Od reketaša do nesavesnih kupaca

Od 640 ugovora koji su raskinuti u postupku
aukcijske privatizacije, 251 je raskinut usled neplaćanja rate, odnosno, 39,2%
svih ugovora. Problemi sa neplaćanjem rata pokazali su se tek posle godinu dana
od prvih aukcija sa velikim povećanjem cene kada je dospevala druga rata na
naplatu. Tako se Agencija krajem 2003. i početkom 2004. godine suočila sa više
desetina slučajeva neplaćanja druge rate, pa je Agencija bila prinuđena da
pokrene postupak raskida ugovora, posle slanja niza opomena

Kao što je u prethodnom broju „Nove ekonomije“
napomenuto, snižavanje početne cene na samo četvrtinu prethodne vrednosti (a
depozita na trećinu) neminovno je dovelo i do problema na aukcijama.

Tako je pored jednog broja „hazardera“ niska
početna cena dovela i do pojavljivanja izvesnih „profesionalnih“ učesnika,
posebno u slučajevima kada se prodavalo neko atraktivno preduzeće. Uočeno je da
se izvesna lica redovno pojavljuju na aukcijama za takva preduzeća, i oni su
često podizali cenu drugim učesnicima. Ponekad bi se i preračunali i onda bi
bili proglašavani kupcima, pa su obično odbijali da plate cenu i gubili bi
depozit (pa se onda umesto njih pojavljivao neki drugi „profesionalac“). Iako
su kružili glasovi da su u pitanju lica koja pokušavaju da reketiraju ostale
učesnike – to nije bilo moguće dokazati. Njihovo pojavljivanje ipak nije bilo u
tolikoj meri značajno da bi se ugrozila regularnost procesa. Obično su mete
bila manja društvena preduzeća sa atraktivnim nepokretnostima.

Ponekad je bilo i čudnog ponašanja učesnika, na
primer, kada na aukciji učestvuje tri ili četiri lica, a izlicitirani iznos ne
poraste za više od 20-30 odsto od početne cene. Agencija je imala pravo, koje
je više puta koristila, da poništi takve prodaje.

Iako su podaci o učesnicima na javnoj aukciji
bili tajni, nesporno je da je povremeno dolazilo i do „curenja“ informacija, a
to je bilo teško u potpunosti suzbiti, jer je bar 10 zaposlenih u Agenciji
imalo pristup tim informacijama (članovi komisije, finansijska služba, saradnik
na otkupu dokumentacije). Pored toga, potencijalni kupci su, koristeći pravo da
posete preduzeće koje je predmet „ostavljali trag“ o namerama. Posledica
curenja informacija su bili ili pritisci prema pravim kupcima da plate „reket“
kako im ne bi podizali cenu preko granice, a bilo je i pritisaka na lica koja
su otkupljivala dokumentaciju da uopšte ne učestvuju na aukcijama.

Slučaj PZP Niš

Najdrastičniji primer koji je zabeležen u vezi sa
pritiscima na učesnike bio je prilikom aukcijske prodaje Preduzeća za puteve
Niš (PZP Niš). Prvo veće preduzeće iz putarske delatnosti bilo je ponuđeno na
aukcijsku prodaju koja je bila zakazana za 30. decembar 2002. godine.

Krajem 2002. godine bio je veliki zamah
privatizacije (mesečno se nudilo i više od 100 preduzeća) i interesovanje
potencijalnih kupaca je bilo veoma dobro za svako iole solidnije preduzeće. PZP
Niš je po pokazateljima spadalo u veoma dobra preduzeća – pozitivno poslovanje,
odličan strateški položaj i obezbeđeni poslovi na održavanju lokalne putne
mreže, uz odgovarajuće kamenolome u vlasništvu.

Za aukciju je, nasuprot očekivanjima, bila
podneta samo jedna prijava iako je bilo više otkupa dokumentacije, a preduzeće
je bilo atraktivno za prodaju. Prijavu je podnelo preduzeće Difens roud, čiji
je vlasnik bio Ljubiša Buha poznatiji kao Čume.

