DIGITALNO (NE)ZRELE ŠKOLE

Digitalizacija obrazovanja se više od decenije navodi kao jedan od ključnih prioriteta vlasti. Ipak, nedostatak sistemske i pedagoške podrške ostavlja većinu nastavnika nedovoljno obučenim za smislenu primenu digitalizacije u nastavi.

Pandemija korona virusa prognozirala je, ako ne blistavu, ono bar sigurnu budućnost nastave na daljinu, oličenu u uverenju da škola posle svega više neće biti ista.

Baš u to vreme, od maja 2020. do oktobra 2021. sprovedeno je veliko istraživanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u kome je učestvovalo 50.000 prosvetnih radnika, a njih 62 odsto je smatralo da će učenje na daljinu ostati deo školske prakse kada se škole ponovo u potpunosti otvore.

Tek trećina je mislila da će se škola vratiti uobičajenim tokovima, sa malim izmenama. Ispostavilo se da je 4,7 odsto onih koji su bili uvereni da se škola neće menjati bilo u pravu.

„Iskreno, situacija nije baš sjajna, i meni uopšte nije jasno kako pojedini nastavnici ne vide prednost primene tehnologije u obrazovnom sistemu. Nemam objašnjenje za to. Nakon pandemije, većina nastavnika se vratila tradicionalnim metodama podučavanja, što mogu i da razumem. Krizni period pandemije je zahtevao brzo prilagođavanje na digitalne alate, ali to, kako sada vidimo, ne znači da je ta promena bila održiva ni da je omogućila potpunu integraciju u svakodnevnu nastavu“, kaže Katarina Veljković, profesorka informatike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji i dodaje da sve što je bilo nametnuto spolja, a nije bilo rezultat rada samih nastavnika, nije ispunilo očekivanja.

ŠTA POKAZUJE STATISTIKA?

Opremanje škola računarima i drugom informatičkom opremom počelo je mnogo pre pandemije, a digitalizacija obrazovanja se više od decenije navodi kao jedan od ključnih prioriteta vlasti.

Nabavku računara (koja je intenzivirana u vreme kovida) pratilo je uvođenje interneta u svaki školski objekat, a osim države u opremanje učionica ulagali su brojni donatori.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku o opremljenosti škola računarima na kraju školske 2021/2022. pokazuju da se u procesu nastave koristilo 48.762 računara, od toga 47.446 sa pristupom internetu, a 44.234 sa brzim internetom. U srednjim školama u upotrebi je u istu svrhu bilo 33.900 računara – 32.764 sa pristupom internetu, a 32.347 sa brzim internetom. Računar je u nastavi koristilo 46.175 nastavnika u osnovnoj školi, a 24.147 nastavnika u srednjoj.

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija je u periodu od 2018. do 2023.  godine kroz projekat „Povezane škole“ uvelo brz internet u više od 3.800  školskih objekata, sa 35.000 nastavnih prostorija u kojima se školuje više od 730.000 đaka i radi preko 100.000 nastavnika.

Da situacija i pored značajnih ulaganja nije idealna, svedoči podatak iz istraživanja Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja o  informatici i računarstvu u osnovnoj školi, po kome je oko tri četvrtine  nastavnika (73 odsto) reklo da u svojoj školi poseduje tehničke mogućnosti za individualni rad za đacima, dok je 15 odsto navelo da učenici nemaju sopstveni računar, već sede u paru za jednim kompjuterom.

Katarina Aleksić, rukovoditeljka Centra za obrazovnu tehnologiju Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, ističe da stručna javnost duže od decenije promoviše da je za bolji kvalitet učenja i duže zadržavanje naučenog u okviru informatičkih predmeta korisnije da dva učenika zajedno rade na istom digitalnom uređaju.

„Što se neinformatičkih predmeta tiče, u osnovnim školama sve učionice u kojima uči više od pet đaka opremljene su laptopom povezanim na internet i projektorom koji nastavnici mogu da koriste kako bi nastavne sadržaje dodatno približili učenicima. Učionice sa manje đaka imaju samo laptop i iste prilike za učenje. Ovi uslovi su dovoljni da se na smislen i odgovoran način digitalni sadržaji iskoriste tako da doprinosu aktivnom učenju i konstrukciji znanja. Svi nastavnici obučeni su kako da to čine“, ističe Aleksić.

KLJUČNE PREPREKE

Dobrinka Kuzmanović, psihološkinja i profesorka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kaže da onlajn obuka u trajanju od tri nedelje ne garantuje da je nastavnik spreman da primeni naučeno u digitalnoj učionici.

