PARAMILITARNE I NARKODILERSKE STRUKTURE POSTALE SU DEO VLASTI

Tokom proteklih dvanaest, trinaest godina, jeste li iz SNS-a nekada čuli disonantan ton? Kako to da su baš svi uvek bili saglasni oko svega? Na gradskom odboru SNS-a Novog Sada niko nije debatovao o tome ko će biti novi gradonačelnik; čekali su da stigne direktiva

Pet dana nakon što je prebačena u zatvorsku bolnicu i smještena na odjeljenje psihijatrije, profesorki Mariji Vasić je prvobitna kazna produžetka pritvora od trideset dana preinačena: određen joj je kućni pritvor. Pored profesorke Vasić, Apelacioni sud je istu mjeru izrekao još dvojici od šestoro političkih zatvorenika uhapšenih 14. marta u Novom Sadu. Ostala trojica aktivista ostala su u pritvoru. Studenti i građani Novog Sada danima blokiraju sudove u tom gradu, tražeći puštanje na slobodu zarobljenih političkih aktivista, koje predsjednik Srbije naziva – teroristima.

„Duže od šest mjeseci Novi Sad je u svojevrsnom vanrednom stanju“, kaže inicijator osnivanja pokreta Solidarnost – Samoodbrana – Oslobođenje Goran Ješić. „Od 5. novembra 2024., ništa se ovde nije promenilo: studenti i Novosađani svakodnevno protestuju protiv režima Aleksandra Vučića, dobijaju batine, gutaju suzavac, ali ne odustaju od svojih zahteva. Srpska napredna stranaka, čije funkcionere povremeno dovedu na sednice pokrajinskog i gradskog parlamenta, u Novom Sadu praktično ne postoji. Žandarmerija koja ih obezbeđuje ovde je uhapsila više od šezdeset ljudi. Kada saberete sve njihove zatvorske kazne, videćete da je to više od hiljadu dana“.

Kada kažete da SNS u Novom Sadu ne postoji, ko je onda izabrao novog gradonačelnika? 

Gradonačelnik Novog Sada na posao dolazi u pratnji policije, ne sme na ulicu da izađe, ne prima građane. Maju Gojković mesecima niko nije video… Sudovi su blokirani, ceo sistem je u blokadi; hapse se studenti i građani, u zatvorima drže politički zatvorenici. Vučić veruje da će na taj način uspeti da umiri Novi Sad. Neće!

Kao političari, radimo sve kako bismo pažnju javnosti vratili na šest političkih zatvorenika, protiv čijeg pritvora nekoliko hiljada studenata i građana svakodnevno protestuje u Novom Sadu. Profesorku Mariju Vasić, koja je štrajkovala glađu u žeđu, odveli su u zatvorsku bolnicu, dok su Gorana Vesića, koji noć nije proveo u pritvorskoj jedinici…

Kako nije?

Bio je u upravnoj zgradi, odakle je najpre prebačen u Sremsku Kamenicu, zatim u KBC Dedinje, a onda pošten na slobodu. Sličan tretman imao je i Nemanja Aleksić, advokat SNS-a i nasilnik koji je palicom za golf prebio policajce. Jedini način da se izborimo sa ovim zlom je da držimo pažnju javnosti i da se sopstvenim telima borimo za slobodu političkih zatvorenika. Nećemo odustati dok svi ne budu pušteni na slobodu.

Tužan je odnos javnost u Srbiji prema ljudima koji već tri meseca nevini leže u zatvoru. Pokret slobodnih građana, čijih je pet aktivista tada uhapšeno, prve je večeri izdao sramno saopštenje u kojem se od njih ogradio. Posle „peglanja“ na društvenim mrežama, promenili su ploču.

Predsjednik Srbije kaže da će i SNS blokirati rad sudova u Novom Sadu i tražiti puštanje na slobodu nasilnika bliskih stranci. Takođe, kaže da ga ne zanimaju studentski zahtjevi, uključujući poziv za raspisivanje vanrednih izbora. Ima li uopšte prostora za dijalog?

Ne interesuju me Vučićeve eskapade. Njegov nedavni debakl u Nišu dokaz je da to više ne interesuje ni građane. Vučić nije ozbiljan političar, već šarlatan koji je „na mufte“ pokušao da se umuva na konferenciju Republikanske stranke u Americi. Gde god dođe, uvek je u poslednjem redu. I Amerikanci i Rusi ga drže u ćošku.

