DOKLE ĆE DRŽAVA URUŠAVATI EPS

Teško je biti optimista u pogledu budućeg razvoja EPS-a, od kojeg zavisi energetska bezbednost i nezavisnost Srbije. Naprotiv, lako se može dogoditi da za nekoliko godina, pod „izgovorom“ približavanja Evropskoj uniji, dekarbonizacije i „zelene agende“, EPS postane samo ljuštura. Cenu za to naravno plaćaćemo svi mi (pre)skupom strujom u budućnosti

Elektroprivreda Srbije je relativno uspešno dočekala proleće. Za to je pre svega bila zaslužna priroda, bolje reći još jedna blaga zima; sistem je nekako „izdržao“ i pored ispadanja dela proizvodnih pogona početkom godine. Ipak, razloga za zadovoljstvo nema: EPS posluje sa relativno niskom profitnom marginom, uprkos velikom skoku cene struje u prethodnih pet godina.

Glavni krivac za loše poslovanje je država koja se i dalje „maćehinski“ odnosi prema preduzeću, gledajući da odobri što više novih dozvola za priključenje privatnim investitorima u obnovljive izvore energije umesto da ulaže u razvoj EPS-a.

GDE SU NESTALE MILIJARDE?

Već letimičnim pogledom na finansijske izveštaje može se zaključiti da EPS ne stoji nimalo dobro, mada je, od 2021. godine do danas, struja nekoliko puta poskupljivala i za građane i privredu. EPS je u 2020. godini imao prihod od prodaje struje od 244 milijarde dinara, uz neto dobit od 11 milijardi. Isti prihod je u 2024. godini iznosio 444 milijardi, odnosno povećan je za tačno 200 milijardi dinara (1,7 milijardi evra), uz neto dobit od svega 26 milijardi dinara.

Ako znamo da EPS može da proizvodi najveći deo struje iz sopstvenih resursa postavlja se potpuno logično pitanje: kako da pored 200 milijardi dinara dodatnih prihoda u odnosu na pre 4 godine neto dobit poraste samo za 15 milijardi dinara, umesto za 200 milijardi? Drugim rečima, gde je „nestalo“ 1,7 milijardi evra samo tokom prošle godine?

Kumulativni gubici su mnogo veći: da je proizvodnja uglja i struje od 2022. do danas ostala na nivou iz 2020. godine, uz poskupljenja struje koja su se dogodila, EPS bi imao na računu bar 3 milijarde evra gotovine i pritom država ne bi morala iz budžeta da interveniše sa oko 700 miliona evra, kao što je uradila krizne 2022. godine.

EPS će nastaviti da gubi novac zbog nedovoljnih količina domaćeg uglja tokom ove i verovatno cele naredne godine, pa će ukupan gubitak izaći na pet do sedam milijardi evra. Ilustracije radi, to je novac dovoljan da se izgradi nuklearni reaktor snage 1 GW.

MANJAK UGLJA I ZASTARELI POGONI

Posle velike havarije u Obrenovcu EPS je bio prinuđen da zatvori iscrpljena ležišta i počne da uvozi značajne količine (skupog) uglja. Podaci o proizvodnji uglja pokazuju da se pre svega četiri godine proizvodilo skoro 30% više uglja nego danas: 2020. godine proizvedeno je 39,1 miliona tona uglja a prošle godine samo 30,7 miliona tona.

Neposredne posledice havarije su sanirane, EPS je prestao da koristi nekvalitetan ugalj iz istrošenih ležišta, a manjak domaćeg uglja je delimično saniran uvozom nekoliko miliona tona uglja godišnje (određene količine su kupovane čak u Indoneziji). Ne treba ni reći da je ugalj koji se uvozi iz Indonezije višestruko skuplji od uglja iz naših kopova.

Međutim, čak ni uvoz uglja nije obezbedio da EPS proizvodi dovoljno struje:  2020. godine EPS je proizveo je 34.009 GWh, dok je prošle godine proizveo samo 31.861 GWh, odnosno za sedam odsto manje struje.

Razlog za to pre svega su zastareli pogoni, od kojih su pojedini stari 50-60 godina. EPS je morao da izgradi novu termocentralu Kolubaru B – što je pred kamerama odbio državni vrh, odnosno predsednik Vučić, i pored javnog apela tadašnjeg direktora Grčića − koja bi uz poštovanje svih ekoloških normi proizvodila struju na energetski efikasnim kotlovima i tako omogućila da se zatvore stari, energetski neefikasni termoblokovi. Trenutno se u zastarelim blokovima troši i više od trećine uglja nego što je neophodno: to je zločin prema narednim generacijama koje će trpeti štetu usled prebrzog iscrpljivanja ležišta i ekološkog zagađenja izazvanog radom starih kotlova.