U međuvremenu, 23. decembra 2002. godine, Srbiju
je potresla (i bukvalno) eksplozija u firmi Difens roud, kada su nepoznata lica
digla u vazduh skupocene mašine.

Dan-dva posle eksplozije, u Agenciju je došlo
jedno lice koje je otkupilo dokumentaciju i koje je izjavilo da je na njega
vršen pritisak da ne učestvuje na aukciji. Iz njegovog izlaganja stekao se
utisak da mu je upravo Čume pretio, mada to nije hteo eksplicitno da navede u
svojoj pismenoj izjavi. Obavešten je i ministar Aleksandar Vlahović, Agencija
je podnela krivičnu prijavu, aukcija je 
otkazana, a ubrzo je i zakazana nova aukcija za kraj januara 2003.
godine.

Na narednoj aukciji, koja je održana 30. januara
2003. godine, preduzeće je kupio konzorcijum učesnika sa Milom Đuraškovićem, po
ceni od 350.000.000 dinara, što je bilo šest puta više od početne cene, odnosno
20% više nego što je bila procenjena vrednost.

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kada je
počeo sudski proces tzv. „zemunskom klanu“, ispostavilo se da je eksplozija u
firmi Difens roud bila početak krvavog obračuna unutar nekada jedinstvenog
„surčinskog klana“.

U svedočenjima na specijalnom sudu u postupcima
protiv „zemunskog klana“ bilo je i svedočenja da su Spasojeveć, Luković i drugi
imali spiskove nekoliko stotina atraktivnih preduzeća koja su predviđena za
privatizaciju, a koje su dobili od nekoga iz vlasti. Međutim, koliko je autoru
ovog teksta poznato, oni nisu učestvovali u privatizacijama. Drugi slučaj je bio
sa „Šarićevim klanom“, koji se pojavio nekoliko godina kasnije.

Ali priča oko PZP Niš nije se završila prodajom
na aukciji 2003. godine. Preduzeće je poslužilo kao baza Milu Đuraškoviću da
krene u kupovinu i drugih ključnih putarskih preduzeća u Srbiji, a u jednom
trenutku mu je partner postao Marko Mišković koji je ulaganjem svežeg novca
omogućio veliku ekspanziju Đuraškovića u putarskoj delatnosti. Putarska
preduzeća su usled megalomanije Đuraškovića doživela kolaps i završila u
stečaju, a Đurašković i Mišković su uhapšeni i procesuirani za malverzacije i
poresku utaju, ali ta priča prevazilazi obim ovog teksta.

Kako je Cepter izgubio pola miliona evra

Mnogo češća pojava od dogovaranja učesnika (ili
reketiranja) bilo je sumanuto licitiranje učesnika. Događalo se i da se cena
uveća i 50 do 100 puta u odnosu na početnu, pa su licitacije trajale i do pola
sata. Skoro uvek je posle takve licitacije prvoplasirani učesnik odustajao od
kupovine i time gubio depozit. Agencija je odmah pozivala drugorangiranog
učesnika da potpiše ugovor i uplati cenu.

Ukoliko bi i drugi učesnik odbio da potpiše
ugovor i plati cenu do koje je licitirao, i on je gubio depozit, što se po
pravilu dešavalo. Sve te aktivnosti su se odvijale u veoma kratkom roku od 15
dana od dana održavanja aukcije, ali je Agencije vrlo efikasno zadržavala
depozite od svih takvih učesnika. Lica koja su izgubila depozit gubila bi pravo
da dalje učestvuju u postupcima privatizacije (u prvo vreme su gubili pravo da
učestvuju samo za isto preduzeće, a posle je uredba izmenjena tako da nisu
mogli uopšte više da učestvuju u privatizaciji). To ih doduše nije moglo
sprečiti da se preko  članova porodica
ili drugih lica pojavljuju na narednim aukcijama.

Kod pojedinih preduzeća bilo je i višestrukih
ponavljanja prodaje, posebno kada je depozit bio veoma mali, par hiljada evra,
pa su učesnici bili spremni da se lako odreknu depozita.