Vučić je prevashodno sebi napravio ogroman problem kada je 2012. rešio da uništi Demokratsku stranku i tako ukine mogućnost političkog dijaloga. On nema ozbiljnog sagovornika na drugoj strani. Političke rivale doživljava kao neprijatelje, sa kojima se obračunava na ličnoj osnovi, uvlačeći u taj rat i njihove porodice. On više nema s kim da razgovara, što je veoma opasno stanje.

U kojem smislu?

Ako dođe stani-pani, koga će Vučić imati da pozove? Već sam pričao kako su me 5. oktobra 2000. godine, kao koordinatora DOS-a, moji iz Inđije pitali šta da rade sa direktorom lokalne televizije. Besni, upali su u zgradu televizije i bili spremni da ga bace kroz prozor sa četvrtog sprata.

„Pustite čoveka, jeste li normalni“, rekao sam.

Vučić danas nema nikoga sličnog ko bi mu pomogao da izađe iz krize. On je plah, iracionalan, nedorastao i nesposoban da reši bilo koji problem. Zato se, umesto njemu, obraćamo javnosti: o izborima razgovaramo sa građanima, ali i sa međunarodnom zajednicom.

Sa kim?  

Međunarodna zajednica ovde dugo nije imala ozbiljnog partnera. Dragan Đilas se, na primer, ne oglašava osim kada drži lekcije međunarodnim partnerima.

Od 15. januara, uspeli smo da napravimo istorijski preokret i da za 180 stepeni okrenemo odnos Evropske unije prema Srbiji. Jer mi smo Evropa. U svakom smislu. Ne interesuje nas Amerika, koja je predaleko; naročito nas ne interesuje Rusija. Interesuje nas EU, ona je naš cilj. Od 20. januara, posle samo pet sastanaka sa poslanicima Evropskog parlamenta, Socijalistička internacionala otvoreno je podržala studente u Srbiji. Izveštaj Tonina Picule, u kome su evidentirani svi problemi društva na koje ukazuju studenti, u Evropskom parlamentu podržan je gotovo dvotrećinskom većinom. Najveći doprinos promeni odnosa EU dali su studenti, koji su u Briselu i Strazburu razgovarali sa evropskim poslanicima.

Razgovaraju li sa vama, sa opozicijom? 

U svakoj normalnoj demokratiji ovako duboka politička kriza rešava se izborima, o kojima se, kao ideji, prethodnih meseci gotovo nije ni razgovaralo. S obzirom na složen i spor način odlučivanja, koji traži usaglašavanje, studenti su tek nedavno otvorili pitanje raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Mnogi od nas očekivali su da će takav zahtev biti postavljen 15. marta, ali – tu smo gde smo.

Pokret Solidarnost – Samoodbrana – Oslobođenje podržao je ideju o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, kao i buduću studentsku listu. Zahteve studenata podržale su i ostale građanske partije, od kojih neke, usled nedovoljne međusobne komunikacije, pokazuju izvesnu zadršku. Kada „šumovi u komunikaciji“ budu otklonjeni, verujem da niko neće imati ništa protiv.

Izašli biste na izbore bez obzira na uslove?

Očekivati od Vučića fer i demokratske uslove isto je što i verovati u Deda Mraza. Naravno, insistiraćemo na OEBS-ovih 25 tačaka, ali je pitanje koliko ćemo u tome uspeti. Mislim da je u ovom momentu prioritet čišćenje biračkog spiska.

Mediji?

Mediji su važni, ali ne onoliko koliko su to bili pre novembra prošle godine. Studenti su obišli svaki grad, svako selo, razgovarali sa građanima, promenili njihov odnos prema režimu. Ljudima je konačno jasno da imamo ogoljenu diktaturu i prvi su put od 2000. godine spremni da bez zadrške brane svoju volju i slobodu. Danas smo u stanju da koliko-toliko kontrolišemo izborni proces, a imamo i potencijala da odbranimo izborni rezultat. Od Vučića ne očekujemo da, kao Boris Tadić, u 20:40 h prizna poraz. Biće bitke i posle toga, ali izbori su i dalje najbolji način da izađemo iz političke krize.

Imate li ideju kako bi izgledale izborne liste? Ako bi na njima bili studenti, znači li to da bi, nakon izbora, umjesto da se vrate na fakultete, završili u poslaničkim klupama?  

Mnogo je studenata koji su na završnim godinama studija… Imao sam 26 godina kada sam izabran za gradonačelnika Inđije.

Da, ali ste prethodno završili fakultet.

Jesam. To što su univerziteti u Srbiji konačno institucija važnija od crkve ili od vojske, nosi i određenu odgovornost. Imam puno poverenje u studente, verujem da će doneti pravu odluku. Možda će neki od nas biti blago iznenađeni imenima koja bi se mogla naći na njihovoj listi, ali mislim da je u ovom momentu najvažnije uspostaviti diskontinuitet sa vladavinom oligarhije koja ne želi promenu vlasti.

