Gledaš nasleđenu sliku, ona gleda tebe i ti si još blentaviji nego što si bio. Niti znaš ko je autor, niti gde je kupljena ili od koga je dobijena. Ništa. Nula. Ništica. Ma šta mi je to trebalo, pitaš se, a ipak čuvaš iz pijeteta kao najveću svetinju, a nemaš pojma šta poseduješ, možda gajiš zlatnu koku, a možda uljanu fleku ili papir kojim je neko obrisao ruke iako liči na tmurni oblak…
U amanet se naslednicima ostavljaju stanovi, kuće, nakit, kola, slike, vikendice, placevi, godišnje pretplatne karte za koncerte Beogradske filharmonije na Kolarcu, ali i dugovi, budimo realni, ne živimo u virtuelnoj našminkanoj stvarnosti… Ipak, zadržimo se kod slika i Filharmonije.
Kad neko nešto posvećeno sakuplja, morao bi da ima na umu da je pamćenje varljiva stvar. Brzo izbledi. Sve misliš – ma nema šanse da zaboravim kad sam nešto dobio, kupio i pod kojim se okolnostima to desilo, ali avaj, izbriše se očas određeni trenutak ili kovitlac trenutaka, nadjačaju ih neki drugi važni momenti, pa se na njih sedimentiraju neki drugi i onda konstatuješ kako vreme leti, kako je trebalo sve što je važno da beležiš ili u dnevnik ili onako u blokove, sveske…
Kulture sećanja radi, da ne budeš guska u magli, kokoška ili petao, svejedno, da ne pamtiš ni šta si doručkovao ili da li je juče bilo danas ili danas juče… i to ne zbog bolesti koja ti je napala mozak, daleko bilo, nego prosto samelje te vreme, obaveze, smislice, a još češće besmislice i dok se okreneš pitaš se kad je beše ono bilo…uostalom stara je izreka – budala pamti, pametan zapisuje.
Evo na primer jedna je žena, beogradska kustoskinja, davno nekada leta i odmore provodila u Italiji, u Bolonji, družila se sa kolegama istoričarima umetnosti i slikarima i tih šezdesetih prošlog veka dobila na poklon dva ulja na platnu. Ispričala je rođacima naslednicima istoriju slika, ali bolje zidu da je deklamovala. Najbliži su sve zaboravili, a nje više nije bilo da ih podseti kako se sve ispodešavalo. Kad je familiji prifalilo para, rešili su da krčme porodično blago..
Ekspert koji je procenjivao jedno od dela, prepoznao je u pejzažu dobrog majstora formiranog u prvoj polovini dvadesetog veka, intimističko slikarstvo koje je bilo u uzletu i kod nas 1930- 1940… Ali niko ne zna ko je italijanski autor, potpis nečitak, možda se novom vlasniku može pozlatiti, a možda je tek neka simpatična panorama sa kućama, neambiciozna vinjeta na zidu. E sad, u vreme internet i ostalih brzih sredstava komunikacije čovek ako je rešen, može i dokumentarac da snimi ili esej da napiše o tome kako je istražio neki artefakt. Kontaktiraš s nekim relevantnim muzejom u Bolonji, obratiš se kolegama novinarima, uporno istražuješ i sigurno dođeš do izvesnog otkrića. Ili, ako još nije izmišljeno, pokreneš sajt „Prepoznaj sliku i autora“ ili može se zvati „Čija je ovo slika, čiji je ovo potpis“ pa kreneš da bunariš i ko zna šta sve možeš otkriti, a usput se i opariti, ako ti je do zarade. U svakom slučaju se osevapiš. A i druge možeš da usrećiš. Misli globalno, dejstvuj globalno.
Jer, nažalost, kad nam neko blizak ode zauvek shvatimo da se ipak nismo dovoljno poznavali, da smo prevideli nešto da pitamo, prokomentarišemo, do kraja istražimo, ostanu za tim milima i dragima hrpe stvari, knjiga, umetnina čije poreklo ne znamo. Gledaš nasleđenu sliku, ona gleda tebe i ti si još blentaviji nego što si bio. Niti znaš ko je autor, ni gde je kupljena ili od koga je dobijena… Ništa. Nula. Ništica. Ma šta mi je to trebalo, pitaš se, a ipak čuvaš iz pijeteta kao najveću svetinju, a nemaš pojma šta poseduješ, možda gajiš zlatnu koku, a možda uljanu fleku ili papir kojim je neko obrisao ruke iako liči na tmurni oblak…
Ali, ima leka ako je čovek racionalan. Ništa neće samo, moraš guzom mrdnuti i obavezu pretvoriti u prijatnu futurističku zabavu. Kupiš sliku, na primer, u galeriji, na Kaleniću, na buvljaku u Zemunu, auto-pijaci Bubanj potok ili od autora, nema veze. Otvoriš u kompjuteru fajl sa nazivom „Kratka istorija kolekcije“ i zapišeš u vordu osnovne podatke, gde si kupio/nabavio, od koga, pod kojim okolnostima, za koje pare, udrobiš malo literarnog sebe, uneseš neki opis i emociju. Dovoljno za početak, a spas za decu i dugu liniju naslednika. Dobro, nisu svi ljudi novinari i pisci, pesnici, ali ako umeju SMS, Instagram poruku i imejl da sastave, znaće i da se izbore za jednom slikom koja govori hiljadu reči, pa da hvataju svaku stotu, eto deset reči. Puna kapa, olakšaće budućnost naslednicima, deca, unuci, najbliži rođaci će ih još više voleti i ceniti, potpisujem.
Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
