Čovek je materijal od kog se pravi pozorište

Pobunjenu mladež treba sagledati u kontekstu odrastanja u uslovima visokog stepena nasilja, alarmantne stope femicida, sa ozbiljnim ekološkim problemima, u stalnom zaoštravanju političke retorike prema narodima iz okruženja… Čovek koji danas ima 23 godine u Srbiji, baš je mnogo toga preturio preko glave, a mladost traži slobodu i ne trpi strah. Zato je, zapravo, sve ovo moglo i da se predvidi, s tim što bi se do pre par meseci takvo predviđanje moglo smatrati preterano optimističnim

Maša Obradović, jedna od brojnih protagonista omladinske predstave „Moja zemlja“ Reflektor teatra, bila je „malkice skeptična prema reči ’predavanje’“, kako su bile najavljene radioničke pripreme ovog komada. Jer, kao učenica četvrtog razreda gimnazije, bila je sita predavanja, pa joj se nije mililo da ih pohađa i izvan redovne nastave.

Međutim, kad je grupa njenih vršnjaka krenula, predvođena pravnikom i aktivistom Milanom Medenicom, prvo GSP-om, a potom i peške, stigavši do poligona Specijalnih antiterorističkih jedinica u Batajnici, dijametralno je promenila mišljenje. Kako to – s jedne strane tolika lepota – Dunav, polja kukuruza.., a sa druge – masovne grobnice albanskih civila, ubijenih u ratu na Kosovu, zapitala se šokirano.

Sledile su i druge dileme: „zašto“, „koliko je ljudi u tome učestvovalo“, „kako stanovnici Batajnice nisu ništa primetili“, „ili jesu, ali su bili uplašeni“… Na njih nije mogla da nađe odgovor u školi, jer školski sistem krvave devedesete tretira tek kroz nekolicinu lekcija, i to pred kraj četvrte godine. O njima se jedino pričalo na porodičnim okupljanjima, a posebno na slavama, u „posebnom“ raspoloženju gostiju.

Ovaj Mašin utisak, kao i mnogih drugih polaznika radionica, postao je tkivo predstave koju je režirala Jelena Bogavac, spretna da iskroji pačvork od hiljada elemenata. Premijera „Moje zemlje“, sa podnaslovom „Šta mladi misle o patriotizmu“, izvedena je novembra 2024, na matičnoj sceni Reflektor teatra na Dorćol Platzu.

U publici su se smenjivali smeh i suze. Plakali su mahom stariji posetioci, koji su sve prikazano i preživeli, manje ili više obavešteni. Smejali su se baš svi – oštrom, ali ne i ciničnom humoru pojedinih replika, koje su izronile iz dugometražnih razgovora učesnika projekta.

ZBIJANJE U REDOVE

„Reflektor teatar je dete Centra E8“, kaže Milena (Minja) Bogavac, kreativna direktorka ovog udruženja mladih, i dramaturškinja i rediteljka pozorišta u našem fokusu.

„To dete ove godine treba da proslavi trinaesti rođendan, pa je buntovno kao i svaki tinejdžer. Štaviše, izraslo je u revolucionara, ušavši u blokadu da bi igralo na blokadama“, Bogavac objašnjava.

Na blokade ih studenti pozivaju, odlukom svojih plenuma, što je Reflektoru bitnije od toga što „možda nikada neće učestvovati na Sterijinom pozorju, niti u glavnom progamu Bitefa“. A „to je reputacija koju je trebalo zaslužiti“ igranjem osamnaest celovečernjih predstava, sa preko 600 izvođenja, u šezdeset gradova, dvanaest sela, šesnaest država i pred više od pola miliona ljudi.

Već prvi komad ovog angažovanog pozorišta, udario je na patrijarhat i samim svojim nazivom „Muškarčine“. Birajući glumce, a zapravo „momke koji se međusobno toliko razlikuju, da ne bi mogli da se druže ni u jednom univerzumu, osim u pozorišnom“, ekipa E8 nije očekivala da će oni postati bratstvo-sestrinstvo od preko stotinu omladinaca. Neki od njih uveliko studiraju, ne napuštajući gnezdo, dok se ovde okupljaju i mlađi naraštaji.

