Uštediš dinar, izgubiš dva

Za značajnije smanjenje nameta na rad koji traži privreda treba 1,5 milijardi evra, tako da se to ne može izvesti bez rasta deficita. A da bi se on pokrio, moraju se povećati prihodi na drugoj strani. Ako se poveća PDV, to opet usporava privredni rast. Zato se sve to mora sprovoditi pametno, osmišljeno i postepeno, što se sada ne događa 

Kada je država prošle godine ukinula naknadu za nezaposlenost od 0,75 odsto bruto plate i tako smanjila opterećenje na rad sa 63 na 62 odsto, privrednici su rekli: nije puno, ali pozdravljamo kao prvi korak. A i bolje išta nego ništa. Realno, 488 dinara mesečno po zaposlenom (sa prosečnom platom) i nije neka para, a svakako neće obezbediti sredstva za investiranje. S druge strane, ministar finansija nije propuštao priliku da istakne kako je država pomogla privredi i kako će tek nastaviti da joj pomaže. 

I onda sva ta očekivanja splasnu kao mehur od sapunice kad Siniša Mali, ministar finansija, nedavno najavi da će zarade biti rasterećene za još jedan odsto naredne godine ili za još 500 dinara mesečno po zaposlenom. Za to vreme, prošle godine plate u javnom sektoru povećane su više nego što su to preporučivali i MMF i Fiskalni savet. Umesto da porastu do sedam odsto koliko je iznosio nominalni rast BDP-a, plate su povećane devet odsto, čime je država pokazala da joj je ipak draže ulagivanje glasačima od podrške privredi. Tome treba dodati da je u aprilu ove godine promenjen Zakon o zdravstvenom osiguranju, pa je uvedeno da firma mora da plaća i doprinos za zdravstveno osiguranje za penzionera koga zaposli, što do sada nije bio slučaj. Poslodavci koji zasnuju radni odnos sa korisnikom penzije od 11. aprila 2019. godine, osim što plaćaju porez na zaradu od 10 odsto i doprinos za PIO od 26 odsto, moraju da plaćaju i doprinos za zdravstveno osiguranje od 10,3 odsto. 

Već dugo, sada već decenijama, privrednici traže da im se smanje troškovi zapošljavanja radnika. Kada se pogleda koliko firmu zaista košta jedan zaposleni, to i ne čudi. U slučaju radnika koji prima prosečnu neto platu od 47.095 dinara, ukupan krajnji trošak rada, računajući porez i doprinose na teret zaposlenog i na teret poslodavca, iznosi 76.148 dinara. Dakle, država što opštim što namenskim porezom (što faktički predstavljaju doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje) uzima 63 odsto neto plate ili 38 odsto bruto plate. Ovo drugo je inače veličina koja se koristi za međunarodna poređenja opterećenja na zarade. 

Ipak, koliko god to mnogo izgledalo, Srbija zapravo nije nekonkurentna u odnosu na druge zemlje u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a da ne govorimo o Zapadnoj Evropi gde su porezi mnogo viši.

Prema podacima kojima raspolaže Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, u regionu CIE samo Bugarska ima manje namete na rad, ali treba dodati da su izdvajanja za penzije u odnosu na BDP u Bugarskoj manje nego u Srbiji (vidi tabelu). Takođe i Severna Makedonija ima manja opterećenja rada, ali i nezaposlenost od skoro 20 odsto.  

   

Fiskalno opterećenje zarada u 2018. godini, u %

Porezi i doprinosi/

neto zarada Porezi i doprinosi/ 

bruto zarada

Mađarska 82,0 45,1

Slovačka 76,0 43,2

Češka 75,0 42,9

Rumunija 75,0 42,9

Litvanija 74,0 42,5

Poljska 69,0 40,8

Letonija 69,0 40,8

Estonija 66,0 39,8

Slovenija 65,0 39,4

Hrvatska 65,0 39,4

Bugarska 54,0 35,1

Prosek 70,0 41,1

Srbija 2018 63,0 38,7

Srbija 2019 62,0 38,3

                    Izvor: Eurostat za članice EU i Arsić za Srbiju.

