Javni interes braniti ognjem i mačem

Srpska prestonica, odavno slušamo, zaslužila je Muzej koji će u punom svetlu prikazati život na ovom prostoru kroz vekove. Novi dom kolekcija koje su iznuđeno bile loše smeštene biće zgrada u Resavskoj. Za adaptaciju ovog vojnog objekta, gradski menadžer najavljuje izdvajanje dvadeset pet miliona evra. O Muzeju grada Beograda i urbanističkom licu grada razgovaramo sa Bojanom Kovačevićem, bivšim direktorom Muzeja i predsednikom Akademije arhitekture Srbije

Pre nego što je izabran objekat u koji će biti preseljen Muzej grada Beograda, postojala su dva pokušaja da se za tu instituciju izgradi adekvatna zgrada. Verujem da ste imali uvid u te projekte. Šta mislite o njima?

Posle rata bio je konkurs za blok u Rajićevoj, tamo gde je danas tržni centar. Prvu nagradu 1956. godine je dobio Ratomir Bogojević. Bila je to vrlo zanimljiva modernistička instalacija na kakvoj bi danas pozavideli mnogi. Blok u kome je trebalo da se gradi Muzej veoma je, u istorijskom smislu, signifikantan, on bi stajao uz Beogradsku tvrđavu, to bi bila potpuno pogođena adresa. Projekat je bio razrađen i sačuvan je. Nažalost, arhitekta je umro 1962. i ta ideja je zamrla. Drugi konkurs bio je 1976. za istu lokaciju. 

Lokacija je bila zadata?

Jeste. Urbanističke službe tih decenija bile su neuporedivo ozbiljnije nego danas. Kada govorimo o Muzeju grada, trebalo bi obratiti pažnju i na istoričnost samog prostora gde će on biti smešten. Ne možete Muzej grada Beograda da smestite bilo gde, on je bitan za samorefleksiju grada, upoznavanje događajnosti na svojoj adresi. Sam Beograd je dokument ništa manje bitan od predmeta u Muzeju. Muzej i sam grad su jedno biće.

Zašto se odustalo od gradnje u Rajićevoj?

Ne isključujem zavist drugih institucija kulture, koja je možda uticala na odbacivanje ideje da se lokacija u Rajićevoj dodeli Muzeju grada. Da budemo realni, to je mehanizam koji u našem društvu često deluje. U međuvremenu su postojale dve zgrade za koje znam da su bile viđene za Muzej. Jedna je ona gde je sada Muzička škola „Mokranjac“. Druga je bila zgrada gde je Rektorat umetnosti na Kosančićevom vencu, što je u istorijskom smislu jednako dobro kao Rajićeva. Navodna anegdota, koju sam čuo od starijih kolega iz Muzeja, glasi da su ključevi bili u rukama Muzeja, ali je nadležnima bilo mrsko da sele instituciju. 

Kako je odlučeno koji će objekat, kad se već ne gradi novi, biti dodeljen Muzeju grada?

Posle 5. oktobra 2000. i prestanka postojanja one velike Jugoslavije, takođe i smanjenjem vojske koja je bila moćan segment društva, pojavile su se neke vojne zgrade kao višak. One su mogle biti upotrebljene za javnu namenu. Tada, 2002/2003. približavala se oficijalna stogodišnjica i u gradu je vladalo jasno nezadovoljstvo što Muzej grada ima u kući porodice Vučo u Zmaj Jovinoj neadekvatan smeštaj iz čega nikako da se iskorači. Zgrada Nove vojne akademije nije bila naseljena funkcijom u tom trenutku. Pre bombardovanja ’99. počele su i neke rekonstrukcije tako da je ona unutra već bila načeta. To je najbolja situacija da uđe nova institucija koja može da dotera sve kako joj treba. Proces pravnog sređivanja je potrajao, pitanje je bilo šta je tačno čija parcela, dokle ona ide, jer donji deo bloka i dalje pripada Vojsci, kula Generalštaba sve vreme funkcioniše.

Da li je nekad ranije pravljena procena koliko bi adaptacija zgrade i opremanje moglo da košta?

Ne, stav Grada je bio neumesan, strategija je bila da se mi iz Muzeja mnogo ne mešamo. Sve je trebalo da pokrije sam Grad.

Kako vam izgleda svota koju je saopštio Goran Vesić? To je 25 miliona.

Mislim da je ta suma kazana kako bi se pokazalo da Grad želi da ulaže u kulturu. I to je planirana svota bez opreme. Smešno je da se gradski menadžer, kako god se on zvao, izjašnjava o svemu živom.