Razgovor: Dijana Ivanov Kadić i Miodrag Zec

Ovde odavno vlada takozvana teorija šimšira. Čim neko štrči, bude posečen. Ne prihvataju se različitost i sloboda, aktuelan je delikt mišljenja. Možeš zgaziti nekog na putu i ne završiti u zatvoru, ali ako slučajno nešto kažeš protiv vođe, imaćeš problema. Intelektualna elita se prilagođava, a univerzitet atrofira

Često kritikujete odnos države prema obrazovanju. Jednom ste rekli da Srbija ima potrebu da progoni znanje. Kad je znanje kod nas bilo cenjeno?

U Srbiji se oduvek kao najveća vrednost u unutrašnjem političkom životu smatrala lojalnost vlastima i to je glavni ključ za uspeh. Znanju se nikad nije poklanjala velika pažnja. Bilo je  perioda poboljšanja i pogoršanja, ali generalno gledano, mi imamo problem kako tretiramo ljude koji kritički promišljaju o sistemu u kome žive. Od Dositeja Obradovića do današnjih dana nemamo čoveka takvog globalnog ranga koji bi se bavio prosvetiteljstvom. Došavši u Srbiju pred kraj svog života, Dositej je doneo dve stvari: vreću krompira i potrebu da se narod prosveti. Krompir se primio manje-više, ali prosvećivanje nije uhvatilo dublji koren. Setimo se osnivača srpske države Miloša Obrenovića, u vreme njegove vladavine s Vukom Karadžićem su se šegačili i proterivali ga. Sterija je doživeo sličnu sudbinu. U celoj našoj istoriji provejava problem odnosa vlasti i mislećih ljudi. Naravno, postoje i periodi kada se znanje cenilo i kada su nam dolazili umni ljudi i davali zamajac. 

Glavni problem današnje Srbije je što je postala emigrantska zemlja. Srbija je svojevremeno u sebe usisavala pametne ljude s čitavog prostora Balkana. Bez infuzije ljudskog kapitala Srbija ne bi preživela brojne istorijske kalvarije. Podsetiću na vreme kada je finansijska i preduzetnička elita pomagala obrazovni sistem. Beogradski univerzitet je nastao na donacijama. Nije bilo značajnijeg čoveka sa većom količinom novca koji nije pomogao Univerzitetu. Komunisti su nacionalizovali imovinu Beogradskog univerziteta, čime su ga doveli u podređen položaj. Današnji bogataši nemaju takav pristup, a neki osnivaju fakultete kao visoko profitabilan biznis. 

U kojoj meri Univerzitet štiti znanje? Da li je on i dalje neka vrsta odbrane?

Univerzitet je nemoćan pred trendovima koji su na snazi. Bez finansijske samostalnosti i moćne industrije nema istraživanja. Sam, bez šire podrške javnosti, više nema snage da se odupre, jer je princip intelektualne nezavisnosti zamenjen principom lojalnosti.

Kome je sada lojalan?

Lojalan je vlasti. Nijednu vlast ne interesuju činjenice, njoj je važno da intelektualci javno promovišu i podrže nešto što su političari unapred odlučili. Vladajući establišment ne interesuje istina, a univerzitet treba da služi istini, ma kakva bila i ma kakve posledice proizvodila. On jeste slika društva, ali ne može da ga menja bez promene ukupnog konteksta. Možete saditi palme na Severnom polu, ali vam neće uspeti. Nezadovoljni češće odlaze nego što uspevaju stanje da promene.

Da li je sudbina nerazvijenih zemalja da se suočavaju sa odlaskom visokoobrazovanih ljudi ili smo potonuli više od sličnih nama?

To je globalni trend. Moćne države tragaju po celom svetu za retkim resursima poput zlata, srebra, nafte, metala itd. To je suština neokolonijalizma. U novije vreme se vodi borba za intelektualni  potencijal. Ljudski telenat i znanje kao Božiji dar se trošenjem uvećavaju i stalno se iznova javljaju. Borba za talente je postala ključna okosnica globalne penetracije moći. Što se Srba tiče, mi smo uvek blagonaklono dozvoljavali da ljudski kapital neprekidno curi odavde. Neke su moćni zavojevači odveli (Mehmed-paša Sokolović, Omer-paša Latas), neki su sami otišli (Tesla, Pupin….), neki su pobegli od komunizma (Dučić, Crnjanski…), mnogi od ratova i nemaštine. Bilo je i onih koji su dolazili jer je Srbija bila pijemont jugoslovenstva i željena destinacija za sve. Međutim, sada više ne dolaze na Beogradski univerzitet, već odlaze u Beč, Njujork ili London. Pedeset odsto profesora i isto toliko studenata na Beogradskom univerzitetu je bilo van užeg područja Srbije. Najbolji su često zauvek ostajali u Srbiji i predstavljali kreativnu infuziju.

Ni Britanija nema više potencijala. Nisu profesori na Oksfordu samo Britanci, naprotiv, oni su sad manjina. Veliki je lov na talente, a mi i ovo malo talenata što imamo rado ispraćamo na put bez povratka. Naš je problem utoliko veći jer nas napušta intelektualna elita. Nekada su odlazili industrijski radnici koji su zarađivali u belom svetu, a onda se vraćali i kupovali traktore, zemljište i zidali kuće. Na dnevnom redu je veliko krvoliptanje umesto neophodne infuzije.