VEČITO KASKANJE ZA PROSEKOM

Milan Jevtić je nastavnik istorije u Srednjoj stručnoj školi u Kragujevcu. Njegova plata sa 30 godina radnog staža, punim fondom časova i razrednim starešinstvom trenutno iznosi oko 102.000 dinara, a uz najavljeno povećanje za 12 procenata od 1. januara iduće godine, mesečno će zarađivati oko 112.000 dinara.

„Tako će biti cele iduće godine, ali treba imati u vidu da moja plata nije prosečna u prosveti jer ja ipak imam dosta staža, pun fond i starešinstvo koje se dodatno plaća. Kao parametar treba da se uzme početna plata nastavnika koji je završio fakultet i počeo da radi. On sada ima 86.700 dinara, a od januara će primati 96.500 dinara“, kaže Jevtić.

Iako sa mesečnim primanjima „dobacuje“ republički prosek, kaže da njegova četvoročlana porodica ne živi luksuzno.

„Imam sreću da i supruga radi, ali imamo dva studenta tako da nam za to treba više novca. Moj slučaj nije pravilo, svako ima neke troškove. U svakom slučaju, nema tu nikakvog luksuza, to je sastavljanje kraja s krajem u bukvalnom smislu reči“, priča Jevtić, koji zbog specifičnosti predmeta koji predaje ne može da dopunjuje porodični budžet privatnim časovima, što rade neke njegove kolege.

GODINU DANA RANIJE

Da bi se razumeo trenutni zahtev sindikata obrazovanja, treba se vratiti godinu dana unazad. Pregovori sa tadašnjom Vladom na čijem je čelu bila Ana Brnabić, rezultirali su potpisivanjem Protokola sa predsednicima reprezentativnih sindikata, kojim se Vlada obavezala da će početna plata nastavnika, odnosno zaposlenog sa sedmim stepenom stručne spreme, da se izjednači sa prosečnom platom u Republici Srbiji do 1. januara 2025. godine.

Umesto ispunjenja dogovorenog i potpisanog, na čemu sindikati insistiraju, država je izašla sa ponudom da od 1. januara poveća plate nastavnicima za 12 odsto, a nenastavnom osoblju za osam procenata.

Osim što je prekršila dogovor o izjednačavanju početne plate profesora sa republičkim prosekom, Vlada je dovela u neravnopravan položaj ostale zaposlene u obrazovnim ustanovama sa fakultetskim obrazovanjem – sekretare, psihologe, pedagoge, šefove računovodstva, pa čak i direktore škola. O podeli na manje i više vredne radnike u školama, da ne govorimo.

Startna plata nastavnika sada iznosi 88 odsto prosečne republičke zarade (poslednja objavljena je za mesec jul), odnosno od nje je niža za oko 100 evra.

Sa najavljenim januarskim povećanjem nastavnik početnik primaće 94 odsto prosečne plate, rekla je ministarka prosvete.

„To je istina, ali se ne kaže da će, prema projekciji, početna plata nastavnika na kraju 2025. biti 82 odsto prosečne zarade. Sada kažu da će nastavnici u nominalnom iznosu dobiti najviše, ali kao obrazovan čovek znam da pravim razliku između realnog i nominalnog. Ja sam najveću platu imao 1993. godine, imao sam milijarde, ali mi to ništa nije vredelo. Meni je značajno koliko mi je realno povećana plata, a nama će očigledno sledeće godine plata realno da bude manja nego sada“, kaže Jevtić.

RELATIVIZACIJA PROCENATA

Reagujući ironično na poruke vlasti da će nastavnici od 1. januara 2025. dobiti 50 odsto veću povišicu od svih ostalih korisnika javnog sektora (što valjda treba da je dokaz da država posebno brine o prosvetarima), Unija sindikata prosvetnih radnika Kragujevac, na čijem je čelu naš sagovornik, u nedavnom saopštenju je pokušala plastično da objasni o čemu se tu radi.

„Postavili smo pitanje relativizacije procenata, jer mi ne primamo platu u procentima nego u novcu. Meni procenti ne znače ništa, nekome je mojih 12 odsto jedan ili dva procenta i otuda smo u ironično-šaljivom tonu predložili da četiri reprezentativna sindikata odustanu od zahteva da se početna plata nastavnika izjednači sa republičkim prosekom, i da se umesto toga startna plata prosvetnih radnika uveća za samo tri odsto u odnosu na platu direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića ili guvernerke Jorgovanke Tabaković. Ukoliko Vlada insistira da povećanje bude u većem procentu, onda bi to moglo biti za pet odsto u odnosu na ukupna primanja ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović“, kaže Jevtić.

On ukazuje na zanimljiv podatak o kome se u javnosti ne govori, a to su zarade direktora škola.

„Od direktora se traži mnogo za platu koja će krajem naredne godine biti na nivou proseka Republike. Toliko će imati direktor sa desetak godina staža. Mi nastavnici smo obična radnička klasa koju nikako ne tretiraju, ali ako će direktori koji treba da budu produžena ruka Ministarstva imati prosečnu platu, to je sramota nad sramotama. Oni imaju za 20 odsto uvećan koeficijent u odnosu na nastavnike, što znači da sada izađu na oko 105.000 dinara. To trenutno jeste iznad proseka, ali odgovorno tvrdim da će u decembru biti u rangu prosečne republičke zarade, ako ne i ispod toga, što je baš bruka i sramota“, ističe Jevtić.

