) i Zelena kuća (1965), koje su prevedene na srpski jezik u izdanju Lagune.

Knjiga paralelno prati dva toka radnje u poglavljima koja se smenjuju jedno za drugim. Neparna poglavlja prate Ljosin privatni život od najranijeg detinjstva. U njemu opisuje odnos s majkom i ocem, odlazak u vojnu gimnaziju, početak karijere novinara u dnevniku Kronika (u kome je radio u redakciji crne hronike), česte odlaske do javnih kuća i noćnih klubova, sve dok ga u tome nije zaustavio otac koji je želeo da Ljosa upiše studije. Nastavlja se upisom na fakultet, učešćem u marksističkim univerzitetskim ćelijama i ženidbom. (Ljosa je u mladosti bio iskreni levičar-marksista, oduševljen kubanskom revolucijom. Vremenom je shvatio da je marksizam pogrešan i da, paradoksalno, mnogi ideali za koje se zalažu levičari mogu efikasnije da se ostvare kroz tržišni liberalizam.)

Mnogo su zanimljivija parna poglavlja koja prate Ljosinu političku aktivnost u periodu 1987-1990. godine, kada je zajedno sa nekoliko političkih stranaka pokušao da napravi demokratsku koaliciju koja bi od Perua napravila moderno društvo i uspostavila vladavinu prava.

Peru je 1980. god. izašao iz dvanaestogodišnje vojne diktature u kojoj su ga držali generali. Iako je formalno uspostavljen demokratski poredak, stanje u Peruu se za deset godina nije popravljalo. Naprotiv. Ljudi nisu mogli da zamisle život van državnog sektora, porezi su bili ogromni, privatna inicijativa nije mogla da se razmaše, a inflacija je 1990. godine dosegla 7.649%. Peruanci su iznosili novac iz zemlje, a na televiziji su svake večeri mogli da gledaju bolnice bez lekova, škole bez klupa, gradske četvrti bez vode, ulice i parkove pune đubreta.

Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.