Ćutanje je rizik da prespavaš život

Kad kažem Darko Bajić, prvo pomislim na kultni „Sivi dom“ i jednako kultni „Crni bombarder“, koji su stekli uzvišeni status na jugoslovenskom umetničkom nebu, čim su nastali, osamdesetih, devedesetih godina prošlog veka. Mada, kad si u filmskom novinarstvu, po prirodi stvari inventarišeš i ostala ostvarenja proslavljenog režisera, scenariste, producenta, pozorišnog reditelja, profesora Fakulteta dramskih umetnosti – „Zaboravljeni“, „Početni udarac“, „Balkanska pravila“, „Rat uživo“… U Zvezdara teatru igra se njegova predstava „Osama“ – „hit je, traži se karta više“, komentariše Bajić, a predstava u nastajanju je „vojna tajna“, uz smeh dobacuje.

Našli smo se radi razgovora o aktuelnom studentskom protestu, inkvizitorskim zamkama političke korektnosti, pravu na dijalog… u Bajićevoj producentskoj kući Magična linija, na beogradskom Dorćolu, ušuškanom prostoru gde vas sa zidova gledaju plakati iz njegovih filmova, igranih i dokumentarnih, porodični foto-portreti, uljane apstrakcije njegovog oca Miloša Bajića, čija je izložba San o slobodi  početkom decembra prošle godine otvorena u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, a trenutno se sprema beogradska postavka.      

„Miloš je bio ilegalac. Upisao je Akademiju, ali ga je to skupo koštalo jer ga je Specijalna policija kad je položio prijemni ispit uhapsila, pa su ga sproveli u logor na Banjici, sa Banjice u Mauthauzen. Velika opasnost koja je pretila u gradu pod nemačkom okupacijom nije mogla da spreči Miloševu neutoljivu glad za umetnošću. Ni pretnja smrtnim ishodom što je uhvaćen kako crta prizore zločina u koncentracionom logoru. Ni politička direktiva, koja ga je sačekala, kada se najzad našao na slobodi i nastavio studije slikarstva, da umetnici moraju da prihvate socrealizam kao jedini važeći pravac u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji. Iako je  Miloš Bajić bio fantastičan crtač, vrlo brzo je, sa puno ekspresionističkog žara, figuraciju zamenio apstraktnom slikom. Ceo svet je posle rata bio opijen slobodom. Tako da ne čudi da je i Miloš u Beogradu osećao potrebu za novim slobodnim izrazom kao i umetnici u Parizu. To je i bilo bekstvo u slobodu posle slike stravičnih zločina koja ga je u mislima proganjala. Tek kada hrabro zakorači u novu formu i na njegovim slikama zavlada simfonija svetlosti i boja, decenijama kasnije vratiće se temi zločina, nezapamćenih u istoriji, počinjenih u austrijskim i nemačkim koncentracionim logorima u kojima su SS-ovci ubili više od 11 miliona nevinih ljudi. Crteži koje je tamo slikao pod pretnjom smrti, ostala su svedočanstva najsvirepijeg zločina koji su uz lični pristanak bez prisile počinili oni koji su donedavno bili civili, a onda obukli fašističke uniforme. Ono što je duboko gorelo u umetniku, 1970-ih se pretvorilo u erupciju ciklusa uljanih slika pod nazivom Mauthauzen 106621. Uz slikarov krik i opomenu: „Nasilje nije iščezlo pod nebom ove planete, ponovo se vraća i ponovo opominje.“ Da li vam se ove reči izgovorene pre skoro četiri i po decenije čine poznatim?

Priču o očevoj hrabrosti da se odupre pritisku diktata jedne vrste umetničke prakse, da ne prihvati socrealizam već da se oda apstrakciji, dovodite u direktnu vezu sa aktuelnim uspostavljanjem političke korektnosti u umetnosti, kako kod nas, tako i u svetu…   

Izložba Miloša Bajića u Galeriji Matice srpske nikada nije bila aktuelnija nego danas. Ona predstavlja borbu umetnika protiv političkih i moralnih korektnosti kroz birokratske fondove nametnute umetnicima savremenog doba. Današnja umetnost prolazi kroz filtere često nestručnih ovlašćenih lica, koji ocenjuju umetničko delo. Tako fondovi, od kojih sve više zavisi nastanak umetničkog dela i egzistencija umetnika, cenzurišu ili pak dresiraju umetnike da misle isto. Jednoumlje je prepoznatljivo i dovodi do autocenzure.

Morate biti politički korektni. Dakle, korektnost nas u ovom trenutku dovodi do „sigurne kuće umetnika“. Ako vaša angažovanost ide u tom pravcu onda ste zaštićeni i onda ne sme niko da vas dira.

