Partija, roditelji ili volontiranje

I pored želje mladih da se školuju i da rade, na tržištu se najbolje snalazi sve više onih koji nemaju znanje, ali imaju partijsku knjižicu, vezu ili su spremni da rade „za džabe“. Zbog toga mladi već u toku školovanja veruju da za njihovo zanimanje nema posla, pa su najčešće spremni da rade i van struke, često i na nižim pozicijama

Više od 35.000 ekonomista i više od 12.000 pravnika je u januaru bilo u potrazi za poslom, pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje. U istom mesecu poslodavci su samo 99 puta tražili ekonomistu koga bi zaposlili, a 52 puta pravnika. U oktobru će, pak, samo beogradski fakulteti za ekonomiju i pravo upisati po više od 1.000 novih studenata. 

Ove brojke su samo jedan od pokazatelja da su obrazovanje i tržište rada u Srbiji u ozbiljnom raskoraku, odnosno da država ulaže u školovanje kadrova za koje nema posla. Krovna organizacija mladih (KOMS) svake godine objavljuje alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih, u kome ispituje njihove stavove. Generalni sekretar ove organizacije Stefan Đorđević za „Novu ekonomiju“ kaže da su mladi svesni neusklađenosti obrazovnog sistema i tržišta rada.

„I sami mladi ljudi su svesni da im školovanje neće biti najznačajnija stavka prilikom nalaženja posla. Imamo situaciju da je čak 20% mladih sigurno još u procesu školovanja da se školuju za nešto za šta ne postoji potreba na tržištu rada.“ Isti procenat mladih nema stav po ovom pitanju.

„Ako neko studira nešto i odmah u startu zna da to nije potrebno na tržištu rada, postavlja se pitanje motivacije, perspektive i svega ostalog“, objašnjava Đorđević.

Znam algoritme, al motam kablove

Dve trećine mladih uopšte ne radi u struci za koju se školovalo.

„Ljudi koji i nađu posao, uglavnom ga ne nađu u struci za koju su se školovali. To nam je isto jedan snažan indikator da naše tržište rada ima drugačije potrebe od našeg sistema obrazovanja.“

Međutim, Đorđević objašnjava kako bi pogrešno bilo promeniti obrazovni sistem tako da se on u potpunosti prilagodi i oblikuje prema tržištu rada, jer cilj ne treba da bude isključivo širenje rada i puko obezbeđivanje posla.

„Ideja je obezbediti posao koji je u skladu sa kadrovima koje imamo i sa perspektivom kadrova koje školujemo. Ako Srbija postane zemlja manuelnih radnika, onda je upitno za šta mi to školujemo mlade ljude. Za šta ih školujemo ako nam ne trebaju pravnici, ekonomisti, doktori…?“

Nije svaki posao dostojanstven

Suprotno predrasudama da su mlađe generacije lenje i da ne žele da rade, više od 90 odsto mladih koji završe fakultete spremno je da radi izvan svoje struke, napominje Đorđević. On dodaje da bi se na ovakav korak odlučili isključivo zato da bi dobili posao i da bi zarađivali svoj novac, a ključna stavka prilikom izbora posla jeste visina plate.

Ipak, ne treba izgubiti iz vida da nije svaki posao dostojanstven, kaže Đorđević. „Posao koji ne nudi mogućnost da se osamostalite, da živite pristojno, da živite od svog rada, da živite na osnovu svog znanja… Posao koji nije takav suštinski mlade ljude tera iz ove zemlje.“ 

Nenad Ivović jedan je od mladih koji je iz zemlje otišao u Ameriku gde se prvo školovao, a zatim i zaposlio na Univerzitetu  Jejl. Kao neko ko je usko povezan sa akademskim radom, Ivović ocenjuje da je glavna razlika između američkog i srpskog obrazovanja u posvećenosti poslu, ali i u budžetu.

„Budžet Univerziteta Jejl (koji je privatni univerzitet) meri se u milijardama dolara svake godine. To znači da su sposobni da priušte najbolju opremu za svaku oblast, kao i da dovedu najcenjenije mentore na svetu.“

Ipak, važno je spomenuti da taj budžet nije „pao sa neba“, objašnjava Ivović. „Pored donatora, većina novca je skoncentrisana na ulaganje i štednju, a ne na potrošnju i na taj način se budžet svake godine uvećava. Na primer u godini kada sam ja primljen na studije, od 1.500 prijavljenih kandidata iz celog sveta, primljeno je svega 12 pijanista. Katedra za klavir broji svega sedam članova, od čega su dva gostujuća profesora, dekan i prodekan.“

To, kaže, govori o tome koliko je škola muzike mala, ali veoma koncentrisana na kvalitet rada.