„Prema podacima Eurostata, fiskalno opterećanje prosečne zarade u zemljama centralne i istočne Evrope u 2018. godini u proseku je iznosilo 70 odsto, što znači da je na svaki evro neto zarade, plaćano 70 evrocenti poreza i doprinosa. Posmatrano po zemljama,  najmanje fiskalno opterećenje zarada imala je Bugarska (54%), potom Hrvatska i Slovenija (65%), dok je najveće imala Mađarska (82%). U istoj godini u Srbiji je fiskalno opterećanje prosečne zarade iznosilo 64 odsto, dok je u ovoj godini smanjeno na 63 odsto. Inače, podatke prema kojima je fiskalno opterećenje zarada u Srbiji veće nego u zemljama Centralne i Istočne Evrope plasiraju predstavnici interesnih grupa na taj način što upoređuju podatke koji su nastali primenom različitih metodologija. Najčešća namerna manipulacija ili greška je u tome da se fiskalno opterećenje rada u Srbiji računa tako što se porezi i doprinosi porede sa neto zaradom (druga kolona), dok se za druge zemlja porezi i doprinosi porede sa bruto zaradom (treća kolona)”, objašnjava Arsić.

Pa ipak, privrednici traže značajno smanjenje nameta. Unija poslodavaca još odranije ima zahtev da se dažbine smanje na 50 odsto neto plate, dok je prošle godine prilikom pravljenja budžeta Privredna komora Srbije izašla sa zahtevom da se porez i doprinosi na platu smanje na 46 odsto.

Arsić napominje da bi smanjenje fiskalnog opterećenja zarada na recimo 47,5 odsto značilo da bi ono u Srbiji bilo ubedljivo najniže u Centralnoj i Istočnoj Evropi. 

„Takva politika bi bila dugoročno dobra za privredu, jer bi privrednici imali znatno više sredstva za investiranje, ali i za povećanje zarada. Međutim, to bi u kratkom roku imalo za posledicu pad prihoda države za blizu 3,5 odsto BDP-a, odnosno za oko 1,5 milijardi evra. Ovaj pad prihoda države bi imao za posledicu formiranje fiskalnog deficita od oko tri odsto BDP-a, što bi značilo da bi javni dug u prvoj godini primene takvog rasterećenja privrede porastao za oko 1,3 milijarde evra. Ako bi se značajno fiskalno rasterećenje zarada poklopilo da drugim reformama i povoljnim kretanjima u evropskim privredama, ono bi moglo da generiše dodatni rast privrede, a potom i rast poreskih prihoda. Međutim, na osnovu brojnih ekonometrijskih istraživanja, prilično je izvesno da bi se u najboljem slučaju na ovaj način nadoknadilo između četvrtine i trećine izgubljenih poreskih prihoda, što znači da bi ovoliko smanjenje poreza generisalo godišnji rast javnog duga za oko dva odsto BDP-a. Dugoročno posmatrano, tako veliko smanjenje poreskog opterećenja zarada ne bi bilo ni u interesu privrede i radnika jer bi ono, zbog rasta javnog duga, u budućnosti vodilo do velikog povećanja poreskih stopa, kako bi se javni dug vratio”, tvrdi naš sagovornik, dodajući da bi takva politika bila neodgovorna i nepravična prema budućim generacijama. 

S druge strane, s obzirom na to da je nakon faze fiskalne konsolidacije Srbiji očajnički potrebna faza bržeg privrednog rasta, nema sumnje da bi smanjenje nameta tome doprinelo. Kako se navodi u analizama Fiskalnog saveta, smanjenje PDV-a bi podstaklo potrošnju i uvoz, ali ne i glavne poluge rasta – izvoz i investicije, s obzirom na to da su već oslobođene PDV-a. Što se tiče poreza na dobit koji iznosi 15 odsto, mada ima apela da se on vrati na nekadašnjih 10 odsto,  u Fiskalnom savetu podsećaju da je na primer 2008. godine efektivna stopa poreza na dobit (nakon odbitka svih olakšica) iznosila svega 5,5 odsto, ali to opet nije doprinelo nekom bumu investicija i proizvodnje.