Ako insistirate na nekoj temi koja ne pripada ovim korektnostima, vi jednostavno rizikujete da ostanete bez umetničkog dela. Reč je o veoma lukavom birokratskom sistemu, u kome on usmerava umetnost, daje stimulans državnim novcem, i podržava egzistenciju poslušnih umetnika.

Dakle, vi možete da ne pristanete na tu manipulaciju i sami birate teme, ali rizikujete da ne budete izabrani. Uslovljavanje slobodnog izbora dodelom sredstava za njegovu realizaciju je manipulacija državne birokratije. Pa čak i da se u takvim komisijama nalaze i najveća umetnička imena, a obično su takve komisije sastavljene od anonimusa, za mene je to oblik cenzure. U tome i jeste problem današnjeg finansiranja umetnosti. Pravednije bi bilo izgraditi evropske sineplekse po ugledu na američke, reklamirati na medijima i film okrenuti tržištu. Omogućiti mu da na tržištu može stvarno da zaradi ili da, komunicirajući sa publikom, stvori sredstva za novi film. Siguran sam da bi takvo tržišno korišćenje sredstava umesto fondovske uslovljenosti koja se često svodi na cenzuru, na cenzurisanje vaše slobodne misli, za sve umetnosti, ne samo za film, označilo novu renesansu.

Kako funkcioniše cenzura pod maskom političke korektnosti?

Pošto birokrate uglavnom ne razumeju umetnost oni, da bi mogli da prepoznaju šta je korektno i za njih i državu bezbedno, sve svedu na uprošćena pravila. Birokratija je suptilna, oni tvrde da rade za nas, u stvari nas koriste da ne budemo protiv njih. Zato smišljaju sisteme u kojima pokazuju zapravo da brinu o nama, da sve čine za naše dobro.

Političke korektnosti postoje da bi je oni jednostavno prepoznali i rekli „aha, to nas ne ugrožava“, kao da žigošu goveče sa svog ranča.  Da, to može, to je korektno, udare žig, da, to mi hoćemo, tras žig… Oni to vrlo brzo i dobro prepoznaju.

Nažalost, umetnici pristaju i počinju da liče jedni na druge. Liče njihove korektnosti. Da bi bili prepoznati i da bi dobili pare. Krug je zatvoren i uz pomoć medija i mreža besprekorno funkcioniše. U filmu, u kulturi, u svim sferama društva, kako kod nas, tako i na ujedinjenom kontinentu.   

Šta ako čovek neće da pristane na uslovljavanja?

Ne možeš doći do filma. Fondovi me podsećaju na Inkviziciju, a reditelji na  Galileja. Kada izgube na konkursu, uzviknu „Ipak se okreće“. Ili spale nesnimljene filmove, kao Đordana Bruna na lomači.

Suština je sledeća: ako vi hoćete danas da snimite film i komisija od 80 projekata izabere nekim slučajem baš vaš, pod uslovom da je  „korektan“, vama domaći fond dodeli oko 30 odsto vaše kalkulacije. Nedovoljno da biste snimili film. Morate da konkurišete i za fondove regiona i Evrope. Pa i tamo morate da budete „korektni“, da napravite neki mali ustupak. Malo po malo, kompromis po kompromis i na kraju ćete se pitati šta je ostalo od vašeg filma.

Možda nije tačno ovo što ja pričam, možda je većina filmova koji se tako muče po četiri, pet godina i dobijaju sredstva od pet, šest fondova, možda su oni genijalni, ali ja to ne primećujem. Možda filmovi nisu proizvod birokratskog, korektnog jednoumlja. Možda filmovi ne liče i ne možete da ih polepite i gledate pedeset sati istog filma. Možda nije moda da naslov filma bude samo jedna reč – Sat, Mržnja, Ljubav…

Ima ipak jedna srećna vest, ima dovoljno malo, ali i dovoljno filmova za pamćenje da unište onaj gorki ukus u ustima hiperprodukcije površnosti koju traži 24 sata programa raznih medija, a to podržava i ubrzava proizvodnju digitalna tehnologija.

Ima još jedna srećna vest, film je deo našeg života. Scene filma se spajaju sa našim sećanjem i čine naš život bogatijim.

Čemu vi učite svoje studente?

Da budu provokativni, da ne fotokopiraju čak ni svoje uspehe, već da hrabro tragaju za novim formama i beskompromisno istražuju svet u sebi i oko sebe. Filmska umetnost vam daje slobodu i izaziva vas da pronađete upravo ono što je skriveno u vama.

Zašto vam je važan „Film davne budućnosti“, o kakvom povratku vrednostima je reč?