Takav je bio i primer licitacije za DP Košutnjak
(frizersko preduzeće) koje nije imalo nikakve značajne imovine, osim što je
bilo zakupac nekoliko kvalitetnih poslovnih prostora u centru Beograda. Na
aukciji je postignuta cena 72.000.000 dinara sa početnih 1.120.000 dinara. Oba
učesnika su odustala od ugovora i izgubila pravo na depozit od 560.000 dinara
(oko 9.000 evra). Na narednoj aukciji prodata je za 41.000.000 dinara.

Spektakularna zaplena depozita u iznosu od skoro
pola miliona evra desila se prilikom aukcijske prodaje hotelskog preduzeća
Morava iz Čačka. Na licitaciji je pobedila firma European Commercial Investment
B.V, u vlasništvu Filipa Ceptera, za 370.000.000 dinara, koji je odbio da plati
pozivajući se na „nedostatke“ u Programu privatizacije. Agencija je zaplenila
depozit od 476.000 evra a zatim pozvala i drugoplasiranog učesnika – konzorcijum
privatnika iz Čačka (Kostić, Topalović), koji su iskoristili mogućnost plaćanja
na rate (i isplatili punu cenu u roku od pet  godina).

Agencija za privatizaciju je ostvarila i značajne
prihode na ime naplaćenih depozita i ti prihodi su bili više stotina miliona
dinara.

Neplaćanja rata osnov za 40% slučajeva raskida

Zaplena depozita bila je „sladak“ dodatni prihod
Agencije za privatizaciju. Ako bi kupac, i pored velike dostignute cene na
aukciji, povučen mogućnošću da kao fizičko lice plati cenu na šest godišnjih
rata ipak zaključio ugovor, problemi su nastajali kod plaćanja druge ili neke
naredne rate.

Relativno velike cene koje su postizane na
pojedinim licitacijama imale su za posledicu da privatizacioni prihodi u
trenutku prodaje ispadnu znatno veći nego što je bilo realno pošto je dolazilo
do raskida velikog broja ugovora zbog neplaćanja rata (a tu su i bile
postignute najveće cene).

Mnogi kupci su računali (krajnje naivno) da će rate
moći da isplate iz poslovanja preduzeća, koje bi trebalo da „uzleti“ posle
privatizacije. Nevolja je bila u činjenici da kupac, kao vlasnik 70% akcija,
raspolaže sa 70% dobiti, i to tek pošto plati porez na dobit preduzeća, kao i
porez na dividendu. Rate se nisu mogle plaćati sa računa preduzeća, već je
kupac kao fizičko lice morao uplatiti traženi iznos. Mnogi su to „apstrahovali“
pa su bili neprijatno iznenađeni kada su shvatili da se iz poslovanja to ne
može tako lako isplatiti – bolje reći, veoma teško, kada je rata bila velika.

Pored novca za isplatu prve rate, kupac je morao
da položi Agenciji bankarsku garanciju za investicije i da već prve godine
investira u preduzeće ugovoreni iznos. Bankarska garancija se vraćala kupcu tek
kada je dokazao da je sproveo investiciju u subjekt privatizacije. Inače, banke
su za davanje garancija 2002. i 2003. godine po pravilu zahtevale da se
deponuje depozit u visini garancije. Kupci su tako bili dvostruko (odnosno i
trostruko) opterećeni. Osim isplate cene, kupci su imali obavezu  da investiraju u osnovna sredstva u toku prve
godine. Sve to je finansijski iscrpljivalo kupce i nije čudo da su u
slučajevima kada je značajno rasla cena, veliki problemi nastajali kada je
kupac morao da  isplati drugu ratu (koja
je bila jednaka prvoj).

Da se ostalo pri rešenju iz Zakona o preduzećima
o obaveznoj uplati bar 45% cene za sticanje vlasništva, naredne rate bi bile
11%, odnosno četiri puta manje od prve, što bi bilo mnogo podnošljivije i lakše
za otplatu.

Mogućnost isplate rata iz dobiti firme je
promovisana i od strane ministra Vlahovića ali i drugih funkcionera, što je
takođe doprinelo nerealnim očekivanjima prilikom kupovina firmi.

