Hoće li ugljen-dioksid ugušiti srpske izvoznike

Proizvođači robe koji u svojoj proizvodnji ispuštaju ugljen-dioksid suočiće se sa obavezom da plaćaju porez na zagađenje po toni CO2 koja je „ugrađena” u njihovu robu, odnosno koju ispuste u atmosferu tokom proizvodnje konkretne robe. To će pogoditi sve zemlje koje se nalaze izvan Evropske unije, dakle i Srbiju, a njihovi izvoznici prvi će se naći na udaru jer će im roba direktno poskupeti i postati manje konkurentna na evropskom tržištu. O ovoj temi se u Srbiji gotovo i ne priča, a još manje se skreće pažnja da će taj propis Srbiju koštati između 50 i 100 miliona evra

Od zvaničnih najava ideje 2021. godine, granični porez na ugljenik (zvanično poznat kao Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika) označen je kao „zeleni protekcionizam” od strane ekonomista i zagovornika slobodnog tržišta.

Protivnici tvrde da takav porez kompanije izvan granica EU nepravedno dovodi u nepovoljniji položaj.

EU sa svoje strane radi na nizu propisa koji će joj pomoći da do 2030. godine postigne ciljeve iz svoje klimatske agende.

Posebno važan deo klimatske politike EU je (po)granična tarifa ili porez na ugljenik, stalno na meti kritika njenih trgovinskih partnera. Dok EU tvrdi da ovu politiku sprovodi kako bi dostigla svoje klimatske ciljeve, ona može imati ozbiljan štetan uticaj na sve zemlje koje izvoze u Uniju, a koje se ne pridržavaju te nove uredbe.

Diskusija o ovom pitanju u Srbiji praktično nema, iako joj je EU ubedljivo najveći spoljnotrgovinski partner.

Šta je granični porez na ugljenik i kako može da utiče na Srbiju?

Zbog strogih standarda o emisiji gasova i efekta staklene bašte u Evropskoj uniji, proizvođači robe koja nastaje uz intenzivno ispuštanje ugljen-dioksida, obavezni su da plaćaju porez na zagađenje po toni CO2 koja je „ugrađena” u njihovu robu.

Drugim rečima, oporezuju se direktne emisije svakog proizvoda, odnosno količina CO2 koja se oslobađa u atmosferu tokom proizvodnje konkretnog dobra.

To će se raditi putem takozvane šeme trgovanja emisijama (Emissions Trading Scheme – ETS).

Granični porez na ugljenik funkcioniše na sličan način i paralelno sa ETS-om i nameće se svakome ko uvozi robu koja nastaje uz visok otisak ugljen-dioksida, a koja se proizvodi van Evropske unije.

Sadašnje procedure zahtevaju od uvoznika robe koja emituje ugljen-dioksid da godišnje prijave i količinu uvezene robe i količinu emisija uključenih u njihovu proizvodnju.

Trgovci dakle kupovinom sertifikata kod svojih nadležnih državnih organa moraju da „pokriju” sve emisije sadržane u proizvodima koje žele da uvezu, a u suprotnom se suočavaju sa kaznama. Sami sertifikati se izračunavaju na osnovu nedeljne aukcijske cene ETS dozvola u evrima po toni emitovanog CO2.

Predviđa se minimalni prag koji oslobađa od obaveze oporezivanja, za pošiljke čija je vrednost manja od 150 evra.

ZAŠTO JE PREDLOŽEN GRANIČNI POREZ NA UVOZ?

EU planira da nametne ovaj porez kako bi osigurala da domaći proizvođači robe koji intenzivno emituju CO2 imaju iste „startne pozicije” kao i njihove kolege iz inostranstva, a koji se možda nalaze u zemljama bez ikakvog nameta na ugljenik.

Brisel strahuje da bi, bez graničnog poreza na ugljenik, domaći proizvođači mogli da jednostavno presele svoju proizvodnju u druge zemlje i izbegnu poreze ili kazne (proces koji se zove „curenje ugljenika“), a što bi potkopalo samu svrhu zelene inicijative EU. Plan je takođe da se podstaknu zemlje koje nisu članice EU da doprinesu u borbi protiv klimatskih promena.

Do kraja prelazne faze, firme će jednostavno morati da godišnje izveštavaju o emisijama ugrađenim u proizvode koje su uvezle, bez plaćanja bilo kakvih nameta.

Tokom ovog perioda, mehanizmi će pokrivati samo tešku industriju, kao što je proizvodnja cementa, gvožđa i čelika, aluminijuma ili đubriva, ali i proizvodnju struje i vodonika.

Međutim, očekuje se da će lista stavki koje će biti obuhvaćene ovim porezom postepeno biti proširena u narednim godinama, na robu kao što je plastika ili organske hemikalije, koje će verovatno biti uvršćene do kraja prelazne faze 2026. godine.