Darja Bajić Božović, Siniša Cvetić i ja snimili smo film koji pokušava da doprinese uspostavljanju merila vrednosti koja su razrušena u tranziciji i pomahnitalom pokušaju revizionizma istorijskih vrednosti u prošlosti.

U Srbiji, da biste napravili igrani film, treba vama bar sedam godina, dug je to period. Ali, da ne dangubim, okrenuo sam se dokumentarcima  i režiji u pozorištu.

U Brazilu sam snimio „Gringa“ o srpskom fudbaleru koji je tri puta proglašen za najboljeg igrača zemlje fudbala, a ovde su ga zaboravili. Da li postajemo svesni vrednosti tek kada nam neko van Srbije na to ukaže…

Tako su nastali i filmovi „Linija života“ o mom ocu Milošu Bajiću i  „Film davne budućnosti“ o Đorđu Kadijeviću, Bori Draškoviću, Miši Radivojeviću, Zdravku Šotri, legendarnom slikaru i rediteljima koji su stvorili važna dela svetske umetnosti.

Oni su zaslužili svoje filmove da nam kažu i prenesu svoje iskustvo. Šta su to vrhunske vrednosti i da li mi imamo svest o njima. Kako se formiraju estetika i ukus, kako ih prepoznaje nova generacija. Kao da vlada neka top-lista internet mreže, revizija prošlosti, njene istorije i kulture, nepouzdanih vikipedija, promovisanje novih vrednosti – Tik-toka, Fejsbuka. Neka čudna mešavina merila, od umetničkih do kiča, onih trećerazrednih analitičara koji se dopisuju mrežama jer ne postoji bar jedan stožerni časopis o novim delima u kulturi.

Taj triptih mojih dokumentarnih filmova ponovo vaspostavlja vrednosti jedne zemlje koja je zemlja velikih umetnika i ljudi koji i te kako zaslužuju da ostanu kao putokaz onima koji dolaze.

Potreban nam je sistem u koji će biti ugrađeni svi oni kvaliteti umetničkih i naučnih dostignuća u Srbiji. Taj sistem je osnova za strategiju, a tu strategiju moramo da poštujemo svi bez obzira na politički stav i pripadnost.

To nam sada nedostaje?

Apsolutno, mi smo u jednom podeljenom svetu u kome ne smete da kažete svoje mišljenje. jer vas odmah svrstavaju na jednu ili drugu stranu. Ja želim da živim u zemlji u kome je demokratski dijalog moguć. Dijalog koji donosi napredak.

Da li čovek rizikuje ako kaže to što misli ili mu je pametnije da ćuti?

Ćutanje je veći rizik, da prespavaš život. Srećan sam što sam imao svoje filmove. Oni su bili moj krik. Moje osvajanje slobode.

Šta mislite o ovom vremenu? Da li ste na strani studenata?

Šta mislim o ovom vremenu?  Isto što i 1991. kada sam snimio film „Crni bombarder“. Govorili su mi da nije vreme za takav film. Uvek su mi govorili da nije vreme za moje filmove. A ja sam ih snimio jer sam mislio da je upravo tada bilo pravo vreme, makar za moju filmsku provokaciju, za moju pobunu. Kao mlad čovek imao sam pravo na svoju viziju budućnosti i na svoj bunt.

Sada studentima govore da nije vreme. A oni imaju pravo na svoj izbor i svoju viziju budućnosti i na svoju provokaciju, na svoj bunt.

Naravno da sam uvek bio na strani studenata. Kao profesor i kao šef katedre i kao prodekan od 1996. do 2003. godine, branio sam autonomiju fakulteta i pravo studenata da slobodno izražavaju svoje stavove o društvu u kome žive. Kao profesor filmske režije pitao sam studente gde se dešava njihova priča, na Marsu ili ovde, u našem društvu. Podsticao sam studente da razvijaju svoju kritičku misao bez obzira na ponekad različite stavove. Poštovao sam njihovo pravo na provokaciju i istraživanje i traganje za istinom. Poštovao sam njihov instinkt. Snimali su svoje filmove bez ikakve cenzure. Iza njihovih filmova uvek je stajao njihov profesor.

Sada su se odjednom moji studenti našli u centru pažnje. Ali ne kao sjajni reditelji na premijerama svojih filmova. Već kao mladost kojoj je dozlogrdila višedecenijska nesposobnost da pluralizam političkih strategija i ideja kroz konstruktivan dijalog donese napredak. Mladima naša politička scena izgleda haotično, puna nerazumevanja i apsolutnog odsustva bilo kakvog konstruktivnog dijaloga. Totalna netolerantnost vlasti i opozicije postaje normalno stanje u društvu, umesto demokratske rasprave, koja bi kristalisala zajedničku nacionalnu strategiju. Za njih kao da je politika postala najvažnija grana industrije. A za mnoge i najprofitabilnija.

