Neobanke prevazišle sva očekivanja

Sankcije protiv Rusije uzimaju maha i posredno. Naime, u oktobru je Turska suspendovala ruski platni sistem „Mir“, čime su Rusi onemogućeni da u ovoj zemlji koriste kartice, jer su im „Viza“ i „Masterkard“ svoje već isključile. Sa druge strane, iako u povoju, digitalne valute centralnih banaka već su poprište tehničkih debata, dok neobanke prevazilaze očekivanja i predviđa im se godišnja stopa rasta od 53 odsto

KARTIČNI RAT

Najpre su dve privatne banke u Turskoj obustavile podršku ruskim platnim karticama, a potom i sve državne. To znači da korisnici platnih kartica sa ruskim nacionalnim brendom „Mir“, mahom turisti, više ne mogu da plaćaju u Turskoj. Uistinu, broj ruskih turista tek treba da se oporavi od pada tokom pandemije, jer ih je 2019. bilo sedam miliona, a u 2021. u Tursku je došlo tek 4,7 miliona. Takva dinamika važi i za druge posetioce, ali ruski su u samom vrhu i zato ekonomske implikacije ovog poteza nisu ni na prvi pogled pozitivne. Ove godine, kako turistički radnici procenjuju, biće ih jedva dva miliona, na šta ovo obustavljanje može dodatno da utiče. Ovo je važno jer, po procenama, jedan dolar zarađen u turizmu generiše preko dva dolara za povezane delatnosti.

Uprkos tim gibanjima, ekonomska razmena ove dve zemlje snažno je porasla u drugom tromesečju, jer su turske kompanije probale da popune prazninu koje su zapadne ostavile i u tome i uspele. Od maja do jula, turski izvoz u Rusiju premašio je dve milijarde dolara, što je preko 640 miliona više nego u istom periodu prošle godine. Ekonomska logika potez turskih bankara ne može da objasni, ali može politička. Iz Kremlja navode da se radi o „nezapamćenom pritisku“ SAD na ruske „Mir“ kartice.

Ovom platnom sistemu, osnovanom 2014. nakon prvih isključenja sa mreža „Vize“ i „Masterkarda“ i opasnosti od blokade elektronskih plaćanja, pa sve do ukrajinskog rata, budućnost je bila svetla. Osim turskih banaka, ruske kartice prihvatile su one u Belorusiji, Jermeniji, Centralnoj i Istočnoj Aziji, pa i na Kubi. Očekivalo se da njihovo izdavanje otpočnu i banke iz Kine i Tajlanda, a namera je postojala i u Egiptu, Nigeriji… Do ovog aprila, u Rusiji je izdato 125 miliona kartica nacionalnog brenda. Treći globalni igrač, pored američkog dvojca i kineskog „Junion peja“, bio je u povoju.

To je sada san. Iz straha da se sankcije ne prošire na njih, ovaj platni sistem suspendovale su banke iz Jermenije, Kazahstana i Vijetnama, što će podstaći i druge da preispitaju saradnju. Potencijal iz partnerstva sa brojnim kompanijama koje su se pridružile sankcijama, kao što su Epl, Gugl pej, Pejpal, takođe je izgubljen. Ruske kompanije samo delom to mogu da nadomeste.

U međuvremenu, turski ministar finansija Nuredin Nebati najavio je alternativu. Sa drugim najvećim tržištem u Evropi od preko 260 miliona izdatih kartica, Turska poseduje sopstveni brend pod nazivom „Troja“ i upravo će on obnoviti platni promet između dve zemlje. Tako će Turska izvući najveću korist: omogućiti Rusima da troše, zadržati prihod u zemlji i sve to ne ljuteći zapadne partnere. Ovce na broju i svi siti – osim ruske države.

Ali čak i ona, takva kakva je, drži važnu lekciju. I pre Turske, shvatila je važnost finansijskog suvereniteta osnovavši, pored sistema za međubankarsku komunikaciju, sopstveni kartični sistem, što je primer dobre prakse. Iako će ti sistemi ostati patuljaste zamene, Rusija je, premda kasno, pokazala da se globalizaciji ne sme previše žrtvovati. Jer svetsko tržište, koliko jednom rukom miluje, toliko drugom udara.

