Srbija kao klijent u terapiji

U studentskom pokretu vidimo neke hvale vredne poteze. Studenti izbegavaju negativne kvalifikacije i osuđivanje drugih, već su okrenuti promovisanju konkretnih ideja šta bi trebalo činiti. Takođe, drugim grupacijama, kao što su na primer penzioneri, studenti se obraćaju prijateljski i sa podrškom

Može se reći da je od prvog novembra zaista sve drugačije. Pre tog datuma i tog kobnog događaja, mislili smo da nas je ona, često spominjana, naučena bespomoćnost potpuno pobedila. A onda su nas naše mlade generacije uverile da nikad ne treba reći nikad.

I zaista je tako. U praksi se iznova potvrđuje ono što psihoterapeuti dobro znaju, a to je da ništa ne uspeva kao uspeh. Nažalost, važi i obrnuto, a to je da ništa ne potkopava uspeh kao neuspeh. Međutim, u ovom tekstu nećemo se baviti tom naučenom bespomoćnošću kao posledicom ponavljanih neuspeha. Bavićemo se uspehom naših studenata da nas pokrenu i trgnu iz naše naučene bespomoćnosti, upravo svojim delima, delima uspeha.

Zvezda vodilja u svakoj terapiji je potreba klijenta, to jest pitanje šta klijent želi da promeni u svom životu? Što je cilj jasniji i konkretniji, utoliko je veća šansa da ga u terapiji i dostignemo. Jer kada znamo šta želimo, onda ne lutamo i ne skačemo sa jednog na drugi cilj. Tada znamo gde smo pošli. A kad ne znamo gde smo pošli, šansa da ćemo se naći na željenom mestu pukom slučajnošću je skoro zanemarljiva.

Zahtevi studenata su jasni i konkretni, i to je dobra polazna tačka. Ono što je takođe dobro je što su ti zahtevi korisni i bitni za sve, a ne samo za studente i mlade. Naime od vladavine prava i podele nadležnosti, običan čovek, građanin, bilo kog uzrasta, nacionalnosti, mesta stanovanja, obrazovanja, može imati samo koristi. Jedini koji tu gube su „lovci u mutnom“, koji su se, nažalost, dočepali skoro svih poluga moći.

Kada znamo cilj, kada znamo gde smo se zaputili, sledeće pitanje je kako da tamo stignemo, odnosno koja „prevozna sredstva“ da koristimo. U psihoterapiji, prevozna sredstva su razne terapijske metode i tehnike. Studenti već koriste neke uspešne metode, kao što su humor i satira, pasivni otpor, istrajnost u zahtevima, grupno odlučivanje i deljenje odgovornosti, blagonaklonost prema drugima i slično.

U studentskom pokretu vidimo još neke hvale vredne poteze: studenti izbegavaju negativne kvalifikacije i osuđivanje drugih, već su okrenuti promovisanju konkretnih ideja šta bi trebalo činiti. Takođe, drugim grupacijama, kao što su na primer penzioneri, studenti se obraćaju prijateljski i sa podrškom (na primer, „deda, mi te volimo“).

Kako prevazići podele

U ovom tekstu donosimo nekoliko ideja koje bi mogle da pomognu da se poverenje i saradnja među svim dobronamernim građanima povećaju.

Ljudi imaju različite ukuse i preferencije. Neko voli i zanimljive su mu  matematika i fizika, nekom drugom jezici, a neko treći najviše voli da popravlja kola. Slična stvar je i po pitanju „političkih ukusa“. Naime, nekome može biti srcu blisko da Srbija opet bude monarhija, dok neko drugi preferira republičko uređenje. Nekome su bliže ideje socijalne pravde, dok neko drugi veći značaj pridaje slobodnom kapitalu. Sve dok stavovi i težnje jednih ne ograničavaju i ne ugrožavaju prava i slobode drugih, različite stavove i preferencije ne bi trebalo da vidimo kao pretnju, nego pre kao šansu da u raspravi i dogovaranju dođemo do najboljih rešenja za našu trenutnu zajednicu. Da bismo se u komunikaciji jedni drugima približili, od pomoći mogu biti neki od osnovnih principa deeskalirajuće komunikacije, a koji se često koriste i u psihoterapiji (posebno psihoterapiji parova):

1. Najvažnije je izbegavati ekstremne i iracionalne etikete. Treba da pokušamo da ne brzamo u donošenju sudova o bilo kom pojedincu ili grupi. Ako nekoga nazovemo stranim plaćenikom ili izdajicom a bez jasnih i na sudu dokazivih činjenica, time samo postižemo da ta druga strana zauzme „gard“ prema nama. Posle toga je neka buduća saradnja skoro pa nemoguća, jer tu je „posejano seme nepoverenja“.

2. Treba redovno preispitivati i lične stavove. Ali, kako da znamo da li su naša uverenja racionalna i na činjenicama zasnovana ili su iracionalna i prenaduvana zahvaljujući nekim našim ličnim psihološkim „boljkama“ ili „slepim mrljama“? U tzv. kognitivno-bihevioralnoj terapiji govori se o nekim tipičnim iskrivljenjima u mišljenju koja vode iracionalnim mislima i sudovima. Tu spadaju: preterana generalizacija (na primer „svi rojalisti su šovinisti“), negativno filtriranje (na primer, ako nekoga vidimo kao pripadnika „suprotnog tabora“, onda smo skloni da primetimo samo negativne aspekte njegovog/njenog delovanja, a da pozitivne ne primećujemo ili bagatelizujemo), sve ili ništa ili crno-belo suđenje (slično prethodnom: ili se potpuno slažemo ili se potpuno ne slažemo, nema sredine), emocionalno rezonovanje (davanje potpunog primata našim osećanjima, a nauštrb vaganja činjenica i osećanja i stavova drugih) i tako dalje.