Šta vidite kao najveći problem?

Najveći problem je nemanje dijaloga. Pa čak i onda kada studenti traže ispunjenje njihovih zahteva. Sa svih strana stižu mejlovi. Dragi svi… Mi smo za… Deco, mi smo uz vas…

Dragi svi – to podrazumeva da svi mislimo isto. Poštovani kolega ili poštovana građanko podrazumeva da poštujemo sagovornika i njegovo iskustvo, i da želimo da čujemo i različita mišljenja.

Studenski zahtevi da se pronađu krivci i da se obračunaju sa korupcijom i nesposobnim osionim pojedincima u vlasti, počinje da se koristi kao pogonsko gorivo onih koji bi da se na vlast vrate ili je prvi put osvoje.

Studenti svojim instinktom rade ono što bi trebalo da rade partije, svojom aktivnošću oni osvajaju Srbiju, i hteli ne hteli stvaraju infrastrukturu opoziciji, osvežavaju njihove zaboravljene podružnice.

Ovu neverovatnu energiju i upornost koju studenti pokazuju pokušavajući da stvore u svojoj zemlji budućnost po meri svoje generacije, moraju usmeriti ka strategiji stvaranja pravednijeg društva.

Ako nešto treba da naučimo od ovog studenskog bunta, to je da svi krenemo u obračun sa problemima u svojoj profesiji. U svakoj profesiji, pa i u kulturi, postoji kao u mikrokosmosu preslikano sve ono što razara celo društvo. Korupcija, mito, neadekvatne osobe na čelnim mestima institucija kulture, neusvojeni zakoni o kulturi, autorskim pravima, kinematografiji, inkriminisani konkursi, nepotizam. I ovde ima izvođača i podizvođača. Podmićivanja i partijskih i tajkunskih dogovora različitih boja. I sve to u okviru 0,67 odsto koliko se za kulturu odvaja iz budžeta. Šta li se sve dešava u okviru onih ostalih 99 odsto.

Zašto smatrate da su studenti u pravu?

Jedan od razloga, zato što su konkretni u svojim zahtevima i zato što su do njih došli demokratskim razmenom različitih mišljenja… Dakle, kada tražimo da se promeni sistem, to je previše uopšteno. Nisam siguran da li to znači da iz kapitalizma, koji je došao tranzicijom koja nikako da prestane – mnogima odgovara, sad odemo u neki drugi sistem. Koji?

Poštovane koleginice i kolege, hajde da boreći se prvo u okvirima svoje profesije doprinesemo stvaranju savremenog društva u kome nećemo ni znati ko je na vlasti. U svojoj profesiji probleme i nepravde možemo lakše da identifikujemo, a kroz svoje nezavisne asocijacije i udruženja započnemo borbu za 01profesionalnije uslove rada, za pravednu strategiju finansiranja umetničkih projekata i dela u kulturi i iskorenjivanje korupcije. Borbu za 1,5 odsto za kulturu. Zanimljivo je da ta „nula koma“ traje decenijama u svim režimima kroz koje je Srbija prolazila.

Onog trenutka kad politika raznih boja počne da iskorišćava studentski pokret, onda energija koja bi trebalo da se usmeri prema budućnosti Srbije jednostavno može postati opasan prostor za pokazivanje i dokazivanje moći.

Siguran sam da će studenti, poštujući dijalog, naći pravu meru svog angažovanja i konkretizovati cilj borbe. Njihova osetljivost na razne pokušaje političkih uticaja ih može dovesti do pobede. Osluškujući svoj instinkt i damare protesta njihovih nezadovoljnih vršnjaka u celom svetu, studenti su napravili prvi korak. Da li mi iskusniji treba da ih samo podržavamo i tapšemo po ramenu ili da i mi, svako u svojoj profesiji, napravimo korak ka pravednijem društvu u kome ćemo poštovati pravo da slobodno govorimo i različito mislimo. Da mislimo svojom glavom.

Studenti su pobedili, samo je pitanje kako će, po koju cenu i kada da overe svoju pobedu i da li smo nešto od njih naučili.

Da ne bude kao u „Crnom bombarderu“. Policijski inspektor Bešević kaže Crnom: Znam ja da ti nisi profi… Da si samouk… Ti brljaviš. Slušaj dečko, mlad si zato je vreme da se povučeš. Posle će biti kasno…Poješće te mrak… Crni pita: Pa zar ovo nije demokratska zemlja? Kako da me pojede mrak… A Bešević mu odgovori : Pa demokratski mrak.