Ne treba se obeshrabriti

Nikada u istoriji, pa ni sada, stanje nije definitivno, sigurno i „zabetonirano“. Na tok istorije se uvek da uticati, osim u slučaju kada ljude masovno zahvati fatalizam i totalni gubitak poverenja u sopstvene snage i moć. Dakle, svaki pojedinac „se broji“ i svaki mali čovek ima neku moć. A zbrajanjem malih moći oko zajedničkih vrednosti i ciljeva, postiže se velika društvena snaga, koja može da dovede i do promene istorije

Koliko puta ste se, čak i na dnevnom nivou, susreli sa nekom lažnom vešću? Doskora je to bila veoma rasprostranjena pojava i u SAD, a kod nas je takva praksa u javnom informisanju i javnom diskursu sveprisutna, i to već duže, i čini se sve intenzivnije.    

Objave popularnih pojedinaca i raznih organizacija na internetu da i ne spominjemo. I njihov uticaj svakako ne smemo zanemariti. Jer što je neko poznatiji i popularniji, njegov ili njen uticaj na formiranje mišljenja i stavova ljudi je veći. Brojna istraživanja iz oblasti socijalne psihologije su još odavno i uvek iznova ukazivala na to da su ljudi po svojoj prirodi povodljiva bića i da ogromna većina ljudi (svakako preko 90 odsto) prilično nekritički, tj. automatski, preuzima i veruje u mišljenje i sudove autoriteta u koje ti pojedinci imaju poverenje. 

Ali, šta se dešava u glavama pojedinaca kada su poruke koje stižu toliko kontradiktorne, tj. u sukobu jedna sa drugom i kada su takve da urušavaju poverenje u bilo koga i u bilo šta? 

Ako najpre bacimo pogled na našu skoriju prošlost, kao na primer na Titovo vreme ili period pod Miloševićem, tada možemo da ustanovimo da je ipak vladala jedna „dogma“, ili eventualno dve, u devedesetim. 

Slična situacija je važila i na svetskom nivou. Naime, u doba Hladnog rata, svaka od strana iza „gvozdene zavese“ je imala neko svoje opšte „vjeruju“ i tu nije bilo nekih većih nedoumica i diskusija u društvu (naravno čast disidentima na obe strane, ali njihov uticaj je bio gušen i njihov glas nije mogao daleko da se čuje i samim tim da bude od nekog većeg uticaja na javno mnjenje, tj. mnjenje većine).

Ovo naše vreme, u kojem trenutno živimo, čini se donosi neke sasvim nove izazove, sa kojima se čovečanstvo do sada nije susrelo, a to je nekakav, uslovno rečeno, informacioni haos i potkopavanje ili dovođenje u sumnju svakog autoriteta, kako političkog, tako i stručnog. Ta „demokratizacija“ u slobodnom iznošenju stavova i mišljenja preko interneta, a bez bilo kakve kontrole, dovela je izgleda do, da je tako nazovemo, „informacione anarhije“.