Gde? Pa na Dorćol Platzu koji već pomenusmo, i koji je „njih odabrao, a ne obrnuto“. Istina, i sami su pogurali, usled potrebe da negde izvedu komad „Urednik“, autora Vojkana Arsića i Sare Radojković (iz E8). Kako Reflektor teatar te 2020. nije imao svoj prostor, gostujući na scenama Bitefa, CZKD-a, JDP-a…, ponudili su se „nikad neprežaljenom Vesi Simonoviću, legendarnom novinaru i uredniku, tvorcu te slobodne zone“. I on ih je prihvatio u svoju „umetničku komunu“.

„Naprosto smo se prepoznali, stvorivši krajnje logičan savez. U vrlo nepovoljnim društvenim okolnostima, preostalo nam je samo da zbijemo redove i ojačamo naše savezništvo“, svedoči Bogavac.

Komuna je zbrajala i nove članove po istom principu, pa se ovde međusobno pomažu fotograf Nebojša Babić (ispred Galerije O3on), čuvena grafiti umetnica TKV, ali i brojni drugi kolektivi i organizacije, koji povremeno prave programe u prostoru Dorćol Platza. Da on nije ostao veran slobodarstvu, da se svi pomenuti, i oni neimenovani, nisu držali zajedno, „veliko je pitanje da li bi opstali, i ostali zdravi u glavi“.

Od pomoći je bio i metod zvani Pozorište kao omladinski rad, koji su Arsić i (Minja) Bogavac osmislili za potrebe rada na prvencu Teatra, a koji već trinaest godina adaptiraju i razvijaju. Tako su i nove predstave, sa novim junacima, njime obeležene.

„Dosledni smo, disciplinovani i uvek otvoreni za nove ljude“, još jedna je od okosnica uspeha, koji je nadmašio sva očekivanja.

Krenuvši od svojih jedinih (a najdragocenijih) resursa, svog znanja, volje, strasti.., postali su repertoarsko pozorište, sa sopstvenom scenom, vrlo proaktivno.., a dokazano i u roditeljskoj ulozi. Naime, Reflektor teatar producira i dva festivala – Reflektor teatar festival, koji okuplja nezavisne, društveno angažovane umetnike iz regiona, i TOP festival (od reči Teatar – Omladina – Pomirenje), posvećen razvoju angažovanog pozorišnog stvaralaštva mladih.

„Sve naše predstave oslonjene su na tradiciju političkog pozorišta. Sve su dokumentarne, postdramske i direktno angažovane. One se bave različitim temama, ali ih povezuje činjenica da su to važne i velike društvene teme. Takođe, nisu važne samo teme, već i pristup, metod rada. Mi pravimo procesno pozorište, u kom je umetnost izjednačena sa aktivizmom. Svaka naša predstava, zapravo je mala intervencija u društveni kontekst i inscenacija istraživačkog puta koji smo prešli da je napravimo“, Bogavac poručuje.

OD DASAKA DO BARIKADA

Konsultujući eksperte iz najrazličitijih oblasti, i one sa bogatom praksom, ali i mame i tate, babe i dede, novinske napise, publikacije.., kroz šestomesečno (i duže) istraživanje, i sami postaju „mali eksperti“ za izvesnu temu.

„Mi režiramo proces, kao obrazovno putovanje“, Bogavac ilustruje.

Putovanje je reč koja opisuje i tok nastajanja predstava, gde tekst nije unapred napisan, već se kroji kroz razgovore, pa je ishod uvek neizvestan. Cilj puta je dotaći se Velikih Tema, koje su uvek, htele – ne htele – političke.

„Čovek je političko biće, ali i materijal od kog se pravi pozorište. Naše pozorište je, u neku ruku, naša politička platforma. Tako, mi nismo škola glume, već škola mišljenja“, njena je poenta.

Sve i ako su sigurni da od pozorišta nikad neće odustati (uprkos povremenim sumnjama), i premda navikli na skromnost, od nečega se mora živeti. Njihove premijere izrastaju iz projekata koje sami osmišljavaju (naravno), dok im redovnost održava publika, srećom uvek brojna. (Mala digresija: na svakoj od predstava ima ih što dovršavaju na sceni započete rečenice, pa je doživljaj kao da ste na kultnom Radovanu III ili Kralju Ibiju.)

