Prijemčive poruke protiv kampanje straha

Neočekivana izborna pobeda 2015. godine stavila je Dejvida Kamerona pred svršen čin; referendum više nije mogao da se izbegava pozivanjem na odbijanje dotadašnjeg koalicionog partnera. Svestan da usled rastućeg evroskepticizma unutar stranke (i države u celini) pre referenduma mora da „izboksuje“ ustupke od strane Evropske unije, Kameron je krenuo u očajničku bitku za izmene evropskih ugovora. 

U tom trenutku, u leto 2015. godine, dodatno se zaoštrava pitanje migracija posle izbijanja izbegličke krize zbog stotina hiljada azilanata koji su preko mora došli u Grčku i Italiju. Iako u Britaniju nisu stizali azilanti iz Afrike i Azije pošto nije u šengenskom prostoru i odvojena je Lamanšom od kontinenta, nemile scene iz Kalea, na francuskoj strani Kanala, delovale su na britansko javno mnjenje. Tamo su formirani kampovi sa po nekoliko hiljada migranata iz Afrike i Azije koji su pokušavali na sve moguće načine da nađu put do Britanije (ubacivanjem u kamione, trajekte, čamce i sl). U tim kampovima su često izbijale pobune uz sukobe sa policijom, sve to uz prisustvo brojnih novinarskih ekipa i kamera. To je davalo dodatni impuls evroskepticima u zahtevima za napuštanje EU; pritisak da se nešto učini postajao je sve veći.

Postalo je jasno da je ograničavanje migracija ključno pitanje koje će odlučiti sudbinu referenduma. 

Umesto ograničavanje migracija, ukidanje socijalnih davanja

U Britaniju se posle prijema 10 država u EU 2004. godine doselilo više miliona ljudi iz Istočne Evrope, najviše iz Poljske. Još od izbora za premijera  2010. godine Dejvid Kameron je pokušavao da dobije saglasnost da može da primeni numeričke kvote za migraciju iz EU u Britaniju. To je bilo odmah odbijeno od strane „partnera“ iz EU.

Posle debakla sa kvotama za migraciju, u pokušaju da dobije kakav-takav ustupak, Kameron je pokrenuo pitanje prava doseljenika iz EU da koriste socijalnu pomoć i druge beneficije u Britaniji. To ne bi neposredno sprečilo naseljavanje Istočnoevropljana koji bi imali posao, ali bi članovi njihovih porodica bili destimulisani da dolaze u Britaniju pošto bi im bilo onemogućeno da koriste podršku za nezaposlene, dodatak za stanovanje i slično. Razloga za nezadovoljstvo tim beneficijama je bilo dosta: nezaposleni bi dolaskom u Britaniju (ili posle gubitka posla) postajali teret za budžet; dečji dodatak iz Britanije za decu koja su ostajala u Poljskoj bio je znatno veći od onog koji bi se dobijao u matičnoj državi. Vlada je računala da bi ukidanje beneficija smanjilo useljavanje u Britaniju, čime bi se bar donekle „ispunilo“ predizborno obećanje da će doći do kontrole migracije. 

Turneja po egzotičnim destinacijama

Za takvu ideju Kameron je morao da obezbedi podršku država članica, pa je krenuo na turneju po Istočnoj Evropi. Obišao je prestonice koje britanski premijeri nisu videli decenijama u nadi da će „ubediti“ države iz kojih dolaze legalni migranti da pristanu na izmene evropskih ugovora. To pokazuje koliko je britanska politika u suštini imperijalna; njihovim premijerima nije ni padalo na pamet da posete svoje „ravnopravne“ partnere sa Istoka Evrope sve dok nije zagustilo (nije ni čudo što Ivica Dačić stalno „podseća“ javnost da je Beograd poslednji put video britanskog premijera Margaret Tačer još 80-ih godina prošlog veka). 

Kameron je morao da traži i podršku Evropske komisije, a da stvar za njega bude još nezgodnija, na njenom čelu se nalazio Žan-Klod Junker, protiv čijeg izbora se godinu dana pre toga uporno ali bezuspešno borio. Junker je inače svojim ponašanjem iritirao evroskeptike, a britanska tabloidna štampa ga je ismevala i proglašavala teškom pijanicom, doduše sa dosta argumenata. 

Svesni da je politička klima u Britaniji takva da referendum može vrlo lako da uspe, Evropljani su, posle dosta natezanja, prihvatili da se na određeno vreme ograniče beneficije za nove doseljenike, kao i za članove porodica državljana Unije u Britaniji. Inače, evropske političare je beskonačno nerviralo što je Kameron uopšte raspisao referendum. Francuski predsednik Oland mu je čak bez imalo pardona rekao: „Pa političari često ne ispunjavaju izborna obećanja, zašto bi ti to morao?” Nesrećni Kameron bio je primoran da ih ubeđuje kako bi mu se raspala stranka ako ne održi referendum (i bio je u pravu, što se danas lepo može videti, jer se Konzervativna partija bukvalno raspada usled nemogućnosti da sprovede Bregzit).

U tim razgovorima prvi put stupa na scenu Tereza Mej, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Kameron je, maltene očajnički, molio novog predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska prilikom posete Londonu da „odobrovolji“ Mejovu. Bez Tereze, Kameron je ubeđivao Tuska, nikakav „dil“ ne može da prođe u Konzervativnoj stranci. Tusk je pristao i na zahteve Tereze Mej, koji su se odnosili na niz „tehničkih“ detalja, nimalo jednostavnih, kao što je bila mogućnost da se blokira pravo da se u VB doseli bračni drug državljana iz EU čak i kad  on sâm nije iz EU. To je bio još jedan paradoks članstva u Uniji; Britanac je mnogo teže mogao da dovede u svoju zemlju bračnog druga koji je državljanin neke zemlje van EU nego, recimo, Španac ili Poljak, koji su, po evropskim zakonima, bez ikakvih ograničenja mogli da dovedu supružnika sa, recimo, Filipina u Britaniju.

Ako se uzme u obzir šta su bili prvobitni ciljevi britanskog premijera koje je definisao još pred evropske izbore u martu 2014. godine, dogovor koji bi ograničavao samo prava na socijalna davanja kao i useljavanje bračnih partnera delovao je više nego mršavo. Kameron je morao da obezbedi dodatne ustupke kako referendum unapred ne bi bio osuđen na propast, uz preteći rascep u Konzervativnoj stranci i verovatan pad sa vlasti čak i u slučaju uspeha referenduma usled pobune evroskeptičnih „bekbenčera“.

Sastanak Evropskog saveta u februaru 2016. godine bio je poslednja prilika da se nešto postigne pre referenduma. Kameron je krenuo sa „tvrdim“ stavom u nadi da će dobiti još neke opipljive ustupke kako bi ubedio evroskeptičnu javnost i evroskeptike u svojoj stranci.

Kao po pravilu, teški samiti EU traju duboko u noć sve do ranih jutarnjih časova. Tako je bilo i ovog puta; prva maratonska tura pregovora protekla je bez dogovora. 

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.