Upiši studenta i zaradi

Neuspela reforma, negativna selekcija, interesi, korupcija, kupljene diplome, plagijati…sve su to asocijacije dobrog dela javnosti na domaći sistem visokog školstva. S druge strane, nijedna reč se danas ne pojavljuje toliko često uz izraz „visoko obrazovanje“, koliko je to slučaj s rečju kvalitet. To je, kako primećuje akademik Vladica Cvetković, naročito postalo vidljivo posle donošenja zakona iz 2005, koji je otvorio vrata bolonjskoj reformi.

Bolonja, međutim, nije poboljšala visoko obrazovanje u Srbiji, a Cvetković, inače profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, veruje da se to nije ni moglo postići „jednostavnim umetanjem reči kvalitet i njenim prenošenje od usta do usta i od statuta do statuta“, u čemu smo, smatra, u reformskim promenama bili najdosledniji.

Pouzdan odgovor na pitanje kakav je kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji nemaju ni akademska zajednica, ni država, koja u obrazovnoj Strategiji priznaje da niti imamo valjanu statistiku, niti razvijene indikatore za praćenje, niti su sprovedene ranije definisane mere za unapređivanje ovog dela obrazovnog sistema.

U javnosti se pak ova tema često vezuje za Šangajsku listu koja rangira najbolje svetske visokoškolske institucije, a opstanak Beogradskog univerziteta među top 500 se tumači kao dokaz njegovog ukupnog kvaliteta, iako su parametri koji su nam obezbedili pomenutu poziciju isključivo vezani za naučnu produkciju nastavnika.

Cvetković, međutim, kaže da rangiranje univerziteta ne govori čak ni o tome kakva je situacija s naukom, jer promena ranga jednog univerziteta ima specifične uzroke.

Akademik Vladica CvetkovićFoto: Dušan Đorđević

„Recimo, mesto Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi se prilično menjalo tokom poslednje decenije, ali kakve je to veze imalo s nivoom naučnog rada nastavnika na Pravnom ili Ekonomskom fakultetu ovog univerziteta? Nikakve. Na to su uticali rezultati pojedinaca pri čemu ti rezultati nisu imali ništa sa sistemskim položajem nauke u visokom obrazovanju“, kaže Cvetković.

Da sistemske analize o kvalitetu visokog obrazovanja u Srbiji nema slaže se Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu, ali ipak smatra da je on i iznenađujuće dobar, ako se ima u vidu kakav je i koliki je opšti kulturološki nivo na kome se celo naše društvo nalazi.

„Po mom mišljenju univerzitetska nastava i univerzitet kao institucija je u dobroj meri, još iz vremena bivše Jugoslavije, izolovan sistem unutar koga vladaju neka pravila koja su po svom karakteru i kvalitetu iznad pravila koja postoje u društvu. Naravno da su državni aparati pokušavali da takve odnose unutar univerziteta naruše i u nekim periodima im je to uspelo, ali se generalno može reći da sva četiri državna univerziteta (Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac) imaju relativno visok kvalitet nastave“, smatra Jovančićević.

On kaže da su kvalitet i količina znanja sa kojim mladi izlaze posle završenih osnovnih i master studija u veoma širokom opsegu.

„Imamo studente koji sa svojim znanjem mogu da prođu na najboljim svetskim visokoškolskim ustanovama, ali i one koji završavaju studije sa vrlo oskudnim znanjem. Može se reći da je to i najveća mana nastave na našim univerzitetima. Gotovo po pravilu oni koji su poneli dobra znanja i završili studije sa visokim ocenama odlaze u inostranstvo, dok loši ostaju ovde. Ono što razlikuje današnji period od 80-ih i početka 90-ih godina prošlog veka je to što smo izgubili studente srednje kategorije koji su sa solidnim znanjem ostajali ovde i bili na usluzi državi“,  kaže Jovančićević.

