Ko stoji iza nje?

Žene ne veruju u sebe, a ni muškarci često ne veruju u njih. Niko ne zna dobru ženu vozača, a ni programerku. A je li baš tako? I ko kome više treba  – programerke svetu ili svet programerkama?

„Ja sam imala predrasude, koje većina devojaka ima, plašila sam se matematike. Plašila sam se da je to programiranje jako teško, da ja to ne mogu da savladam“, kaže Manja Bogićević koja sada sa 29 godina samostalno vodi svoju IT firmu Kagera koja se bavi obradom velikih baza podataka.

Bogićević je završila ekonomiju, a na poslednjoj godini osnovnih studija susrela se sa predmetom Istraživanje tržišta i sa radom u programu SPSS. „Meni je to bilo veoma zanimljivo, kako statistika i matematika koje smo učili na fakultetu mogu da budu primenjene na konkretnim primerima“, kaže.

Nakon što se zainteresovala za obradu podataka koje može da dobije iz različitih vrsta statistika, Bogićević je rešila da „uzme stvar u svoje ruke“.

„Uložila sam dosta vremena u to i počela da istražujem. Preko Linkedina sam tražila ljude koji se bave obradom podataka (data science) i koji bi možda mogli da kažu gde da krenem. Ja sam se u tom momentu dvoumila da li da idem u programiranje, u kontekstu da postanem back-end programer ili da idem u data science.“

Nakon što je naišla na stručnjake koji su joj pojasnili da bi sa svojim znanjem iz ekonomije bila odlična u obradi podataka, Bogićević je počela da završava različite kurseve na koje su je upućivali.

Zatim sve kreće uzlaznom putanjom. Radi u kanadskoj firmi gde obrađuje podatke kol centra, a paralelno samostalno uči da radi u novim programima. Vrlo brzo dobija poziciju direktora za Srbiju, a zatim prelazi u startap iz Londona.

„Vrlo brzo sam počela da vodim timove. Vodila sam 25 drugih data sajentista u tri različite vremenske zone.“

U tom momentu Manja ima oko 25 godina. Sa 26 već osniva svoju firmu i poslednje tri godine radi na razvijanju posla.

Ko sklapa kocke, a ko šminka barbike?

Ipak, iako njena priča deluje kao san gotovo svake mlade osobe, malo je devojaka koje su se odlučile da krenu sličnim putem. Asocijacija za afirmaciju žena (AFA) na svom sajtu navodi da se u proseku, na svakih pet žena, tek jedna opredeli za STEM zanimanja, u koja spadaju nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika.

„Ja mislim da to polazi od malih nogu. Devojčicama se daju barbike i šminka, da bude lepe. A dečak može da kupuje lego kocke. Mene barbike nisu zanimale, jer sa barbikama ne mogu ništa da napravim“ kaže Bogićević.

Sličnog mišljenja je Sanja Kekić, žena koja je takođe razbila predrasude i postala stručna u sajber bezbednosti, oblasti u kojoj globalno radi tek 20 odsto žena.  Trenutno je predsednica udruženja ISACA Belgrade, kao i potpredsednica udruženja Women4Cyber koje se upravo zalaže za veći broj žena u digitalnoj bezbednosti. Ona objašnjava da se njen posao uglavnom smatran „muškim“ i da je to jedan od razloga zašto se devojčice i devojke ne odlučuju da u njega zađu.

„To vam je kao kad žena uđe u neki kafić i pogleda, a za stolovima vidi uglavnom muškarce da sede i možda pokoja žena. Pa odlučiće da ne uđe u taj kafić. Otići će negde gde je možda malo drugačija struktura.“

Ono što bi žene, a najpre devojčice, moglo da privoli da uđu u kafić zvan „sajber bezbednost“ jesu ženski uzori iz ove oblasti, neko ko bi mogao da im kaže „ovo jeste mesto za tebe“, objašnjava Kekić.

„Vrlo je bitno da se deca, pa tako i devojčice, zainteresuju za oblast. Bitno je da se radi na podizanju svesti, da se ide po školama, i to da idu ženski uzori, da ispričaju svoju priču i da to sa jedne strane zainteresuje devojčice.“

Žene traže manju platu i ne veruju u svoje znanje

Ipak, osim interesovanja, devojkama i ženama često nedostaje i samopouzdanja i vere u svoje znanje i mogućnosti. 

„Žena ako pročita oglas i vidi deset stavki koje to radno mesto zahteva, ako u onoj desetoj poslednjoj stavci sebe ne prepozna, ona neće poslati svoj CV. Istraživanja govore da će muškarci poslati, ukoliko im se svidi pozicija za koju se konkuriše“, kaže Kekić.

Slično je primetila i Manja Bogićević kada je u svoju firmu htela da zaposli devojku, jer tu je još uvek jedina žena.

„Primetila sam, kada sam ih intervjuisala, da su devojke mnogo nesigurnije u sebe. Kada traže platu, traže uglavnom 30-40 posto manje nego što momci traže i uvek pričaju o tome da im treba ’samo još to da nauče’, ’samo još ovo da nauče’, a nikako se ne usuđuju da taj akademski nivo pretvore u praktičan.“

Ne bih da te uvredim…

Ona veruje da svest treba menjati sa obe strane – i ženske i muške, jer često ne postoji dovoljno podrške i poverenja u žene.