Pored toga, Evropska komisija je nagovestila mogućnost uključivanja indirektnih emisija u granični porez na ugljenik, što dodatno komplikuje stvari, naročito za Srbiju.

KOLIKO ĆE POGRANIČNI POREZ NA UGLJENIK ZNAČITI SRPSKIM IZVOZNICIMA?

Evropska unija je ubedljivo najveći trgovinski partner i izvozna destinacija za Srbiju (dve trećine izvoza srpske robe beleži se u EU, a ako dobrima dodamo i usluge, udeo se penje na 86%).

Sirovine kao što su gvožđe i čelik, plastika, đubriva i drugi hemijski proizvodi čine značajan deo izvoza zemlje.

Metalni proizvodi čine oko 13% ukupnog robnog izvoza Srbije, plastika skoro 10%, a mineralni proizvodi oko 7%.

Dobar deo njih odlazi upravo na zajedničko evropsko tržište, pa oni čine između 4% i 5% ukupnog robnog izvoza iz Srbije. Novi evropski propisi bi srpski izvoz u ovim kategorijama praktično preko noći učinili manje konkurentnim na tržištu EU.

Iako i ova brojka ne deluje nimalo skromno za srpske uslove, ona važi samo u najoptimističnijem scenariju, po kome se lista robe na koju se pravila primenjuju neće širiti, a indirektne emisije neće biti uključene.

Iako se zasad govori samo o nametima na „prljave industrije”, zamena tako velikog tržišta na sopstvenom pragu bila bi kratkoročno skoro nemoguća i značila bi ili stalno subvencionisanje proizvođača, potencijalni gubitak radnih mesta ili restrukturiranje čitavih sektora.

Srbiji su zato potrebne ili promene, ili hitno pokretanje rasprave o posledicama graničnog poreza na ugljenik.

Subvencionisanje kroz cene struje trenutno nije opcija – ne samo zbog aranžmana sa MMF-om, već i zato što bi olakšice u proizvodnji struje iz „prljavih” goriva, kao što je ugalj, predstavljale kršenje propisa Energetske zajednice, u kojoj je Srbija ugovorna strana.

DA LI JE SRBIJA SPREMNA ZA IZAZOVE KOJI JOJ PREDSTOJE?

Za gorepomenuti, najoptimističniji scenario važno je podsetiti i da većina struje proizvedene u Srbiji (oko 70%) potiče od sagorevanja niskokaloričnog lignita, što dugoročno može predstavljati daleko značajniji problem.

Iako granični porez na ugljenik trenutno pokriva samo direktne emisije gasova, koji nastaju prilikom pravljenja industrijskih dobara i materijala, brojne interesne grupe unutar EU zagovaraju da se oporezuju i indirektne emisije.

Oporezivanje indirektnih emisija određenog proizvoda znači da bi svako dobro proizvedeno strujom koja je nastala iz fosilnih goriva bilo dodatno oporezovano prilikom uvoza.

Diskusije o ovome u Briselu i dalje traju, ali bi takvo proširenje za Srbiju (sa aktuelnim energetskim miksom i oko 70% proizvodnje struje iz „prljavih izvora”) značilo da bi skoro sav nepoljoprivredni izvoz bio automatski skuplji, odnosno nekonkurentniji. Rizik kojem bi time svi izvoznici bili izloženi je kratkoročno teško izračunati.

Veličinu potencijalnog problema ne treba potcenjivati. Prema ranijem pisanju srpskih medija, zajednički program Vlade Srbije i Svetske banke za uspostavljanje mehanizma za praćenje, izveštavanje i verifikaciju (MRV) emisija do 2026. godine (kada će EU početi da naplaćuje granični porez na ugljenik) postoji.

Međutim, iako će MRV mehanizam omogućiti izvoznicima robe sa visokim emisijama ugljenika da izračunaju svoj udeo CO2, on im ne nudi nikakvo rešenje za „dekarbonizaciju“ ili za plaćanje graničnog poreza EU.

Postepenim uvođenjem sopstvenog poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte, Srbija može zaštititi konkurentnost svog izvoza, ali i prikupiti preko potreban novac za investiranje u zelenu tranziciju.

Ovako prikupljen novac se mora usmeriti i na podršku pojedincima i kompanijama koje su u najvećem riziku od energetskog siromaštva. Naravno, podrazumeva se da se raspodela sredstava akumuliranih porezom na ugljenik mora vršiti na transparentan i pošten način.

Istovremeno, Vlada Srbije bi takođe mogla da dodatno ojača investicionu klimu za zelene tehnologije i projekte, kako bi izvoznici mogli da se prebace na zelenije alternative proizvodnje, čime bi u samom startu izbegli plaćanje bilo kakvog poreza na ugljenik.