3. Reči mogu imati „ubojitu“ moć, a, sa druge strane, reči nas spajaju i u plemenitim i korisnim delima. Sve reči imaju denotativno i konotativno značenje. Denotativno značenje je ono kako je ta reč definisana u rečniku značenja te reči. Međutim, pored te racionalne definicije, svaka reč nosi i neko emocionalno „pakovanje“. Na primer, reč majka denotativno označava osobu koja nas je rodila. Ali ova reč kod svakog od nas izaziva i nekakve emocije i/ili doživljaje koji variraju od osobe do osobe. Svako ima različite asocijacije na pojam majka. Kod većine ljudi reč majka je nešto dobro, toplo, zaštitničko, hraniteljsko, podržavajuće… To je konotativno značenje reči majka.

U našem javnom diskursu mnogo se koriste termini poreklom sa zapada, a koji kod velikog broja ljudi (možda čak i većine) nose neka negativna konotativna značenja. Naime, ne treba smetnuti sa uma da smo ne tako davno doživeli ratove sa našim najbližim susedima, kao i da nas je taj isti Zapad bombardovao. Dakle, termini koji dolaze sa Zapada, logično, bivaju emocionalno opterećeni ili „zaprljani“ našim traumatičnim kolektivnim iskustvima.

Na sreću, mlade generacije nisu doživele stradanja koja su mnogi stariji iskusili. Možda je mladima zato malo teže da shvate zašto su stariji često veoma rezervisani i prema demokratiji i prema vladavini prava. Možda, barem delom zato što ovi termini, to jest, reči, dolaze sa Zapada.

Može se očekivati da, ako bi mladi u komunikaciji koristili pre naše srpske, lokalne izraze za istu tu demokratiju ili vladavinu prava, da bi to vodilo ka boljem razumevanju među grupacijama u društvu, ka približavanju stavova i boljoj saradnji. Na primer, umesto reči demokratija, moglo bi da se kaže „vladavina naroda“ ili „poštovanje želja i potreba svakog pojedinca, a bez da se jedni nameću drugima“ i slično. Umesto „vladavina prava“, moglo bi da se kaže „da ne bude kadija te tuži, kadija ti sudi“. Naime, pažljivom upotrebom reči koje za sve nas, a ne samo za neke od nas, imaju pozitivno konotativno značenje, postići ćemo bolje razumevanje i povezivanje svih snaga u društvu koje su zaista posvećene pravdi i pravu za svakog i sve.

4. Pored reči, bitna su i dela. Studenti svojim delima i svojom žrtvom već jako mnogo doprinose i postižu. Njihove nenasilne akcije bi možda bile još delotvornije kada bi uz „deda, mi te volimo“, oni stupili u razgovor sa tim istim dedom. Ono što bi dedu svakako obradovalo i još više pridobilo na stranu studenata je kada bi ga studenti pitali: kako je, kako živi? Čime je zadovoljan a čime nije? Šta bi voleo da se promeni? I slično. U tom razgovoru bilo bi dobro da mnogo više slušamo, umesto što govorimo. Zatim, da se potrudimo da zaista čujemo šta nam deda govori i posebno šta ga mori. Jer, on mora biti nečim nezadovoljan ako je izašao da podrži promene.

Naime u takvom pažljivom slušanju jedni drugih, doći ćemo sigurno do mnogih zajedničkih „boljki“. A ono što nas sve žulja, takođe nas i povezuje da se zajednički izborimo da taj problem rešimo.

Na primer, ovaj naš fiktivni deda bi verovatno želeo da deca ostaju u zemlji, a ne da masovno odlaze u inostranstvo i da on svoju decu i unuke gleda „preko Skajpa“. Takođe, dedi bi sigurno bilo u interesu da ima ko da puni penzioni fond, a ne da se posle studija svi razbeže „kud koji, mili moji“.

Ali, sa druge strane, kao star i verovatno bolestan čovek, deda se boji da bi promena donela neizvesnost i da bi mu penzija bila još manja. Ili možda da bi nas porobio „neprijateljski Zapad“ koji bi sa sobom doneo svoju ideologiju kojom bi „ispirao mozgove“ mlade generacije…

Ovo su sve legitimne brige. Svakog ko se oko nečeg brine ne treba osuđivati. Jer, nije samo bitno šta su činjenički, faktički događaji i faktičke opasnosti. Još bitnije je kako mi to subjektivno doživljavamo.

Naši studenti naočigled celog sveta demonstriraju snagu nenasilja. Nenasilje ne znači samo odsustvo fizičkog nasilja, već i izbegavanje psihološkog ili emocionalnog povređivanja i pretnje drugima i, nasuprot tome, promociju vrednosti kao što su: empatija, otvoren i iskren razgovor, međusobno razumevanje i tolerancija, prihvatanje drugih i drugačijih, izbegavanje uvreda, „stavljanje u tuđe cipele“ i slično.