„Umanjenje fiskalnog opterećenja zarada u načelu je efikasna i dobro targetirana politika za podsticaj privrednom rastu. Rashodi za zaposlene predstavljaju ubedljivo najveći trošak u proizvodnji i njihovo poresko rasterećenje direktno povećava konkurentnost privrede Srbije”, navodi se u analizi Fiskalnog saveta, uz preporuku Ministarstvu finansija prošle godine prilikom pravljenja budžeta da se nameti smanje sa 63 na 60 odsto prosečne neto plate, što bi koštalo državu oko 250 miliona evra. Ministarstvo finansija se ipak odlučilo da malo više poveća plate u javnom sektoru, a namete smanji za jedan procentni poen, što je efektivno koštalo državu oko devet milijardi dinara.

Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta, nedavno je na sastanku u Srpskoj asocijaciji menadžera ocenio da će i ove godine verovatno biti zabeležen blagi suficit budžeta i da će biti oko milijardu evra ili nešto manje za povećanje plata i penzija, povećanje javnih investicija i za rasterećenje privrede.

„To je ekonomska, ali i društveno-politička odluka. Fiskalni savet kaže da sav fiskalni prostor treba iskoristiti za smanjenje poreza i doprinosa. Prošle godine smo predlagali da se nameti smanje sa 63 na 60 odsto, ali sigurno ne bi mogli da se spuste na 50 odsto”, ocenio je Altiparmakov, dodajući da za sledeću godinu još nemaju predlog, jer ne znaju koliki će biti fiskalni prostor.

Na tom sastanku su se mogle čuti i dve poente iz redova privrednika. Prva je da će od smanjenja poreza i doprinosa na zarade najviše koristi imati velike kompanije koje zapošljavaju puno ljudi, a to su uglavnom kompanije u vlasništvu stranaca. Druga tvrdnja je da ljudi masovno odlaze iz zemlje i da su firme primorane da povećavaju plate radnicima da ih zadrže, a od toga korist pre svega vidi država kojoj moraju da se plate visoke dažbine.

I Arsić veruje da bi trebalo smanjiti namete na rad za dva-tri procentna poena, što bi privredi ostavilo neka dodatna sredstva, a ne bi stvorilo veliki deficit budžeta.

„Generalno glavne prepreke za napredak privrede u Srbiji nisu u visokim poreskim stopama, nego u nepovoljnom privrednom ambijentu, pa stoga najveće napore treba usmeriti na njegovo unapređenje”, tvrdi on.  

Za neko značajnije smanjenje poreza i doprinosa poput onog koje traže predstavnici privrede, Arsić ocenjuje da nema prostora. 

„Mislim da ne postoje društveno i ekonomski prihvatljive reforme u penzijskom i zdravstvenom sistemu kojima bi se ostvarile uštede od oko 1,5 milijardi evra godišnje, koliko bi se izgubilo po osnovu drastičnog smanjenja fiskalnog opterećenja zarada. Oni koji tvrde da je to moguće, bez velikog smanjena penzija i prava u zdravstvenom osiguranju, teško obmanjuju javnost. Reforme zdravstvenog sistema treba da imaju za cilj unapređenje njegove efikasnosti, pre svega kroz rast dostupnosti i kvaliteta usluga, ali će one po svoj prilici zahtevati nešto brži rast rashoda za zdravstvo od rasta BDP. Kao posledica starenja stanovništva, ali i uvođenja skupljih lekova i tehnologija, u evropskim zemljama se očekuje da će rashodi za zdravstvo u narednim decenijama rasti brže od BDP. Takođe, dodatne reforme u penzijskom sistemu bi trebalo pre svega da unaprede njegovu pravičnost i da spreče brži rast rashoda od rasta BDP, ali je malo verovatno da se rashodi mogu znatnije smanjiti u odnosu na BDP”, zaključuje on. 