Problemi sa neplaćanjem rata pokazali su se tek
posle godinu dana od prvih aukcija sa velikim povećanjem cene (kada je
dospevala druga rata na naplatu). Tako se Agencija krajem 2003. i početkom
2004. godine suočila sa više desetina slučajeva neplaćanja druge rate, pa je
Agencija bila prinuđena da pokrene postupak raskida ugovora, posle slanja niza
opomena. Kako je za raskid ugovora pre izmena zakona u januaru 2005. godine bio
neophodan sudski postupak, to je bilo veoma neefikasno i dovodilo je do agonije
svih tih preduzeća.

Od 640 ugovora koji su raskinuti u postupku
aukcijske privatizacije, 251 je raskinut usled neplaćanja rate, odnosno, 39,2%
svih ugovora. Nevolja je da su to po pravilu i bila najatraktivnija preduzeća
koja su prodata u postupku aukcijske privatizacije. Od „serijskih kupaca“
kojima su raskidani ugovor, pažnju zaslužuje izvesni Goran Ljubojević, kupac
šest manjih mlekara (što je detaljnije obrađeno u primeru dokapitalizacije
Imleka).

Posebno je karakterističan slučaj famoznog Mileta
Jerkovića, poznatijeg kao „zaštićeni svedok“ u slučaju Šarić, koji je napravio
pravi haos kupovinom više desetina atraktivnih poljoprivrednih kombinata u
Vojvodini za ogromne iznose. U tu celu aferu bilo je umešano i rukovodstvo
Metals banke, koje je obezbeđivalo bankarske garancije Jerkoviću, a istraga je
posle pokazala da se iza toga krio i novac od trgovine narkoticima. Pored
Mileta Jerkovića, još jedno ili dva lica su bila umešana u kupovinu preduzeća
novcem tzv. „Šarićevog klana“.

Posledice Jerkovićevih akvizicija bile su pogubne
za preduzeća koja je kupio. Više od deset preduzeća je dovedeno na ivicu
egzistencije (inače su bila u pitanju dobra preduzeća) pošto su ugovori
raskinuti, najčešće usled neplaćanja rata. Jerković je u međuvremenu davao
razna unakrsna jemstva svih preduzeća koja je kupio u korist banke, kako bi
dobijao nove kredite za kupovinu firmi – i na taj način se formiralo začarano
klupko dugova između tih firmi i banke (koja je završila u stečaju). Unakrsne
garancije između preduzeća imale su za posledicu da su sva ta poljoprivredna
dobra na kraju morala da prođu kroz stečajni postupak.

Pojedinci su preduzeća kupovali sa namerom da ih „iscede“ pre raskida
zbog neplaćanja rata. To je bio slučaj upravo sa preduzećem Košutnjak i
Frizersko Beograd, koja nisu imala imovinu u vlasništvu, ali su koristila
lokale sa pravom zakupa na atraktivnim lokacijama u centru Beograda. Novopečeni
vlasnici tih uslužnih preduzeća su uspevali da ugovore o zakupu
najatraktivnijih lokala u centru Beograda „prebace“ na neke druge firme uz
pomoć odgovornih iz Poslovnog prostora. Preduzeća za upravljanje poslovnim prostorom
su menjala zakupce sa drugim pravnim licem, pa je umesto frizerskog salona
najčešće otvaran kafić ili butik. Ovakve namere Agencija nije mogla da spreči –
ugovori su raskidani kada je dospevala rata, ali od preduzeća su ostajala
prazne ljušture bez ijednog lokala. Odgovornost za ove malverzacije je bila
isključivo u poslovnom prostoru. Nije bila nikakva tajna da se za takvo
ustupanje ugovora primala velika naknada (bolje reći mito). Zakup sa poslovnim
prostorom je bio veoma povoljan pošto se za lokale u centru grada plaćala
zakupnina od najviše 10 evra po kvadratu, koja je bila od 3 do 10 puta niža
nego što bi se moglo postići na slobodnom tržištu.