RASIPANJE PRED IZBORE

U USLOVIMA ZNAČAJNOG RASTA TROŠKOVA ZA KAMATE I PENZIJE I ZAHTEVA MMF ZA SMANJIVANJEM DEFICITA, UŠTEDE SU MORALE DA SE TRAŽE NA RAČUN PLATA U JAVNOM SEKTORU, KAO I U REALNOM SMANJIVANJU INVESTICIJA. LOGIKA TAKVIH POTEZA JE JASNA, ALI POGUBNA: IZBORI SU BLIZU I TREBA NAMIRITI PENZIONERE KOJI SU NAJPOUZDANIJA GRUPA BIRAČA KOJA PODRŽAVA VLAST, DOK ĆE SE NEGATIVNE POSLEDICE POLITIKE PLATA U JAVNOM SEKTORU TEK OSETITI U BUDUĆNOSTI

Predlog budžeta za 2024. godinu na prvi pogled je relativno konzervativan i bez posebnih novosti. Nema povećanja poreskih zahvatanja, a  jedina „olakšica“ koja se uvodi je povećanje neoporezivog dela zarade, sa 21.712 dinara na 25.000 dinara. Ipak, prilikom usvajanja septembarskog rebalansa povećane su akcize za osam odsto, jer sredstava za to nije bilo, pa se povećanje moralo pokriti dodatnim nametima.

Umesto da se o ključnim parametrima ekonomske politike odlučuje kada se formira budžet za narednu godinu, po već ustaljenoj (i lošoj) praksi ključne parametre trošenja iz budžeta najavio je još početkom juna predsednik Aleksandar Vučić i to, pre svega, vanredna povećanja penzija i dela plata u javnom sektoru.

PENZIJE RASTU IZNAD MOGUĆNOSTI

Najveći dobitnici su penzioneri. Oni su već dobili vanredno povećanje penzija od 5,5 odsto a u januaru će dobiti i dodatno povećanje od 14,6 odsto. Nije nikakva tajna da su penzioneri „ključni“ birači Aleksandra Vučića.

Činjenica je da su u uslovima visoke inflacije oni i najviše pogođeni, jer su im penzije osnovni izvor prihoda jer samo manji broj penzionera može da radi dodatne poslove ili ima druge prihode.

Povećanje penzija iznad rasta primanja u javnom sektoru počelo je još 2022. Tada je država mogla da dodatno uveća penzije ne samo usled povećane uplate doprinosa zbog veće zaposlenosti i rasta zarada, već i zbog povećane smrtnosti penzionera. Za dve godine, najviše usled korone, broj korisnika penzija smanjen je za nešto više od 60.000, što je stvorilo prostor da se, bez povećanja poreskih davanja, penzije povećaju iznad okvira koje predviđa tzv. švajcarska formula.

Koliko su penzioneri bitni kao potencijalni birači za Aleksandra Vučića pokazuje da je najavio da će dobiti po 20.000 dinara neposredno pre decembarskih izbora.

Da Vlada vodi iole konzistentnu ekonomsku politiku, ta isplata bi bila predviđena u septembarskom rebalansu budžeta. Kako je odluka o izborima ipak doneta „naprečac“, ta sredstva se nisu našla u rebalansu, pa će Vlada morati da nedostajućih 33,5 milijardi dinara obezbedi iz budžetske rezerve, odnosno iskoristiće sredstva koja neće biti potrošena (namerno?) na drugim mestima.

PONIŽAVANJE JAVNOG SEKTORA

Pored povećanja penzija u septembru od 5,5 odsto, u budžetu se predviđa i „redovno“ povećanje penzija od 14,6 odsto. Sredstva za to nisu mogla da se obezbede ni iz već pomenutog povećanja penzija, pa je Vlada odlučila da „uštede“ potraži na drugoj strani.

Stradao je javni sektor; svi direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava dobiće povećanje primanja od svega 10 odsto. To je ispod prosečnog nivoa inflacije u ovog godini za koju Vlada očekuje da bude u proseku 12,5 odsto. Pad realnih zarada u javnom sektoru će biti 2,5 procenata, izuzev zaposlenih u osnovnom i srednjem obrazovanju, kao i zdravstvenih radnika sa srednjom školom koji su u septembru dobili vanrednu povišicu od 5,5 odsto, pa će oni nekako isplivati sa blagim rastom realnih zarada.