Loši đaci postali nastavnici

To što su nekadašnji loši studenti u međuvremenu postali nastavnici u osnovnim i srednjim školama, takođe je jedna od vrlo loših strana domaćeg visokog obrazovanja, smatra on.

„Naravno da imamo i nemali broj dobrih nastavnika, ali ih je manje nego u prošlosti. Renome nastavnika je opao i to je posledica niskih primanja i statusa u društvu. Gimnazijski profesor ne može da se meri sa statusom koji je imao 80- ih godina, pogotovo u malim mestima gde je bio svojevrsna institucija. Danas profesor matematike, fizike, hemije pre podne drži nastavu u svojoj školi, a po podne mora da bude slolar, električar, da obrađuje zemlju ili bere maline, da bi mogao da preživi“, ilustruje Jovančićević položaj prosvetnih radnika.

Podaci o obrazovnim postignućima studenata ne postoje, a Cvetković se pita kakav nivo možemo da očekujemo kada nam skoro dve trećine srednjoškolaca ne dolazi iz gimnazija već iz stručnih škola koje im služe isključivo kao lakša ulaznica za fakultet i kada ta činjenica ne interesuje visokoškolske ustanove koje jedino žele da popune mesta kako znaju i umeju.

Zato se naše visoko obrazovanje kreće u velikom rasponu.

„Na jednoj strani su besmisleni programi iz menadžmenta i gomile sličnih profila, za upis na te programe nije potrebno ništa, a često ni za završetak studija. Jedino što  takva diploma podrazumeva vezu, najbolje onu partijsku, jer bez nje ne vredi. Drugi ekstrem su IT i srodni programi na koji se upisuju najbolji srednjoškolci. Te studije su često samo regrutni centri, ne morate ih ni završiti (posebno master), još za vreme studija možete naći odlično plaćen posao. Ni jedno od ova dva nije pravo, društveno korisno visoko obrazovanje“, smatra Cvetković.

Kaže da je najslabija strana našeg visokog obrazovanja suštinskog i sistemskog karaktera jer ono ne radi u korist društva već samo za sopstveni interes. Taj nesklad je izazvan nasleđenim spletom dugogodišnje negativne selekcije nastavnika i pogrešno shvaćenih i razarajuće korišćenih akademskih sloboda. Pod okriljem ovog spleta odvija se kontinuirana borba za opstanak visokoškolskih ustanova ili za sticanje profita.

„Direktan pokazatelj ovog procesa jeste pojava dupliranja ukupnih kapaciteta u srpskom visokom obrazovanju od 2012, kada je bilo 66.000 mesta za upis, do danas kada ih je 113.000, uprkos suprotnim demografskim trendovima, jer se godišnje rodi oko 65.000 dece, a ima oko 40.000 kandidata za upis na studije. Pritom, struktura ovih predimenzioniranih kapaciteta ni u čemu ne prati kadrovske potrebe, jer je broj mesta najveći upravo u strukama kojih već godinama imamo napretek. Motivacije za ovo uvećanje kapaciteta jeste zarada, kako privatnih tako i državnih visokoškolskih ustanova, pri čemu ovi drugi čine više od dve trećine sistema visokog obrazovanja“, navodi Cvetković.

On dodaje da je polovina od ukupnog broja mesta koja se trenutno nude za upis nepotrebna i na njima studiraju oni koji će sutra preko partije ili veze pokušati svoju diplomu da naplate. Ovakve ustanove akademik naziva „nenaučnim sektorom“ i „nepristojnim delom visokog obrazovanja“ koje i nije pravo visoko obrazovanje već mešetarenje i upravo na takvim mestima se, kaže, mogu naći kupljene diplome i plagijati.

Svako može do akreditacije

 Statistika svedoči da je na svim visokoškolskim ustanovama u Srbiji i na svim nivoima studija akreditovano 3.396 programa za upis 174.321 studenta. S druge strane, na državnim univerzitetima za svaki akreditovani studijski program angažovano je u proseku 3,87, a na privatnim 2,12 nastavnika. Na akademijama i visokim školama strukovnih studija stanje je još dramatičnije jer je angažovano 1,78 nastavnika po programu, navodi se u publikaciji „Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji“, autora profesora Ivana Ivića, Ane Pešikan i Aleksandra Kostića.