„Ja se sećam da mi je davno jedan vrhunski programer rekao ’ja ne bih tebe da uvredim, ali nikada u svom životu nisam video ženu koja vrhunski programira’.“

Predrasude je nisu zaobišle čak ni kada je otvorila svoju firmu i počela da sarađuje sa svetskim naftnim kompanijama, pa je i dalje često pitaju da li je udata ili da li planira da „pravi decu“.

„Skoro sam bila na sastanku u Dubaiju pošto smo izbacili novu aplikaciju koju mogu da koriste sve naftne kompanije i koju će koristiti naši klijenti. Meni su u mejlu napisali ’mister Manja’ i kada sam se pojavila ja, oni su pitali gde je mister Manja? Ja sam rekla ’here is no mister Manja, it’s only Mrs Manja’ (Ne postoji gospodin Manja, samo je gospođa Manja).“

Takođe, dešavalo se i da okolina ne veruje da je moguće da mlada devojka sama vodi posao.

„Jedan direktor velike banke je pitao jednog mog prijatelja ’ko stoji iza nje, za koga radi, ko joj je šef’, i onda je on rekao ’nema šefa, ona vodi firmu, iza nje ne stoji niko’. Bio je pozitivno iznenađen, ali da sam muško niko to pitanje ne bi ni postavljao.“

Da je muško, Manja veruje da joj ne bi bilo ovako „zanimljivo i uzbudljivo“, ali i da bi joj mnogo manje vremena trebalo da okolinu uveri u svoje znanje i sposobnosti.

„Vrlo često su za moje veštine smatrali da su mnogo niže nego što zapravo jesu i na to su uticale dve komponente – zato što sam mlada i zato što sam žena. Jer da sam recimo mlada, a muško sam, mislim da bi neke stvari bile mnogo brže, samo zato što sam muško.“

Sličnog mišljenja je i Sanja Kekić.

„Relativno često kažem – da sam muško verovatno bih mnogo dalje dogurala sa ovim znanjem“.

Ni frilensing ne donosi jednake zarade

Iako nam se čini da internet briše sve granice i daje nam svima iste mogućnosti, izgleda da je ipak granica između polova i dalje suviše čvrsta.

Istraživanje Gigmetar koje je sproveo Centar za istraživanje javnih politika, a na kome je radila i naša sagovornica Manja Bogićević, pokazuje da su dva od tri digitalna radnika u Srbiji muškarci. I pored toga, Srbija prema odnosu broja žena i muškaraca u ovoj oblasti spada u naprednije zemlje sveta, sa učešćem žena od preko 30 odsto.

I pored toga, i na onlajn platformama za rad postoji jasna podela na ono što bi bili muški i ženski poslovi. Iako su u gotovo svim profesijama muškarci zastupljeniji, žene se pretežno bave pisanjem i prevođenjem, profesionalnim i administrativnim uslugama, kao i unosom podataka. Muškarci su pak znatno brojniji u oblasti razvoja softvera, gde ih ima čak 8,5 puta više nego žena.

Upravo ova raspodela utiče i na raspodelu zarade, jer su poslovi u kojima dominiraju muškarci i oni koji su najviše plaćeni. U Srbiji gig radnice prosečno zarađuju manje od 80 odsto od zarade koju dobijaju muškarci.

I kada ne govorimo samo o onlajn platformama, poslovi iz IT sektora jesu jedni od najplaćenijih. U decembru 2020. godine prosečna zarada u oblasti računarskog programiranje je bila 182.583 dinara, a u oblasti informacionih uslužnih delatnosti 94.385 dinara. 

Dakle, žene su gotovo isključene iz jednog sektora koji je znatno više plaćen, pa tome ide i u prilog podatak da su u septembru 2019. godine, što su poslednji dostupni podaci za ovu vrstu statistike, prosečne plate žena u svim zanimanjima bile skoro 12 odsto manje nego zarade muškaraca.  

Žene i muškarci u jednom timu

Naše sagovornice se slažu da je i za posao veoma značajno da u timovima budu zastupljeni i muškarci i žene, jer je više različitih pogleda na problem ključno za njihovo rešavanje.

„Kada su timovi različiti, oni funkcionišu bolje, jer onda rade kao tim, a ne gledaju se kao konkurencija“, zaključuje Manja.

Srbija je 2019. godine usvojila Program za osnaživanje žena u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija za period 2019-2020. godine.  Ciljevi koji se u ovom dokumentu ističu su pre svega ohrabrivanje i podržavanje učešća devojčica, devojaka i žena u obrazovanju za zanimanja u kojima se ostvaruje velika dodatna vrednosti, kao što su inženjerstvo i nove tehnologije.

Na pitanje šta je od programskih aktivnosti iz ovog plana i sprovedeno, iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, koje je bilo nadležno za sprovođenje, kažu da se realizacija odnosila pre svega na edukaciju žena iz ruralnih područja.

U pisanom odgovoru Novoj ekonomiji oni navode da je oko 19,5 miliona dinara dobilo 27 udruženja koja su radila na podizanju digitalne pismenosti i kompetencija žena iz ovih oblasti. Takođe, radilo se i na podizanju kapaciteta malih preduzeća, preduzetnika i poljoprivrednih gazdinstava i to u oblasti e-trgovine i elektronskog poslovanja. Ovim programima bilo je obuhvaćeno 4.000 žena.

Uključivanje žena u oblasti digitalne industrije, tehnologija i IT sfere svakako je isplativo – i po žene, ali i po svetsku ekonomiju. Evropska unija je, naime, procenila da bi evropska ekonomija mogla da profitira čak 16 milijardi evra ukoliko bi se žene značajnije uključile u digitalne poslove.