NESHVATLJIVO KAŠNJENJE U OTVARANJU KOPA RADLJEVO

Dovoljno domaćeg uglja će biti tek kada počne proizvodnja na novom kopu Radljevo u Kolubarskom basenu, ali se to stalno odlaže. Nedavno je saopšteno da će proizvodnja početi tek sledeće godine.

Otvaranje tog kopa najavljivao je još 2009. godine tadašnji direktor EPS-a Nebojša Ćeran, ali se na tome nije mnogo uradilo za njegovog mandata. Naprednjački direktor EPS-a Milorad Grčić je 2014. izjavio da će proizvodnja na kopu Radljevo početi 2018. godine. Da se to ostvarilo, havarije 2021. ne bi ni bilo, jer bi se termoelektrane snabdevale kvalitetnim ugljem.

Nije velika tajna da je najveći krivac za odlaganje radova na kopu Radljevo državni vrh, koji nije dozvolio EPS-u da otvori taj kop. Tadašnja ministarka Zorana Mihajlović forsirala je privatne investicije u obnovljive izvore energije i blokirala je svaki razvoj termo sektora u EPS-u, pod izgovorom sprovođenja „Zelene agende“.

Umesto da obezbedi normalno poslovanje i razvoj EPS-a, država je primoravala kompaniju da otkupljuje struju od povlašćenih investitora u vetroparkove, mini hidroelektrane i elektrane na biomasu i biogas. Tim investitorima isplaćivane su stotine miliona evra svake godine, po cenama koje su, sve do 2021. godine, bile dva do pet puta skuplje od cene struje na tržištu. Pored toga, EPS je prinuđen da snosi troškove balansiranja nestalne proizvodnje u vetroparkovima (gde su ulaganja privatnika najveća), umesto da te usluge (skupo!) naplaćuje na tržištu.

KANIBALIZACIJA PROIZVODNJE STRUJE IZ SOLARNIH ELEKTRANA

Nagli pad cena solarnih panela doveo je do prave eksplozije gradnje solarnih elektrana ne samo u EU već i u našem okruženju. Samo u toku prošle godine u EU je instalirano čak 63 GW novih solarnih panela, čime je ukupna snaga solarnih elektrana dostigla 338 GW. To je snaga ogromnih razmera: Za potrošnju cele Srbije tokom leta, recimo, bilo bi dovoljno četiri do najviše pet GW.

Tako je nastala takozvana „kanibalizacija“ tržišta struje. U trenucima intenzivnog sunčevog zračenja dolazi do prevelike ponude struje, pa njena cena pada „ispod nule“: solarne elektrane daju 50% proizvodnje između 11 i 14 časova i tada je mreža preplavljena strujom. Pošto struja koja se proizvede mora istog trenutka da se i potroši, u tim trenucima cena sve češće pada ispod nule. Istovremeno je tokom leta potrošnja struje najveća u večernjim satima kada solarne elektrane ne proizvode struju, pa njena cena tada ide u nebesa.

Zato je za Srbiju ključno da obezbedi što više kapaciteta u reverzibilnim hidroelektranama (RHE), koje mogu da skladište struju u vreme kada je cena niska (odnosno negativna), a da proizvode struju u večernjim satima kada je cena najveća. Pored RHE, EPS za balansiranje potrošnje koristi hidrocentrale, pa se iz akumulacionih jezera pušta čak tri puta više vode u večernjim satima nego preko dana; to može da se radi sve dok ima rezervi u akumulacijama, problemi nastupaju kada počnu letnje suše.

U narednom periodu EPS planira izgradnju RHE Bistrica, snage oko 650 MW. I pored cene od preko milijardu evra, ta investicija će predstavljati odličan poslovni potez. U trenucima kada je tržište preplavljeno velikim viškovima energije iz sunca (ili vetra, ali je to ređi slučaj), RHE Bistica će moći da akumulira jeftinu struju i da je pušta u mrežu kada je cena struje najviša, nezavisno od hidroloških prilika.

Treba naglasiti da najveći broj vlasnika solarnih elektrana u Evropi nema nikakve gubitke kada cena struje pada, jer države mehanizmima fid-in tarifa i ugovora o razlikama garantuju proizvođačima struje određenu cenu i dobit, bez obzira na trenutnu tržišnu cenu. Račun za tu suludu „zelenu“ energetsku politiku snose potrošači kroz sve veću cenu struje koju plaćaju i koja je za samo pet godina praktično udvostručena (govorimo o cenama na evropskom tržištu veleprodaje); stanovništvo je plaća kroz dodatne namete, koji se iskazuju kod nas kroz stavku u računu „naknada za obnovljive izvore energije“.