„Ako već upoređujemo sa Srbijom, meni lično nije jasno kako katedra za klavir na Fakultetu muzičke umetnosti broji 26 članova, dok se primi oko dvadeset studenata godišnje. Sve te brojke govore same za sebe.“

Da l’ je plata il’ džeparac?

Brojke govore i da trenutno trećina mladih želi da ode iz zemlje, objašnjava Stefan Đorđević, a da kao jedan od najčešćih odgovora navode da bi otišli pre svega zato što ovde ne mogu da žive dostojanstveno i ne mogu da prežive od svog rada. A kada više od polovine mladih ljudi želi da ode iz svoje zemlje, znači da nešto nije kako treba, zaključuje on.

„Ako završite fakultet i jedno što vam se nudi su privremeni i povremeni poslovi od 30.000 dinara,  jasno je da vi u ovoj zemlji ne možete ni da započnete dostojanstven život. Nije poenta da se mlada osoba školuje i da joj se onda na tržištu rada, ako nema partijske ili porodične veze, nudi plata koja je džeparac.“

Pre plate u visini džeparca, mladima se najčešće prvo nude neplaćene prakse kako za vreme školovanja, tako i nakon njega. 

Malo više od petine mladih je u prethodnoj godini učestvovalo u programima stručnih praksi, a više od polovine njih za ovaj rad nije dobilo nikakvu nadoknadu, pokazuju podaci Izveštaja o položaju i potrebama mladih za 2020. godinu, koje je objavilo Ministarstvo omladine i sporta. To je porast u odnosu na 2019. godinu kada je tek trećina mladih obavljala plaćenu praksu.

Sa neplaćenim praksama bitku bije i Evropska unija, pa je tako u oktobru 2020. godine Evropski parlament izglasao rezoluciju u kojoj se između ostalog navodi i da bi zemlje članice trebalo da rade na tome da mladima obezbede kvalitetne i raznovrsne ponude za posao, obuke i stažiranje, a za koje će dobijati i poštenu naknadu. Takođe, parlament je u rezoluciji neplaćeni rad mladih jasno definisao kao „oblik iskorišćavanja mladih i kršenje njihovih prava“.

Zašto bi radio „za džabe“?

Dimitrije Lazarević, ekonomista koji trenutno u Nemačkoj radi kao SAP konsultant, objašnjava da je, kada je nakon završene gimnazije u Beogradu otišao na osnovne studije u Vircburg, želeo da volontira kako bi stekao iskustvo, ali da je u ovoj evropskoj zemlji veoma teško pronaći praksu koja je neplaćena, a i kolege su ga pitale zašto bi radio „za džabe“.

On takođe dodaje da u Nemačkoj ne postoje studenti koji se finansiraju iz budžeta i oni koji sami plaćaju školarine, već da svaka nemačka pokrajina prema kvotama koje je odredila upisuje studente, a da se oni zatim u potpunosti finansiraju od javnog novca. Svaki student je međutim u obavezi da svakog semestra plaća administrativnu taksu koja košta oko 200 evra, za koju dobija studentsku karticu.

 „Ona služi kao indeks, sa njom možeš da koristiš javni prevoz, menzu, biblioteku, štampanje, skeniranje“, objašnjava Lazarević.

I u Velikoj Britaniji su fakulteti okrenuti plaćenim praksama, objašnjava Milka Domanović, novinarka koja je nakon osnovnih studija i deset godina rada u struci uz pomoć stipendije britanske vlade završila master studije iz oblasti marketinga i novih tehnologija u Londonu. 

„Na fakultetu recimo studente upoznaju da praksa i volontiranje nije isto, da bi praksa trebalo da bude plaćena, a na fakultetskim stranicama reklamiraju samo plaćene prakse“, objašnjava ona. 

