KADA UMETNOST PREVLADA RUTINU

„Svaka tetovaža je jedna priča“, tvrdi Lazarela Pešalj, koja u „stvarnom svetu“ radi kao pomoćnica menadžera u jednom od najvećih trgovinskih lanaca u Srbiji. Nju je, kao i mnoge druge mlade, potraga za boljim životom „poterala“ iz rodnog Vrbasa u Novi Sad, u život sa više (makar materijalnih) mogućnosti.

„Znala sam da to nije moj životni poziv, ali mi je trebala neka ‘sigurica’“, komentariše Lazarela kroz smeh svoj karijerni razvoj. „Svaki dan je isprva izgledao isto: buđenje, jutarnja kafa, oblačenje uniforme, pa smena. Onda je došlo prvo, drugo i onda treće unapređenje. Nastupio je osećaj sigurnosti, ali istovremeno i zarobljenosti.“

Lazarela nije jedina koja smatra da traženje bolje budućnosti i komfora može dovesti do zapuštanja kreativnih potreba, navodeći da se upravo to njoj dogodilo. Nizale su se godine od odlaska iz Vrbasa, a njena potreba za ispoljavanjem maštovitosti nije jenjavala.

Iako je od detinjstva imala strast prema slikanju, crtanju i šminkanju, ljubav prema slikarstvu je u međuvremenu prešla na „vodeću“ poziciju. Potreba za stvaralaštvom je ipak imala i svoje naličje. „Ubrzo sam počela da osećam da je (kreativnost) obaveza, da moram da naslikam ‘toliko i toliko’, inače ne bi trebalo ni da slikam, ne bi trebalo ni da se trudim“, podelila je svoju „krivicu“, koju svaki kreativac makar jednom u životu oseti.

Kako je svakodnevni posao postajao sve izazovniji, tako je osećala da zapuštanje kreativnosti produbljuje njen unutrašnji nemir. Imala je jednu misao, oko koje se kolebala godinama – da svoje slikarstvo prenese sa platna na telo.

Njen novi-stari kolega Marko Trivunić, koji se od mladosti bavi tetoviranjem, nije odustajao od pokušaja da Lazarelu „pogura“ u ovom pravcu. Godinama ju je podučavao ovoj umetnosti, a njegovi napori su na kraju urodili plodom. „Ispunjavao je svaki svoj hir u ispoljavanju umetničke strane… Gledala sam ga i znala da i ja želim isto“, kaže Lazarela.

Nakon ukupno dve godine premišljanja, Lazarela je prošlog leta uzela mašinicu u ruke i napravila svoju prvu tetovažu. Od osećaja zatočenosti došla je, konačno, do načina da najbolje iskaže svoj dar. Kaže da je vredelo čekanja.

„Shvatila sam, kako godine prolaze, kako mi vreme leti – da gubim sebe. Ako ja nemam inspiraciju – ja nemam sebe“, kaže Lazarela kroz smeh.

Najlepši deo tetoviranja, pored ispunjenje potrebe za kreativnošću, za nju su razgovori sa ljudima i priče iza njihovih tetovaža. Kao istinski ekstrovertna osoba, Lazarela uspeva da svojim klijentima pruži osećaj sigurnosti.

„Najviše volim kada sa mnom razgovaraju kao da se oduvek poznajemo. To i mene opušta, pa nemam ni priliku da pokažem strah ili tremu“, dodaje ona. Kaže i da uživa u povezanosti sa ljudima tokom pauza, kada njeni klijenti mogu da osete da nema „materijalni“ motiv dok ih tetovira, već da su joj svaka tetovaža i priča koja iza nje leži – podjednako važne.

Dodaje i da pokušava da zapamti svaku priču i čoveka koji svrati u njen salon. Pored sentimentalnih, rado se seća i smešnih priča iz tattoo studija. „Došao je jedan dečko sa devojkom i želeo je da istetovira njen poljubac. Mnogo su bili slatki, ali smo onda njegova devojka i ja krenule da se šalimo šta će da se desi ako raskinu, na šta nam je rekao ‘Uf, pa na to nisam promislio’“, navodi Lazarela.

A šta ukoliko se iza tetovaže krije „teška“ priča? „To su predivne stvari, ali teško je da slušaš kad neko posvećuje tetovažu preminuloj osobi. To me motiviše da im se još više posvetim, da nacrtam još bolje.“

Ova priča o negovanju „deteta u sebi“ valjalo bi da nas inspiriše za ponovni početak našeg unutrašnjeg putovanja. Lazarelina neumoljiva snaga (pomalo i inat) da se ne povinuje pritiscima društva možda i vas podseti da se odavno, sem od vikenda do vikenda, ne setite svojih želja. Kada ste se poslednji put usudili da radite ono što volite?