ULAGANJE U SOLARE ILI SULUDO BACANJE PARA

Srbija bi mogla da pametno „iskoristi“ tržišnu anomaliju do koje je dovela nekontrolisana ekspanzija solara i da tokom proleća i leta što više koristi jeftinu uvoznu struju, a ne da podstiče domaću proizvodnju iz solarnih panela kao što trenutno čini. Neophodno je da država prestane da raspisuje nove aukcije za podsticaje za sunčevu energiju i obustavi trenutni način obračuna takozvanim „prozjumerima“, građanima koji sami proizvode struju iz sunčanih panela. Ti, mahom dobrostojeći građani, proizvode višak struje leti i tu struju EPS mora da „preuzme“ i onda im je stavlja na raspolaganje bez naknade u zimskim mesecima, kada po pravilu mora da uvozi struju. Da bi stimulisala „prozjumere“, država je od EPS-a napravila „besplatnu bateriju“ i omogućila da građani na račun EPS-a imaju povraćaj investicije u solarne panele za 5 do 7 godina (pa i manje od toga ako dobiju i državnu subvenciju za postavljanje panela).

Mnogo veću opasnost za EPS predstavlja besmislen plan državnog rukovodstva  da EPS krene u projekat izgradnje solarnih elektrana snage 1 GW, uz samobalansirajuće baterije od 200 MW, koji će koštati dve milijarde evra. Te solarne elektrane će davati energiju upravo u onim trenucima kada postoje ogromni viškovi na tržištu i kada je cena negativna ili bliska nuli, tako da EPS od njih neće imati nikakve ekonomske koristi, već samo ogromnu štetu, jer će samo na kamate kredita za gradnju tih elektrana morati da plaća oko 100 do 150 miliona evra godišnje.

U to je uključena i gradnja baterija snage 200 MW, što je i jedina „svetla tačka“ tog projekta. Doduše, te baterije će moći da skladište struju samo za dva sata potrošnje. Za taj posao je odabran kao „strateški partner“  relativno opskurna američka kompanija UGT Renewables, u konzorcijumu sa Hyundai Engineering, i to mimo redovne procedure javnih nabavki; postupak izbora tog „partnera“ nije vodio EPS, već ministarstvo energetike.

Po svemu sudeći i u ovom slučaju se radi o „dilu“ koji je neposredno dogovorio predsednik Vučić. Ukoliko EPS uđe u realizaciju te investicije, to će predstavljati ekonomsku katastrofu za kompaniju, a ceh će na kraju platiti potrošači.

NIZANJE LOŠIH POTEZA

EPS je pokazao da ima ogromne potencijale kada je izdržao sve hirove, gluposti i nemar države kao vlasnika i pored toga obezbedio da stanovništvo ima cenu struje koja je među najnižim na kontinentu.

Naravno, u situaciji kada je tek krajem prošle godine prvi put aktiviran novi proizvodni kapacitet posle više od 30 godina, EPS će teško izdržati dalje mrcvarenje od strane države jer su ključni resursi u termocentralama pri kraju radnog veka, a to obnovljivi izvori ne mogu da nadomeste, bilo u državnoj svojini bilo u privatnoj. Samo ozbiljan plan razvoja EPS-a i investicije (ali ne u projekte kao što su pomenuti solarni paneli) sprečiće potpuni kolaps koji može nastupiti već za deset, petnaest godina.

Pre dve godine EPS se transformisao iz statusa javnog preduzeća u akcionarsko društvo u kome je država jedini akcionar. Ispostavilo se da imenovanje tri „stručnjaka“ iz Norveške u novi Nadzorni odbor predstavlja farsu i loš potez, jer se u poslovanju ništa nije promenilo, čak naprotiv. Ti „stručnjaci“ su na prvoj sednici smenili dosad najsposobnijeg direktora Miroslava Tomaševića i postavili sadašnjeg direktora Dušana Živkovića. U Norveškoj bi takvi „stručnjaci“, posle ovako slabih rezultata, bili smenjeni.

Zato je teško biti optimista u pogledu budućeg razvoja EPS-a, od kojeg zavisi energetska bezbednost i nezavisnost Srbije. Naprotiv, lako se može dogoditi da za nekoliko godina, pod „izgovorom“ približavanja Evropskoj uniji, dekarbonizacije i „zelene agende“, EPS postane samo ljuštura. Cenu za to naravno plaćaćemo svi mi (pre)skupom strujom u budućnosti.