Po pravilu, praktikanti dobijaju minimalnu nacionalnu platu. „Verujem da veće kompanije, koje imaju programe praksi i sve rade po procedurama, to i poštuju.“

Međutim, ona je imala iskustva samo sa manjim sistemima, pa su ponude koje je dobijala pokrivale samo troškove prevoza i eventualno ručka. „Na jednom drugom razgovoru su bili veoma zadovoljni, jer bi osim učenja u oblasti marketinga za mene, oni dobili nekoga ko ima skoro 10 godina iskustva u novinarstvu i ko može da primeni neka od tih znanja. Međutim, opet je plata bila prepreka.“

Praktikante zaštititi zakonom

Stefan Đorđević objašnjava da je neophodno da se sistem praksi u Srbiji zakonski reguliše.

„Vrlo je važno da se u tim programima prakse odredi kvalitet i utvrdi standard – da zaista praksa bude mentorisana, da bude plaćena, a ne da bude zloupotreba i besplatan rad, kako se nažalost sada definiše.“

Jedan od programa koje država trenutno sprovodi jeste „Moja prva plata“ u okviru koga su mladi mogli da konkurišu za svoje prvo zaposlenje. U okviru programa uključeno je skoro 8.500 mladih, a najveći broj je već počeo sa radom kod više od 5.000 poslodavaca. Oni su sklopili trojne ugovore – istovremeno sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i poslodavcima, a za obavljeni posao će dobijati naknadu od države u visini od 20.000 dinara za one za završenom srednjom školom i 24.000 za visokoobrazovane. 

„Ključno je za program ’Moje prve plate’ da li će biti sproveden monitoring i evaluacija ciljeva i rezultata, da li je bio uključen mentorski program i da na kraju tog procesa pitamo mlade ljude šta je bilo dobro, a šta je bilo loše. Potom bi trebalo da se ovakvi programi učine sistemskim i da se kontinuirano unapređuju kao jedan vid podrške mladima“, kaže Đorđević za „Novu ekonomiju“.

Škola je dobra, ali gde je posao?

Mladi u Srbiji obrazovnom sistemu daju prosečnu ocenu tri (od 1 do 5), pokazuju podaci KOMS-a, a najčešće zamerke su zastarelost programa, kao i loša realizacija dualnog obrazovanja, za koje inače smatraju da je u osnovi dobra ideja.

Ipak, nekada je potrebno naučiti i ono što se više ne koristi, kao bazu za savremene metode. To objašnjava Jelena Miladinović koja je završila Elektrotehnički fakultet u Beogradu. „Na fakultetu smo učili programske jezike koji se već dugo ne koriste, ali više kao bazu za ozbiljnije programiranje koje ćemo učiti kasnije.“

Ona dodaje da joj se čini da je program ETF-a dosta savremeniji od drugih fakulteta u zemlji, ali da je studentima i dalje neophodno usavršavanje i izvan zgrade fakulteta. „Nismo imali priliku da se upoznamo sa većinom jezika i alata koji su neophodni za poslove u struci, ali studenti uglavnom samostalno popunjavaju rupe u znanju pohađanjem kurseva ili kroz rad kada se zaposle.“

Ipak, Milka Domanović ističe kako joj znanje koje je stekla tokom studiranja u Londonu veoma koristi sada, kada se vratila novinarskom radu u Beogradu i to pre svega metodologija istraživanja na kojoj se na univerzitetima u Engleskoj veoma insistira. 

Značajnu ulogu u usavršavanju igra i dostupnost materijala i mogućnost za proširivanje znanja. Upravo ovu stavku ističe i Milka Domanović. Ona dodaje da je glavna razlika između sistema u Velikoj Britaniji i Srbiji to što vam je tamo dostupna sva potrebna literatura, naučni i drugi časopisi, razne arhive, pristup različitim servisima za statističke podatke i istraživanja.

„Ta fakultetska šifra mogla je da otvori sve što vam treba za rad. To mi zapravo nedostaje. Ako nečega i nema, fakultet nije kupio ili se nije pretplatio, vi možete tražiti da nabave nešto dodatno i to se zaista dogodi.“

Mladi u Srbiji, dakle, nemaju velikih problema sa školovanjem i sticanjem znanja, ali im je značajno teže da se svojim znanjem izbore za pristojne zarade, dostojanstven život i stabilne ugovore. Zato, kako i Đorđević zaključuje, nije svaki zaposleni mladi „rešen problem“, već bi njegov posao trebalo da mu obezbeđuje pristojan život i uspešno osamostaljivanje.