Poniženje ljudi koji rade u javnom sektoru još je veće kada se uzme u obzir da je Vlada odlučila da se od januara poveća minimalac za čak 17,8 odsto, što je iznad zbira rasta inflacije (12,5%) i BDP-a (2,5%), čime se dodatno i ugrožava konkurentnost privrede i indirektno podstiče inflacija.

Još teža posledica ovako visokog rasta minimalca u odnosu na plate u javnom sektoru je uravnilovka. Smanjuje se razlika u zaradama zaposlenih sa visokom spremom i nekvalifikovanih radnika u javnom sektoru. U januaru nekvalifikovani radnik će primiti minimalnu zaradu od 47.000 dinara, a fakultetski obrazovani kadrovi će primiti oko 90.000 dinara. Takva (loša) praksa počela je i ranije. U januaru 2023. minimalac je povećan za 14,3 odsto, dok su plate u javnoj upravi povećane za 12,5.

Ovakva politika zarada u javnom sektoru samo će dodatno povećati egzodus zaposlenih koji će sve više prelaziti u privatni sektor. Dobra ilustracija sve teže situacije u javnom sektoru je Poreska uprava koja je ključna za uterivanje poreza i punjenje državne kase.

Prema podacima koje je objavio Fiskalni savet, u upravi radi samo 661 inspektor terenske kontrole, a prema sistematizaciji bi trebalo da radi 1.165, odnosno, popunjeno je samo 55 odsto radnih mesta. Prema Fiskalnom savetu, mali broj inspektora je i jedan od razloga za podbačaj u naplati PDV-a do kog je došlo tokom ove godine.

Situacija nije ništa bolja ni u ostalim državnim organima, pre svega u vojsci i policiji, kao ni u drugim službama koje zaposleni masovno napuštaju zbog sve boljih plata u privatnom sektoru.

Pitanje plata u javnom sektoru je rak-rana naše države. Da podsetimo, uvođenje tzv. platnih razreda započela je još Kori Udovički (ko se nje još seća?) dok je bila ministar i potpredsednik u Vučićevoj vladi, ali ništa nije urađeno za 10 godina, iako su tu reformu gurali i MMF i Svetska banka.

Zanimljivo je i da je Vlada prvi put zvanično priznala da je ove godine došlo do pada naplate PDV-a u visini od 10 odsto u realnim iznosima usled pada standarda. Do sada su pad naplate PDV-a pravdali „velikom potrošnjom“ početkom 2022. godine usled rata u Ukrajini i većeg uvoza energenata. Sada su ipak priznali da je do pada u trgovini na malo došlo „usled nešto više međugodišnje stope inflacije u prvoj polovini ove godine“.

BUDŽETSKI DOBITNICI

Ako pogledamo raspodelu rashoda u budžetu i uporedimo je sa rebalansom za ovu godinu može se videti da su najviše povećani rashodi za kamate, sa 148,7 milijardi dinara na 183,5 milijardi (povećanje od 23,4 odsto). Trend naglog rasta kamata će se nastaviti i narednih godina, jer je došlo do naglog rasta kamatnih stopa (više o teretu sve većeg javnog duga možete videti u posebnom tekstu ovog broja Nove ekonomije).

Drugi po redu „dobitnik“ iz budžeta su rashodi za otplatu glavnice (u cilju sprovođenja javnih politika), kako se to rogobatno u zakonu naziva, koji su povećani za 20,4 odsto, odnosno sa 24,5 milijardi dinara na 29,5 milijardi dinara. To se odnosi na otplatu glavnice kredita koje su uzela javna preduzeća a za koje je država dala garancije. U suštini, to su indirektne subvencije tim preduzećima, jer država nikada do sada nije „naplatila“ od tih preduzeća dugove koji su vraćeni iz budžeta. Radi se o kreditima za železnička preduzeća, Srbijagas i Puteve Srbije.

Povećanje penzija je uzrok rasta od 18,7 odsto transfera organizacijama za socijalno osiguranje.

