Krediti u „švajcarcima“ – neosnovano bogaćenje

Građani zaduženi u „švajcarcima“ kod domaćih banaka sa inokapitalom veoma su oštećeni i niko im u ovoj državi ne pomaže da ostvare pravo i pravdu, pa čak ni sudovi, koji nikako da „prelome“ da nema pravde ako neko godinama otplaćuje kredit, a uvek je na početku, odnosno kao da ništa nije otplatio

Urušavanje sistema je  počelo  sa oduzimanja dozvola za rad  skoro  svim bankama u privatnom vlasništvu, samo je ostala  Delta banka koja je, očigledno, kod nove vlasti imala privilegovan položaj. Sva rešenja guvernera o oduzimanju dozvola  privatnim bankama doneta su nezakonito, što je utvrdio tadašnji savezni sud u presudama, koje NBJ nije izvršila jer nije vratila dozvole, nije omogućila rad bankama i na taj način su se navedene banke zbog sprečavanja rada same urušile, odnosno prestale da postoje.

Kada je Narodna banka likvidirala domaće banke u privatnom vlasništvu, osim Delta banke (sada Inteza banke), došle su na red ostale banke koje su bile akcionarska društva u većinskom državnom i društvenom vlasništvu prema kapitalu  akcionara  (Beogradska banka, Beobanka, Investbanka, Jugobanka i druge banke). Bez odgovarajućih postupaka utvrđivanja finansijskog stanja banaka, bez pokušaja sanacije, bez mera za oporavak banaka ako su bile u gubicima, odnosno bez ikakvih prethodnih postupaka, po hitnom postupku donete su prvo odluke kojima je brisan akcijski  kapital sa obrazloženjem da je to zbog gubitaka, ali bez  jasnog obrazloženja kojih gubitaka, kada je bilo opštepoznato da su banke imale veoma velika, pravosnažnim presudama utvrđena potraživanja prema privrednim društvima, da su potraživanja bila adekvatno obezbeđena hipotekama, da su imale veoma veliku imovinu u pokretnim i nepokretnim stvarima. Odluke o brisanju akcionarstva zbog gubitaka nisu doneta na konkretnim dokazima. Najbolji dokaz je činjenica da stečajni postupci u ovom bankama traju 15 godina i da se još uvek „krčmi”  imovina banaka veoma uporno, dugo i nekontrolisano, preko Agencije koja je dobila nadležnost za vođenje postupka stečaja i raspolaganja ogromnom imovinom skoro potpuno samostalno, bez kontrole nezavisnog suda, na koji način je u stvari stečaj banaka izuzet iz nadležnosti suda. 

Brisanjem akcijskog  kapitala i vlasnika kao akcionara banaka, oduzimanjem dozvola za rad,  banke su postale „ničije vlasništvo“ sa čijom imovinom su guverner i tadašnja vlast mogli da  raspolaže kako hoće, bez ikakve kontrole, jer je u međuvremenu likvidirana i SDK koja je imala ulogu kontrolora trošenja i raspolaganja državnom imovinom. Na ovaj način ne samo da su  guverner i vlast dobili ogromnu imovinu (između ostalog najreprezentativniji poslovni prostor u svakom gradu Srbije), nego su akcionari i druga zainteresovana lica onemogućena da traže sudsku kontrolu: rešenja o oduzimanju dozvola za rad bankama, oduzimanja akcija odnosno imovine akcionara, finansijskog poslovanja svih drugih privrednih društava. 

Na taj način očišćeno je tržište za prihvat banaka sa „ino“ predznakom, odnosno privatnih banaka sa kapitalom inostranih banka, koje su veoma lako dobijale dozvolu za rad, iako se radi o dozvolama koje se veoma teško dobijaju ako nema „naklonosti“ ili posebnih sredstava za  „moćnike“. Guverner sa Vladom uradio je sve da dobijemo banke koje nećemo kontrolisati i kojima ćemo omogućiti nekontrolisano iznošenje sredstava iz naše zemlje na razne načine, a jedan od  najčešće korišćenih načina iznošenja sredstava, koji niko nikada nije kontrolisao, vršen  je tako da su se domaće banke sa inokapitalom navodno „zaduživale“ kod svojih matičnih banka u devizama, da su te devize navodno „unošene“ u zemlju; da su ih banke „menjale” za domaću valutu i da su ta sredstva bila predmet ugovora o kreditu. Nikada banke nisu dokazale niti su morale da dokazuju te puteve novca navodnog „zaduživanja”u inostranstvu i stvarnog iznošenja sredstava iz zemlje, jer ih niko ne kontroliše i mogu da posluju kako hoće i da iznose sredstva iz zemlje. NBS nije bila njihov kontrolor nego zaštitnik. 

Ne znam koju dobit ostvaruje Narodna banka od banaka za svoj  „nerad”, ali znam da država i građani ove zemlje od takvog ponašanja nemaju koristi. Naprotiv, od nekontrolisanog iznošenja sredstava iz zemlje imaju ogromnu štetu koja je veoma teško saglediva bez odgovarajućih  egzaktnih finansijskih pokazatelja. Ono što je sagledivo i jasno jeste da su građani zaduženi u „švajcarcima“ kod domaćih banaka sa inokapitalom veoma oštećeni i da im u ovoj državi niko ne pomaže da ostvare pravo i pravdu, pa čak ni sudovi, koji nikako da „prelome“ da nema pravde ako neko godinama otplaćuje kredit, a uvek je na početku, odnosno kao da ništa nije otplatio.

Ono što meni nije jasno, kao bivšem sudiji koji je sudio takozvane „bankarske sporove“ i u prvom i u drugom stepenu, kao prvostepeni sudija Privrednog suda u Beogradu i kao drugostepeni sudija u Višem privrednom sudu, jeste sledeće: kako i zašto su sudije zaboravile sudsku praksu iz vremena pre oko 20 godina, kada smo zbog sankcija i enormne inflacije uspevali da dođemo do prava i pravde za sve učesnike u bankarskim odnosima.