Izvori finansiranja su ključni problem

Ako se razmišlja ili planira privatizacija Telekoma, EPS, ili davanje koncesija na rudna bogatstva, mora se istovremeno razmišljati i o modelu koji bi akumulirao i upravljao tim sredstvima kroz profesionalno upravljanje namenskim fondom. To je put da se dugoročno stvori stabilan investicioni ambijent sa diversifikovanim izvorima kapitala

 Nakon završenog Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Srđan Vlaški otišao je u inostranstvo na master studije, a danas živi i radi u Švajcarskoj. Tokom svog rada u inostranstvu kaže da je naučio prvenstveno to da su u poslu najvažniji upornost i istrajnost, kao i da nema lakog puta ni prečica. Takođe, ističe značaj strateškog planiranja, jer je, kako kaže, bez toga veoma teško organizovati kompaniju i motivisati ljude. Poslovno iskustvo naučilo ga je i da, ako je neophodno sprovesti određene poslovne promene, nema odlaganja.

„Svako odlaganje ima svoj trošak i sprečava kompaniju da se razvija i radi na novim inicijativama i idejama“, kaže Vlaški za Novu ekonomiju.

 U oblasti vaše ekspertize, investicionog bankarstva, gde su danas u svetu najnaprednija rešenja i kako se tu pozicioniraju Srbija i Balkan?

Podelio bih finansijska tržišta na javna i privatna. Javna tržišta su akcije kotirane na berzi, kao i sve vrste obveznica i međubankarskih instrumenata. Taj biznis deo je dosta pretrpeo usled regulacionih mera donetih nakon krize 2008. godine, što je kvalitetno iskoristio privatni kapital kroz razvitak private equity, private credit i drugi privatnih izvora kapitala. Jednostavnije rečeno, privatni kapital je penetrirao u finansijski prostor koji su, silom prilika, napustile banke. Vrlo je važno za kompanije da imaju diversifikovan izvor finansiranja, što od javnog kapitala, što od privatnog. Direktno ili indirektno finansiranje od strane penzionih i osiguravajućih kuća smanjuje zavisnost od banaka i daje željenu finansijsku fleksibilnost kompanijama.

Koliko Srbija prati savremene finansijske tokove?

Tržište akcija kod nas je praktično zamrlo posle 2008. godine, dok se tržište obveznica nije razvilo na korporativnom nivou. Investicionih fondova je veoma malo, a građani nisu baš prihvatili takav način štednje i investiranja. Što se tiče učesnika na finansijskom tržištu, sem banaka, u nekoj meri ima i osiguravajućih kuća, ali razvoj privatnih penzionih fondova je veoma spor.

Ako pogledamo Hrvatsku, tamo su penzioni fondovi finansirali državne projekte poput auto-puteva, a i oko preuzimanja delova bivšeg Agrokora sve se više spominju penzioni fondovi. Diversifikacija izvora kapitala za stanovništvo, državu i preduzeća je od ključnog značaja jer se na taj način smanjuje uticaj banaka.

Daću jedan primer iz Švajcarske. Kod kupovine stana, povoljni krediti dolaze od penzionih fondova i osiguravajućih kuća; kad kupujete auto, uglavnom proizvođač ima svoju lizing kuću, tako da kredit dobijate direktno od zavisnog preduzeća proizvođača koje posle radi sekuritizaciju lizing ugovora na tržištu kapitala.

Potrošački kredit možete dobiti direktno od fintech kompanije, dok kreditnu karticu dobijate od nebankarske institucije (recimo avio-kompanije preko koje sakupljate i avio-milje pride). Faktički, sa bankom ne morate imati apsolutno ništa, osim računa na koji vam se uplaćuje zarada.

Koji su osnovni strukturni problemi srpskih finansija u oblasti kapitalnog finansiranja i kako ih rešiti?

 Izvori finansiranja su ključni problem. Bez akumulacije domaćeg kapitala u obliku osiguravajućih kuća i penzionih fondova, nema stabilnijeg i jeftinijeg izvora finansiranja.  Šansa je propuštena još 2000-ih godina da se novac od privatizacije upumpa u javni fond kojim bi u ime države upravljali stručni ljudi. Taj je novac odmah išao na raspolaganje u budžet, a često i u tekuću potrošnju. Svaki budžet se mora potrošiti, to je staro pravilo.

Ako se razmišlja ili planira privatizacija Telekoma, EPS, ili davanje koncesija na rudna bogatstva, mora se istovremeno razmišljati i o modelu koji bi akumulirao i upravljao tim sredstvima kroz profesionalno upravljanje namenskim fondom. To je put da se dugoročno stvori stabilan investicioni ambijent sa diversifikovanim izvorima kapitala.

Da li se na Balkanu može olakšati finansiranje kapitalnih investicija, a da to ne budu grantovi zemalja ili EU, i kako?

Jako teško u ovom trenutku, jer ne postoje razvijeni izvori finansiranja, a to stanje traje godinama. Jedan oblik finansiranja mogu biti i koncesije, kao na primeru beogradskog aerodroma, ali za neke projekte sa niskim povraćajem uloženih sredstava, a koji su istovremeno od strateškog značaja, samo država ili kredibilne međunarodne institucije mogu da pomognu. Takođe, današnji momentum je prilično loš, s obzirom na globalni rast kamatnih stopa.