CBDC – ZA I PROTIV

Premda kartice pokazuju da ostaju moćan instrument za plaćanje, ali i ostvarivanje ekonomskih i političkih ciljeva, budućnost donosi još jedan potencijalno važan instrument. Iako u povoju, digitalne valute centralnih banaka (engl. CBDC) već su poprište tehničkih debata, ali i ukrštanja različitih ideoloških kopalja.

Poznato je da više od stotinu zemalja razmatra lansiranje sopstvene digitalne valute, pa tako i američki FED, zajedno sa masačusetskim Tehnološkim institutom, sprovodi istraživanje o budućoj arhitekturi i osobinama digitalnog dolara. Činjenica je da je toliki broj nosilaca monetarne vlasti u takvim projektima uočio mogućnost za realno unapređenje nacionalnih i prekograničnih plaćanja. Ipak, ima i protivljenja.

Nedavno je nevladina organizacija Bitcoin Policy Institute objavila tekst na 47 strana koji objašnjava zašto bi nacionalne digitalne valute trebalo odbaciti. Iako se naslov odnosi samo na SAD, kritika se osvrće i na stavove evropskih institucija, pa je, stoga, univerzalna.

Na samom početku članka na portalu Bitcoin magazine, istraživači pomenutog Instituta nacionalne digitalne valute definišu kao digital cash, odnosno digitalni novac. Iako centralne banke ističu podsticaj finansijskoj inkluziji kao veliki adut nacionalnih digitalnih valuta, autori upozoravaju da bi države mogle da rade odabir ko će moći da ih koristi, kada i gde. Čak i na stranu uska definicija CBDC-a koja više previđa nego uviđa, ne čini se da je u interesu ovakvih nacionalnih projekata isključivanje bilo koga, jer za to nema čak ni komercijalnog interesa.

Uz paternalizam, kao problem viđeno je i narušavanje finansijske privatnosti korisnika. Njime će, glasi argument, države moći da nadgledaju svaku transakciju, ako budu htele – a hteće. Iskreno, da li neko još uvek misli da bilo kakav trag na „mreži“, pa i finansijski, zaista može da ostane nedostupan? Uostalom, ako privatne kompanije za procesiranje plaćanja raspolažu podacima, zašto je čudno kada to rade države?

Zapravo, neki CBDC zasnivaće se na blokčejn tehnologiji koja predviđa decentralizaciju neophodne informatičke infrastrukture. Neposredna veza centralnih banaka sa potrošačima, koju bi značilo izdavanje CBDC, omogućila bi, kako se navodi, da centralne banke direktnije „povedu“ monetarnu politiku uvođenjem negativne kamate preko određenog iznosa. Istini za volju, takva mera jeste ponegde predviđena, ali da bi se digitalna valuta više trošila, a manje čuvala u svrhu špekulacija.

Treba znati da centralne banke nemaju razloga da ne pokušaju da povrate deo uticaja na monetarnu politiku koji su kriptotržišta sa sobom odnela, bilo kroz tradicionalne instrumente ili nacionalnu digitalnu valutu. Svakako, ni kriptovalutu ni CBDC pojedincu niko ne nameće. Kada je reč o slutnjama da bi se mogle uvesti takse za svaku transakciju, važno je da će CBDC morati da se takmiči na tržištu digitalnih valuta, pa nema smisla da centralne banke ugrade takvu falinku u dizajn sopstvene.

Utisak je da (libertarijanska) kritika prebrzo „istrčava“, dok su mnogi projekti još uvek u ranoj fazi, čak i bez konačnog stava. Odluke država često su bile i biće iracionalne, ali ih ne treba unapred odbacivati. Ipak, takvo gledište ne bi smelo da čudi, naročito društvenih grupa sa infantilnim shvatanjem slobode. Pored shvatanja slobode, takvo je i zagovaranje kriptovaluta kritikovanjem CBDC, uz zanemarivanje velike cenovne nestabilnosti ovih prvih.

Nesporno, prvi veliki CBDC projekti neće biti savršeni. Međutim, po definiciji, neće patiti od velikih fluktuacija i to će, po automatizmu, biti njihova ključna prednost.