„Toga moramo biti svesni. Nastavnici se vrlo često žale da je njima potrebna pedagoška podrška, kontinuirana i sistemska. Kada je počela pandemija korona virusa mi smo odmah ’uskočili’ u onlajn nastavu, dok su mnogo bogatije i tehnološki opremljenije zemlje, sa dužom tradicijom primene tehnologije u nastavi, prvo pružile podršku nastavnicima, pa tek onda započele onlajn nastavu“, kaže Kuzmanović.

Ona ističe da je istraživanje pokazalo da je nastavnicima neophodna ne samo tehnička, već i pedagoška podrška.

Napominje i da je integracija tehnologije u nastavu vrlo složen proces, uslovljen različitim faktorima, kao i da se sa sličnim izazovima suočavaju i bogatije države, koje su znatno pre Srbije imale pristup digitalnim tehnologijama u formalno-obrazovnom kontekstu.

„Pomno sam pratila iskustva skandinavskih zemalja u kojima se taj proces nije odvijao lako, iako su imale bolju digitalnu infrastrukturu u školama od nas. Ključna je pedagoški smislena primena tehnologije, odnosno da na prvom mestu bude pedagogija, a na drugom tehnologija. Alat može da bude atraktivan i zabavan, ali je nama važan cilj, to što želimo da postignemo, sa digitalnim alatom ili bez njega“, ističe Kuzmanović, koja se dugi niz godina bavi upravo ovom temom.

Naša sagovornica je i sama nastavnik, a jedan od predmeta koji predaje na master studijama, Učenje u digitalnom okruženju, od nje zahteva da maltene danonoćno bude ispred računara.

„Ako hoćete sami da kreirate digitalne resurse, komunicirate sa studentima, budete non-stop na forumima, odgovarate, pregledate njihove zadatke, sve to je jako zahtevno, a ja imam mnogo manje studenata nego što neki nastavnici imaju učenika. Moj kolega koji predaje u Americi na univerzitetu ima tim doktoranada koji mu pomažu u tom procesu“, kaže Kuzmanović.

Smatra da nije realno očekivati toliku posvećenost od nastavnika koji imaju nekoliko odeljenja i razreda, a često se dešava da rade u dve ili više škola.

„Nastavnici suštinski ne znaju kako da na smislen način integrišu tehnologiju u svoj svakodnevni rad, i to je jedna od ključnih prepreka. Važno je da imamo na umu da je loša nastava u koju je integrisana tehnologija i dalje loša nastava. Ako nastavnik ne zna kada će da upotrebi tehnologiju, u koje svrhe, na koji način i šta želi da postigne tim alatom, on ne može da iskoristi prednosti tehnologije“, ističe Kuzmanović.

Ona dodaje da brojna istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je podrška nastavnicima u smislu unapređenja njihovih digitalnih kompetencija glavni preduslov za uspešnu integraciju tehnologije u nastavni proces, a jedan od faktora koji tome doprinosi su i stavovi i uverenja nastavnika o tome kakva je uloga tehnologije i koliko može da doprinese kvalitetu nastave.

KAKO SVE IZGLEDA U PRAKSI?

„Naravno da nastavnicima nedostaju ambicija i motivacija, ali ne možemo zanemariti celokupan kontekst. Sećam se razgovora sa nastavnicima razredne nastave od pre četiri godine, uoči uvođenja predmeta Digitalni svet u mlađe razrede osnovne škole, neki od njih su bili na ivici suza, jer su ’deca više od njih znala o tehnologiji’, a oni nisu imali ni bazična tehnička znanja, a da ne govorimo o smislenoj primeni“, objašnjava ona i dodaje da ne treba da se zaboravi da dobar deo nastavnika (starije uzrasne dobi) tokom inicijalnog obrazovanja nije imao mogućnost da stekne odgovarajuće digitalne kompetencije.

„Nekoliko onlajn obuka, koje čak i ne moraju prilježno da prate, nije dovoljno. Fakulteti koji školuju buduće učitelje poslednjih godina inovirali su programe i sada imaju te predmete na master studijama“, kaže Kuzmanović.
Učiteljica jedne beogradske osmoletke priseća se kako je izgledalo uvođenje predmeta Digitalni svet pre četiri godine.