Na pitanje da li je ogroman broj akreditovanih visokoškolskih ustanova potvrda da sve rade dobro, Jovančićević odgovara da i dalje postoji velika razlika u korist državnih, što ne znači da su sve privatne loše.

„Problem je što ima dosta loših privatnih univerziteta, ali su i oni dobili akreditaciju i dozvolu za rad. Mislim da tu nije reč o korupciji. Komisije i recenzenti koji pregledaju programe i ustanove ih rangiraju, pa će najveću ocenu devet ili deset  dobiti, recimo, neki fakultet sa Beogradskog univerziteta, ali će proći i neki privatni sa mnogo nižom ocenom. Međutim, to se u javnosti ne objavljuje, zna se samo da su oba prošla akreditaciju. Slično je sa diplomama, jer svakako da veću težinu imaju one sa državnog fakulteta, ističe Jovančićević.

Cvetković smatra da je kvalitet nastavnika nizak zato što se godinama selekcija vrši u nezrelom stadijumu, na nivou asistenta pripravnika, to jest svršenog studenta.

„To traje skoro pola veka i to predstavlja amortizer svih progresivnih promena u sistemu. Mnogi koji su nezasluženo izabrani na svoja mesta danas zatvaraju vrata za one naše mlade ljude koji su se u međuvremenu usavršavali u inostranstvu i sada bi da se vrate i nastave karijeru u Srbiji. Mediokriteti su i glavni uzrok loše kadrovske situacije i istovremeno i najveći otpor njenom poboljšanju“, uveren je Cvetković.

Jovančićević smatra da negativna selekcija nije u velikoj meri prisutna na fakultetima i institutima prirodnih nauka, što je oblast koju dobro poznaje.

„Kod nas na hemiji, skoro da nema slučajeva da je loš student zadržan na fakultetu, a gotovo sam siguran da je slično i na fizici, fizičkoj hemiji, biologiji, pa i matematici. To je onaj mali broj dobrih studenata koji, ako ostanu u Srbiji, ostaju na univerzitetima i institutima jer svoje znanje nemaju gde da upotrebe sem u ovim institucijama“,  kaže on.

Osvrćući se na gore izrečenu konstataciju o predimenzioniranim kapacitetima, Cvetković pita kako je moguće da se broj programa udvostručio kada broj nastavnika u visokom obrazovanju nije bitno povećan, a kvalitet (i raspoloživost i nepreopterećenost) profesora je jedan od osnovnih zahteva pri akreditaciji programa. Šta je odgovor?

„Snalaženje ustanova i profesora pojedinačno. Mnoge stvari od ovih pojava o kojima govorim bi postale mnogo jasnije ako bismo objavili zarade zaposlenih na državnim visokoškolskim ustanovama. Naravno, daleko smo od toga, jer se tome protive politički najuticajniji profesori naših univerziteta. U tome i jeste stvar, njima je ovakav sistem visokog obrazovanja dobar“, navodi naš sagovornik.

Kao nedostajuća, a preko potrebna rešenja Cvetković smatra da treba širom otvoriti vrata za prijem naših istraživača koji su na usavršavanju u inostranstvu, kao i razdvojiti naučni i nenaučni sektor na visokoškolskim ustanovama ispravnim vrednovanjem tipova delatnosti.

„Trenutno se rad u nastavi meri isključivo brojem studenata (ne kvalitetom, potrebom i slično), a rad u nauci nikako, to jest pripisuje se svima podjednako. Ako se urade dve pomenute stvari, za deset godina će možda biti moguće odvajanje univerziteta od političkog uticaja. Sada to nije moguće – zaključuje Cvetković.  Na naše pitanje zašto, savetuje da pogledamo koji ljudi sede u svim najvažnijim telima u visokom obrazovanju.