USPON NEOBANAKA

Sve kriptovalute, stabilni novčići ili CBDC, rečju digitalne valute, svojim rastućim značajem najavljuju postepenu evoluciju bankarstva ka savremenim i sve manje tradicionalnim tehnikama borbe na tržištu. Iako postepena, ova evolucija već ukazuje na poslovne forme koje izgledaju kao njen krajnji stadijum. U pitanju su potpuno digitalizovane banke, tzv. neobanke.

Osnovna razlika između tradicionalnih banaka i neobanaka ogleda se u fizičkom prostoru – neobanke ga nemaju. Potpuno se oslanjaju na aplikativna rešenja. Pored toga, definišu ih fokus na praktične probleme (kod prekograničnih transfera, digitalnih valuta itd.) i ambicija da konkurišu bankama. One već danas upravljaju velikim novcem. Najuspešnija neobanka je britanska Wise, koja je na tržištu kapitala prikupila preko 13 milijardi dolara. Prate je američki Robinhood i brazilski NuBank u koje je ove godine uloženo 6,2 odnosno 3,9 milijardi dolara.

Globalna vrednost tržišta neobanaka u ovoj godini procenjena je na 67 milijardi dolara. Za bankarstvo to i nije značajna suma, ali jeste potencijal. U 2018. procenjeno je na „samo“ 20 milijardi. U međuvremenu se desila pandemija, napumpala tražnju za beskontaktnim rešenjima, pa je predviđeni rast tržišta veći. Do 2030. vredeće preko 2.000 milijardi dolara, što znači godišnju stopu rasta od 53 odsto. Trenutno, glavnu reč vode evropske neobanke na koje odlazi oko 30 odsto tržišta, što ne čudi usled veće fragmentiranosti evropskog bankarstva u odnosu na američko ili kinesko.

Međutim, Evropu će preteći zemlje sa ogromnim tržištem digitalnih plaćanja kao što su Kina, Indija ali i Brazil, najsofisticiranije tržište Latinske Amerike.

Neobanke su nastale pre petnaestak godina, a sa razvojem IKT u plaćanjima, pametnih telefona, ali i pod uticajem pandemije, njihov potencijal je porastao. Takođe, generacije koje su uz napredne tehnologije odrasle već su uveliko zaposlene, povećavaju svoj udeo na tržištu rada i traže usluge drugačije nego njihovi roditelji. Tržište kao tržište – prilagođava se.

Među najvećim zamerkama bankama su složenost procedura i naporne aktivnosti u ekspoziturama i upravo je to oblast u kojoj neobanke „isporučuju vrednost“. Oštar fokus na user friendly mobilne aplikacije, niži cenovnici, mogućnost saradnje na daljinu i konstantna korisnička podrška, kečevi su u njihovim rukavima.

Banke se trude da doskoče, pa su tu podrška sa kojom je moguće dopisivanje, mogućnost otvaranja računa putem elektronske identifikacije, „brzi“ keš krediti i slično, u čemu, barem na srpskom tržištu, banke različito uspevaju.
Međutim, neobanke su već korak ispred jer omogućavaju da se kartice podrazumevano koriste u međunarodnim i onlajn plaćanjima, brzo povlačenje novca i lako povezivanje sa third-party uslugama, kao što su novčanici za digitalne valute. Tu neobanke definitivno hvataju korak sa trendovima, budući da su za njih zainteresovane i poslovne i centralne banke.

Nama možda neobanke deluju daleko, ali one su raširena praksa. Konkretno, u Brazilu je najveća penetracija neobanaka, u kojima račun poseduje čak 43 odsto populacije, odnosno preko 90 miliona stanovnika. Prva evropska zemlja po tome je Irska sa tačno upola nižim udelom. Evropa gubi korak jer se najveći petogodišnji rast prognozira za Meksiko i Filipine, 141 odnosno 154 odsto.
Zrela tržišta često su stabilnija i to pokazuje primer dva tipa banaka.

Razmahnute i u usponu, neobanke su podložnije finansijskom kriminalu ili krađi identiteta koje je teško pratiti zahvaljujući inkluzivnosti i nedostatku fizičke infrastrukture. Ove falinke bi, međutim, tržišni i regulatorni pritisak vremenom trebalo da „ispegla“. Važno je da bankama narastaju takmaci, čemu će biti zanimljivo svedočiti u budućnosti. Nju će krasiti obilje finansijskih proizvoda i usluga, nadajmo se u korist pada cena, a rasta kvaliteta korisničkog iskustva.