„Sećam se da smo školsku godinu počeli bez udžbenika iz tog predmeta. Išli smo na obuku i sve je išlo glatko dok nismo sa učenicima ušli u digitalne kabinete. Ti prvi časovi su bili haotični. Od pravilnog paljenja i gašenja računara do ostalog. U kabinetu nismo imali računare za sve učenike, tako da su sedeli po dvoje za jednim. Pojedini računari su podizali sisteme skoro čitav čas. Srede se računari, ali opet se isto dešavalo posle izvesnog vremena. Sve je to nekako išlo dok nismo došli do oblasti algoritama. Trebalo je objasniti deci algoritme, a ja kao učitelj nemam potrebno znanje za ovu oblast i pored obuke“, priča naša sagovornica.

Katarina Veljković je baš pre nekoliko meseci učestvovala u pilot-programu u kome je nekoliko nastavnika trebalo da pokaže kako može da se održi predmet Digitalni svet, sa akcentom na algoritamski način razmišljanja, tačnije programiranje.

„Trebalo je da održimo tri časa i pokažemo učiteljima kako u zavisnosti od različitih situacija mogu da organizuju nastavu. Scenariji su bili takvi da se nastava održava sa jednim računarom i projektorom, četiri ili pet računara po odeljenju ili u računarskom kabinetu. Mene je fascinirala činjenica da nastava nije izvođena jer nije bilo računara. Međutim, kada smo započeli sa pilotom utvrđeno je da svaka od tih škola ima preko 30 neraspakovanih laptopova. Ja za to nemam objašnjenje“, ističe Veljković.

IZOSTANAK SISTEMSKE PODRŠKE

Svaki izdavač udžbenika i platforma Petlja daju jasne korake kako nastava ovog predmeta treba da se izvede, a razlog zašto to učitelji ne rade Veljković vidi u njihovom strahu da se neće snaći i da će učenici biti bolji od njih.

„U strahu su da neće moći da odgovore na njihova pitanja. Još jedan razlog zbog kojeg učitelji ne realizuju nastavu čini mi se da je u njihovom nesnalaženju u korišćenju tehnologije, tačnije podešavanju platformi za rad sa učenicima.

Veliki problem obrazovnog sistema je taj da ne postoje plaćeni stručnjaci koji će se baviti samo održavanjem opreme i softvera“, kaže Veljković.

Da efekti ipak izostaju, čak i u predmetima kakav je Digitalni svet, pokazalo je nedavno istraživanje čiji su rezultati ukazali na minimalnu pedagošku dobit, budući da nema velike razlike na testu digitalnih kompetencija između đaka koji nisu imali ovaj predmet i učenika koji su ga pohađali četiri godine.

Dobrinka Kuzmanović napominje da ima nastavnika koji marljivo i samostalno rade kako bi što bolje integrisali tehnologiju u nastavni proces, ali da se ne možemo osloniti na entuzijazam pojedinaca, već mora postojati sistemska podrška.

„Tehnologija se brzo menja, na tržištu ima svega i svačega, nisu svi alati koji su dostupni nastavnicima korisni i kvalitetni. Treba vam vreme da se upoznate sa alatima, vidite kako se koriste i čemu služe, da ih isprobate, a sve to traži dosta vremena. Ne možete samo ’sručiti’ resurse nastavnicima i reći im da sami istražuju. Ponavljam, neophodna je sistemska podrška“, navodi Kuzmanović.

Katarina Aleksić kaže da je jedan od indikatora koji ukazuju na mogućnost škole da upotrebom digitalne tehnologije utiče na povećanje kvaliteta obrazovanja svojih učenika nivo njene digitalne zrelosti.

Podseća da je Strategijom razvoja obrazovanja i vaspitanja u Srbiji do 2030. godine predviđeno samovrednovanje digitalnih kapaciteta svih osnovnih i srednjih škola pomoću takozvanog Selfi instrumenta.

„Učenici, nastavnici i rukovodioci odgovaraju na pitanja o istim pojavama i aktivnostima u školi u kojima se koristi digitalna tehnologija. Nakon završenog samovrednovanja škola dobija samo njoj vidljiv izveštaj o nivou sopstvene digitalne zrelosti. Na osnovu njega kreira se digitalni segment razvojnog plana ustanove.

U decembru 2023. godine 30 odsto svih osnovnih i srednjih škola prijavilo je da ima definisan digitalni segment razvojnog plana ustanove. U dve trećine škola sistematsko i dugoročno bavljenje pitanjima digitalizacije tek predstoji“, navodi Aleksić.