Za takve posetioce izmišljena je godišnju karta u vidu albuma sa sličicama. Sličice – umetničke publikacije, dobijaju se nakon svake pogledane predstave. Tokom korona godine, posetioci koji su u okviru crowd-funding kampanje donirali (i najskromnija sredstva za opstanak Teatra), postali su donatori, dakle – šira familija. Za novce se Reflektor snalazi i pružanjem usluga pripremanja programa, performansa i radionica, po narudžbini… „ali isključivo ako su u skladu sa našim vrednostima i etikom“, kako Bogavac apostrofira.

Svedena scenografija i kostimografija nisu isključivo pitanja štednje, iako se ne sme zanemariti smanjenje troškova njihove izrade i transporta. Oni se trude da „njihove predstave budu mobilne, da bi mogli da ih igraju u netipičnim pozorišnim uslovima“. Pa i na barikadama.

Njih nisu mogli da izbegnu, sve i da su imali takvu nameru. Jer, njihova kuća satkana je od studentske mladeži, od prvog dana na barikadama. Doživevši tu silnu energiju, mogu samo da budu ponosni na svoj podmladak, a „sasvim malo“ i na same sebe, kao pozorište i kao pedagoge.

„Da nije tako, ne bi nam verovali“, Bogavac podvlači.

Tu mladež, pobunjenu, treba sagledati u kontekstu odrastanja u uslovima visokog stepena nasilja, alarmantne stope femicida, sa ozbiljnim ekološkim problemima, u stalnom zaoštravanju političke retorike prema narodima iz okruženja…

„Ako neko od njih ima 23 godine, rođen je u godini atentata na Zorana Đinića. Napunio je četiri kad je SR Jugoslavija postala Republika Srbija i šest godina kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Sa 12 već je svedočio poplavama, sa 16 protestu Jedan od pet miliona, sa osamnaest – pandemiji korona virusa. Dvadeset je napunio u vreme protesta protiv Rio Tinta, a dvadeset jednu kada su se dogodila masovna ubistva u OŠ ’Vladislav Ribnikar’ i selima Dubona i Malo Orašje“, sad ona pravi pačvork od frapantnih činjenica.

S druge strane, napon generaciji zumera dala je i epoha razvoja veštačke inteligencije, i medijski pejzaž globalno nazvan „information disorder“. Ovaj fenomen plasiranja lažnih vesti, sa zlom namerom ili bez nje, u Srbiji je dodatno komplikovan, jer ga  prati tabloidizacija javnog prostora i normalizacija govora mržnje, kako Bogavac navodi.

„Čovek koji danas ima 23 godine u Srbiji, baš je mnogo toga preturio preko glave, a mladost traži slobodu i ne trpi strah. Zato je, zapravo, sve ovo (masovne studentske demonstracije) moglo i da se predvidi, s tim što bi se, do pre par meseci, takvo predviđanje moglo smatrati preterano optimističnim“, ona sažima.

I sadašnje pobede Reflektor teatra mogle su se činiti preterano ambicioznom maštom, onomad kad su zakucali na vrata Dorćol Platza. Ali, misija rada sa mladima isplatila im se, metafizički: odgojili su nebrojeno mislećih ljudi. S njima su prošli prijemne i diplomske ispite, prve premijere.., a uspeli i da naprave jednog hirurga, i to od najmlađeg iz ansambla „Muškarčina“.

„Hirurški je precizan i na sceni, pa je ostao stalni član, prvak i lider našeg teatra“, Bogavac ističe.

Kada prođe ovo ludo vreme, nadamo se – na najoptimističniji mogući način, Reflektor će ponovo zasijati na svojoj matičnoj sceni, zavučenoj među dorćolskim sokacima. I opet će se stolice uzimati iz kafića da se smeste svi posetioci, i opet će mnogi stajati… I opet ćemo svi promišljati Velike Teme, kojima obiluje naša istorija, pa ih neće faliti ni u budućnosti.

I opet ćemo se i smejati i plakati, doživljavajući katarzu. I opet ćemo viđeno dugo nositi sa sobom, i lagano ga variti.., na putu do boljeg sebe. Pa gde ćeš angažovanije i političnije?