Najveće smanjenje beleže subvencije, sa 226 milijardi dinara na 185 milijardi dinara. Tu nema posebnog razloga za zadovoljstvo, jer je smanjenje subvencija posledica prestanka subvencionisanja Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa usled energetske krize tokom zime 2022/2023. MMF koji „kontroliše“ naš budžet je insistirao da se do kraja 2024. godine prestane sa bilo kakvom podrškom iz budžeta za energetska preduzeća. To su uostalom građani već osetili po svom džepu jer su i struja i gas više puta poskupeli, a nova poskupljenja ih očekuju 1. novembra i 1. maja naredne godine.

Iako se Vlada, bar verbalno, zalaže za što veći rast investicija, i investicije su stradale zbog povećanja rashoda za kamate i penzije. Izdaci za nefinansijsku imovinu (tako se u budžetu nazivaju investicije) beleže skroman rast od 3,36 odsto, što predstavlja realan pad od devet odsto ako se računa inflacija tokom ove godine.

HAOTIČNO TROŠENJE MIMO BUDŽETA

Ne samo što već godinama Ministarstvo finansija ne uspeva da dobro projektuje budžet, pa su rebalansi budžeta postali redovna pojava, već se zloupotrebljava tekuća budžetska rezerva (TBR).

Po pravilu, TBR treba da se koristi za razne neplanirane troškove koji nastupaju tokom godine i ona se raspoređuje odlukama Vlade. Skupština nema uvida u to kako će se koristiti TBR. Fiskalna pravila u Zakonu o budžetskom sistemu ograničavaju tekuću budžetsku rezervu na najviše četiri odsto budžetskih prihoda, što je za 2022. bilo oko 70 milijardi dinara.

Međutim, Fiskalni savet je primetio na osnovu završnog računa za budžet 2022. da je Vlada koristila iz TBR čak 122,4 milijarde dinara (1,04 milijarde evra), što je rekord u prethodnih 12 godina, i skoro dvostruko više od zakonskog limita. U pitanju je veoma loša praksa koja pokazuje nesposobnost Ministarstva finansija da dobro planira rashode. To je posebno slučaj u 2022, kada je rebalans budžeta usvojen u decembru, pa su vanredni rashodi mogli da se pravdaju samo za poslednja dva meseca u godini.

Još gore je što je Vlada oko 500 miliona evra raspodelila na osnovu zaključaka koji nose oznaku poverljivo, a pritom je svega 2,5 odsto tog iznosa dato za odbranu i bezbednost. Fiskalni savet je uspeo da „identifikuje“ samo manji deo tih troškova: oko 100 miliona evra dato je za vanrednu nabavku energenata (što je bilo opravdano u uslovima energetske krize), dok je oko 30 miliona evra dato za vanredno popunjavanje robnih rezervi. Ostatak od 370 miliona evra nije bilo moguće identifikovati.

Tajno raspolaganje sredstvima iz budžeta podseća na vreme od pre stotinak godina, kada su se takvi rashodi vodili kao „dispozicioni fond predsednika vlade“, a svodili na to da je predsednik vlade u kasi imao određenu količinu gotovine koju je mogao da deli za razne „potrebe“ mimo bilo kakve kontrole.

NEKOME MAJKA A NEKOME MAĆEHA

Troškovi servisiranja visokog javnog duga sve više opterećuju budžet. Rashodi za kamate su povećani za 23,4 odsto u odnosu na ovu godinu. U narednim godinama ti rashodi će se naglo povećavati; to ukazuje da država mora da bude veoma oprezna kod budućih zaduživanja i da smanjuje budžetski deficit.

Zato je i loša odluka da se nastavi povećavanje penzija mimo tzv. švajcarske formule jer to zahteva značajan rast izdvajanja za penzije iz budžeta. U uslovima značajnog rasta troškova za kamate i penzije i zahteva MMF-a za smanjivanjem deficita, uštede su morale da se traže na račun plata u javnom sektoru, kao i u realnom smanjivanju investicija.

Logika takvih poteza je jasna, ali pogubna: izbori su blizu i treba namiriti penzionere koji su najpouzdanija grupa birača koja podržava vlast, dok će se negativne posledice politike plata u javnom sektoru tek osetiti u budućnosti.

Veliko je pitanje da li će budžet „preživeti“ bez rebalansa. Dosadašnja praksa govori da to neće biti slučaj, pa već sredinom godine možemo očekivati nove ad hoc mere vlade koja će pokušati da „zakrpi“ rupe koje će se pokazati.