Tabela: Struktura zarade

Zarada bruto 65.000

Neoporezivi iznos 15.300

Porez 10.00% 4.970

Zdravstveno 5.15% 3.348

PIO 14.00% 9.100

Nezaposlenost 0.75% 488

Ukupno na teret zaposlenog 27.50% 1.7905

Obaveze poslodavca

Zdravstveno 5.15% 3.348

PIO 12.00% 7.800

Nezaposlenost 0.00% 0

Ukupno 17.20% 11.148

Neto zarada 4.7905

Obaveze ukupno 29.053

Ukupan trošak rada 76.148

Odnos nameta i neto plate 62.00%

Odnos nameta i bruto plate 38.00%

Jedan od najvažnijih razloga zašto je Srbija na začelju (od prošle godine ispred Bugarske) u Evropi po dohodovnoj nejednakosti, prema istraživanjima naših stručnjaka, upravo je poreski sistem. Naime, Jelena Žarković, profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da je Gini koeficijent (standardna mera nejednakosti koja se kreće od 0 do 100, s tim da veća vrednost nosi veću nejednakost) za tržišni dohodak, bruto dohodak, pre poreza, doprinosa i socijalnih transfera u Srbiji blizu proseka zemalja EU. 

„Gini koeficijent za raspoloživi dohodak (posle svih naknada i poreza) bio je do prošle godine najviši u Evropi. Od prošle godine jedino Bugarska ima veću nejednakost raspoloživog dohotka od nas među evropskim zemljama. Niska redistributivna uloga socijalnih transfera i poreza uzrok su visoke nejednakosti raspoloživog dohotka u Srbiji”, objašnjava ona.

Prema njenim rečima, porez na dohodak u manjoj meri doprinosi smanjenju nejednakosti nego u EU. Dok porezi u EU smanjuju Gini koeficijent za četiri poena, u Srbiji ga smanjuju za svega 2,5 poena.

„To je posledica njegove izrazito niske progresivnosti. Od zemalja u okruženju za koje postoje uporedivi podaci, recimo, u Sloveniji i Hrvatskoj, postoji progresivan sistem oporezivanja dohotka još od sticanja nezavisnosti i obe zemlje imaju nivo progresivnosti na nivou proseka EU. Baltičke zemlje, ali i Rumunija, Bugarska i Mađarska zadržale su proporcionalan poreski sistem, kao i Srbija, tako da ne iznenađuje da je kapacitet njihovog poreskog sistema da smanji nivo nejednakosti ispod prosečnog nivoa u EU”, zaključuje ona. 

S druge strane, profesor Arsić ističe da iako je moguće određeno povećanje progresivnosti, u Srbiji još ne treba uvoditi sintetički porez na dohodak građana u obliku koji postoji u razvijenim zemljama Zapada.

„Primena ovog poreza podrazumeva efikasniju poresku administraciju, viši nivo poreskog morala građana, ali i relativno imućnu srednju klasu, koja bi bila obuhvaćena ovim porezom. Šire gledano, sintetički porez sa visokom progresivnošu je pogodniji za razvijene zemlje koje nemaju potrebu za ostvarenjem visokih stopa privrednog rasta i koje mogu da pitanje pravičnosti stave u prvi plan. Za zemlje koje imaju potrebu za visokim stopama privrednog rasta, kao što je to slučaj sa Srbijom, nisu pogodne visoke poreske stope na dohodak građana od na primer 40 ili 50 odsto”, smatra on, uz napomenu da je veća progresivnost moguća i da bi se mogla ostvariti tako što bi se dodatno povećale poreske stope u okviru godišnjeg poreza na dohodak građana. To bi značilo da se umesto sadašnjih stopa od 10 i 15 odsto, primene veće stope od na primer 15 i 25 odsto. On primećuje da je granica za primenu viših poreskih stopa u Srbiji postavljena neuobičajeno visoko. Godišnji porez na dohodak plaćaju pojedinci čije zarade su tri puta veće od proseka, a takvih je samo jedan odsto. 

„U razvijenim zemljama koje primenjuje progresivno oporezivanje, više poreske stope se primenjuju već na dohotke koji su 50-60 odsto veći od proseka, pa stoga više poreske stope plaća 10-20 odsto građana. To znači da višim poreskim stopama nije obuhvaćena samo viša, nego i srednja  klasa, koje je u tim zemljama relativno imućna”, kaže Arsić.