MODA U SLUŽBI HORORA – American Psycho

Svi znamo za kultni američki film o najpoznatijem psihopati Patriku Batemanu, Američki psiho (American Psycho), ali mnogi ne znaju o paralelnoj drami koja se odvijala iza kamere i kakve su probleme imali u sektoru kostim i garderoba

Ako postoji primer za savršen stilski senzibilitet kraja 80-ih, onda je to ovaj film. Priča o njujorškom brokeru psihopati, koga u filmu igra Kristijan Bejl (Christian Bale), njegovom ekstremnom nasilju ispunjenom avanturama, koji sve dublje zaranja u svoje nasilne hedonističke fantazije, i sa druge strane jakom opsednutošću perfekcijom, samim sobom i konzumacijom. Ne konzumira se samo odeća slavnih dizajnera, najskuplji nameštaj i tehnika poput ogromnog teleskopa, Bejl „konzumira“ i ljude, posebno žene koje muči, siluje i ubija. 

Foto: Štampano izdanje Nove ekonomije

Američki psiho savršen je primer toga da odelo, zapravo, (ne)čini čoveka. Patrik Bateman, u knjizi po kojoj je snimljen istoimeni film, stalno priča o odeći, opsesivno, i to ne samo o odeći koju nosi on, nego je odeća svih ostalih, pa čak i onih manje bitnih likova opisana do najsitnijih detalje.

Kostim u filmu (kao i romanu) igra važnu ulogu. Glavni lik, osim kad ne ubija i ne tranžira, nosi odela skrojena po meri vrhunskih dizajnera kao što su Armani, Valentino i Hugo Boss. Ta odela su gotovo savršeno skrojena uz njegovo telo, oštrih linija i besprekornog kroja, a kombinuje ih sa izrazito kvalitetnim belim košuljama, svilenim kravatama i cipelama od ulaštene kože. Poslovna odeća koju nosi odraz je njegove krajnje taštine, materijalizma i površne opsednutosti spoljnim izgledom. Njegova garderoba ključni je deo pažljivo izgrađenog imidža uspešnog, bogatog i moćnog bankara sa Wall Street-a 80-ih.

Međutim, iako se odeća do detalja opisuje u knjizi, na primer Armani je jedan od brendova koji se najčešće spominje u romanu (oko 50 puta), a često ili nekoliko puta spominjali su se i Ralph Lauren, Bill Blass, Rolex, Brooks Brothers, Valentino, Calvin Klein, Hugo Boss i Cerruti, na filmu su stvari malo drugačije.

Zbog radnje koja se odvijala u filmu, mnogi fashion brendovi, koji su pristali da svojim proizvodima ili odećom učestvuju u projektu, menjali su svoje mišljenje kao i ugovore tokom snimanja, angažovane su razne advokatske kuće, a bilo je i povlačenja iz posla i skandala. Produkciji svakako sa te strane nije bilo nimalo lako. Na primer, Cerruti je pristao da Kristijan Bejl nosi njihovu odeću u svim scenama sem u onima u kojima je ubijao. 

Rolex se složio da ostane u projektu, da glumci u filmu nose njihove satove, osim što to nije važilo za Patrika Batemana, baš zato što je loš momak, i on umesto Rolexa nosi srebrno sivi Seiko 5 sat. To je dovelo do toga da se rečenica iz knjige „Don’t touch the Rolex“ za film promenila u „Don’t touch the watch“, iz razloga što je scenario filma preuzeo većinu dijaloga od reči do reči iz romana, tako da ne čudi da je došlo do problema prilikom snimanja. Perry Ellis uskočio je u poslednjem trenutku sa donjim vešom pošto se Calvin Klein povukao iz projekta.

No, možda i najzanimljiviji primer iz filma vezan je za jednu torbu za spavanje, takozvani overnight bag, iz prepoznatljive scene u kojoj je Bateman u velikoj torbi nosio mrtvo telo žrtve. Naime, iako je, naravno po opisu iz knjige, zamišljeno korišćenje crne Comme des Garçons torbe za snimanje, Comme des Garçons odbio je da dopusti da se jedna od njihovih torbi koristi za nošenje leša. Srećom, Jean Paul Gaultier nije imao nikakav problem s tim.

Film i njegov kultni lik Patrik Baterman, popularni su od 2000. godine i ta popularnost ne opada, naprotiv govori se o rimejku ovog filma zbog povećanog interesovanja novih generacija. Posebno generacije Z. 

Zašto je generacija Z opsednuta filmom Američki psiho i likom Patrika Batemana? 

Njegov način razmišljanja o poslovnom uspehu i želja za što većom zaradom vrlo su primenjivi i na situaciju, način života i razmišljanja današnjih mladih ljudi. Njihov cilj je što više raditi i staviti karijeru ispred svega, što više zaraditi sada, kako bi se kasnije imao lakši život sa što manje briga. Ipak je novac taj koji pokreće današnji svet i većina smatra da si bez novca ništa, odnosno nemaš nikakvu moć, te je to opravdanje za prekomeran rad koji kasnije dođe na naplatu u obliku problema s mentalnim zdravljem ili jednostavno hroničnim umorom. 

Ako stavimo Batemana u kontekst filma, on svakako nije neko za kim bi trebalo da ludujemo, ali ga generacija Z u potpunosti odvaja iz tog konteksta i gleda ga samo kao privlačnog muškarca u odelu. Sve je u principu vrlo površno i temelji se više na samom izgledu junaka, nego na nečem drugom što duboko stoji iza samog filma.