Posle izbora, Srbija ulazi u period političke nestabilnosti, koji može biti naporan i težak. Ali to je demokratija, koja podrazumeva promenu postojećih političkih okvira i ideja. Stabilokratija koju nudi SNS nije demokratija, baš kao što radikali nisu politička organizacija.

Nego?

Tokom proteklih dvanaest, trinaest godina, jeste li iz SNS-a nekada čuli disonantan ton? Kako to da su baš svi uvek bili saglasni oko svega? Na gradskom odboru SNS-a Novog Sada niko nije debatovao o tome ko će biti novi gradonačelnik; čekali su da direktiva stigne od paramilitarnih i narkodilerskih struktura, koje su postale deo vlasti. Za premijera i gradonačelnika Novog Sada, na primer, nikada niko pre nije čuo, nikada nisu učestvovali na izborima.

Niste mi odgovorili: ne biste imali ništa protiv da, recimo, vaša djeca pauziraju godinu na fakultetu i postanu poslanici, ministri?

Moje dete je treća godina fakulteta, učestvuje na protestima… Međutim, to nisu deca, to su punoletni građani. Nisam siguran da će na listama biti samo studenti, koji, čujem, ozbiljno rade na pripremi liste, na kvotama, raspodeli mandata… Važno je napraviti diskontinuitet i obavezati se na to da radikale više nikada ne pustimo ni blizu vlasti.

Sigurni ste da će predsjednik Vučić raspisati izbore?  

Ključno pitanje je kako doći do izbora. Svesni smo da protiv sebe imamo čoveka kome nije smetalo to što škole tri meseca ne rade, koji je svoje lokalne siledžije slao da prete profesorima… On nema odnos prema deci, prema obrazovanju, prema društvu, što je ozbiljniji problem od raspisivanja izbora. Da bismo do njih došli, neophodna je opšta mobilizacija društva. Takođe, važan je pritisak međunarodne zajednice, sa kojom konačno razgovaramo istim jezikom. Najzad, Vučić se suočava i sa problemom koji ne zavisi od nas i koji ne može da reši.

Sa kojim problemom?

Srbija je pred bankrotom; galopira u 1992/93. godinu. Bez pomoći Evropske unije, ekonomija se raspada, što može biti sredstvo pritiska da režim raspiše izbore. Dug Srbije danas je 50 milijardi, a Vučić je, sećate se, govorio da je država bankrotirala kada je naš dug iznosio 18 milijardi. Nedavno je u samo nekoliko dana Vučić Srbiju zadužio četiri milijarde. Srbija ima problem sa enormnom korupcijom, pravosuđe ne radi, firme koja ovde posluju ne mogu ništa da izvezu jer je kurs evra nerealan i veštački se održava; radna snaga je poskupela, inflacija pojede sve što zaradite. Živimo u najskupljoj državi na svetu.

Profesorima i nastavnicima Vučić je prestao da isplaćuje plate zato što zna da je država pred bankrotom. Pritom, novcem prosvetara sebi je kupio avion od 50 miliona evra. To nije normalno!

Verbalna i fizička agresija režima i njegovih pristalica posljednjih dana eskalira. Raste nasilja nad novinarima, nad političkim protivnicima i aktivistima. Plašite li se da bi se stvari mogle oteti kontroli?  

Iako Vučić više nema institucionalni kapacitet za nasilje, sa radikalima nikada niste načisto. Ipak, koliko god je terao, policiju ne možete naterati da puca na studente i na građane. Vučić je okružen kriminalnim strukturama, narko-grupama… Naoružane kriminalace, njih oko 200 koje je pustio iz zatvora, prebacio je u Ćacilend. Spremni su na sve i čekaju. Doduše, spremni su samo dok ih plaća; kad nestane novca, odoše. Stanje je neodrživo i lako može da eskalira. Ako dođe do vrste nasilja koje se pribojavam, to bi značilo da za Vučića u ovoj zemlji više ne bi bilo mesta. Nadam se da na toj strani ipak ima dovoljno razuma da se takav ishod spreči. Umesto nasilja, rešenje je ulazak u izborni proces: Vučić bi ostao predsednik, nova vlada bi radila ono što je obećala i situacija bi se pacifikovala. Naravno, Vučić može i da odloži izbore, ali je svakako politički gotov. Najkasnije do kraja godine, gledaćemo njegov politički kraj. Vučić odlučuje o tome kakav će on biti.