Svesni su toga i sami rukovodioci obrazovnih ustanova koji su preko svog udruženja tražili povećanje koeficijenta sa 20 na 35 odsto, imajući u vidu nadležnosti, odgovornost i obim posla direktora, ali odgovora na njihov zahtev za sada nema.

Sindikalna borba u prosveti trenutno se vodi na dva koloseka. S jedne strane su reprezentativni sindikati, s druge Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije, koji sprovodi „beli štrajk“, sa zahtevom da se poveća bezbednost zaposlenih u školama.

U ZAČARANOM KRUGU LOŠIH PREGOVORA

NSPRS se od kolega iz suprotnog tabora distancirao, jer kako kaže njegov lider Dušan Kokot, ne žele da budu „deo sistemskog igrokaza u kojem učestvuju i Vlada i takozvani reprezentativni sindikati“.

„Za Protokol smo odmah po njegovom objavljivanju saopštili da je štetan, jer je sastavljen iz pohvala Vladi i praznih obećanja prosvetnim radnicima. To je za nas bilo očigledno učešće lidera ’reprezentativnih’ sindikata u izbornoj kampanji naprednjaka i socijalista krajem prošle godine. Osim toga, zahtevi koji su postavljeni Vladi, a ova ih prihvatila u formi obećanja, bili su sami po sebi poniženje za zaposlene u obrazovanju. Besmisleno je da se sada, godinu dana kasnije, pridružujemo štrajkovima i protestima jer su lažovi iz vlasti još jednom slagali, a ’reprezentativni’ sindikati politički iskorišćeni i namagarčeni“, navodi Kokot.

Osvrćući se na zahtev sindikata  koji traže prosečnu državnu zaradu za profesore, Kokot ističe da je to iznos koji se zna unazad, a ne može se znati unapred.

„Pošto se ugovara zarada za celu godinu, to znači da bi zaposleni u prosveti uvek kaskali za realnim prosekom, primajući prosek iz prethodnog perioda. Vlast je objavila očekivanje da će krajem 2025. godine prosečna zarada biti oko 1.000 evra, pa bi nastavnik s platom traženom od ’reprezentativnih’ sindikata bio oko 200 evra ispod toga. Zaposleni će time bili nezadovoljni i onda će se krenuti u novi krug zahteva, lažnih i jalovih pregovora, štrajkova, svega onog zbog čega veliki broj ljudi nastavnike doživljava kao ljude koji samo kukaju na malu platu i štrajkuju početkom školske godine“, ukazuje naš sagovornik.

Da su ovoga što Kokot kaže svesni i reprezentativni sindikati svedoči to što su na spisak zahteva dodali i hitno otpočinjanje pregovora o ceni rada za 2025. godinu.

Kokot smatra da se pitanje zarada u prosveti mora urediti sistemski, kvalitetno, pravedno i održivo, onako kako je u javnim preduzećima, policiji ili vojsci.

Prema predlogu NSPRS-a, osnovica za obračun zarade bila bi minimalna državna zarada, a koeficijenti bi bili raspoređeni između 1.05 i 2.30.

Na taj način bi, smatra Kokot, zarada bila predvidiva i pratila bi dešavanja u privredi, te štrajkova iz tog razloga više ne bi ni bilo.

„Kritičari kažu da je to mnogo novca, ali s izdvajanjem od pet odsto BDP-a za obrazovanje, takve zarade su realne, osim ako se novac ne troši na preskupe projekte poput Zdravitasa, da bi zaradio neko drugi. Prema našem predlogu, zaposleni početnik sa VII stepenom stručne spreme imao bi platu oko 124.000 dinara tokom naredne godine. Ako je nastavnik pre samo 15 godina imao zaradu od tri minimalca, zašto je danas nerealno da ima 2,3 minimalnih zarada? Da li nas je „zlatno doba“ baš toliko koštalo? Novca ima dovoljno, samo je pitanje političke volje da li će otići na stadione, vojne avione i parade, pevajuće fontane, koncerte Cece i Karleuše ili će stići u obrazovanje“, kaže Kokot.

NAJAVA NOVIH ŠTRAJKOVA

Reprezentativni sindikati posle dve potpune obustave rada planiraju i treću, i to 1. novembra, nakon čega je planirano da se uđe u zakonski štrajk sa skraćenim časovima na 30 minuta, s tim što istovremeno ne bi štrajkovala cela Srbija, već bi se smenjivale po četiri školske uprave na nedeljnom nivou. Na taj način bi se tokom novembra obrnuo krug, to jest štrajkom bi bile obuhvaćene sve školske uprave, a ako to ne bude urodilo plodom, sindikati planiraju pooštravanje svojih akcija.

Osim poruke da im je zahtev nerealan i da bi njegovim ispunjenjem bila narušena finansijska stabilnost države, prosvetari su dobili izvinjenje predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je priznao da je u Protokolu obećano ono što nije moglo da se ispuni, ali je takođe rekao da na ucene neće pristati.

Upitan da li veruje da se nešto može promeniti, Milan Jevtić odgovara da se u  suprotnom ne bi angažovao u sindikalnim aktivnostima.

Ubeđen je da su argumenti sa kojima sindikati nastupaju čvrsti, ali nije siguran hoće li uspeti da nateraju vlast da ispoštuje ono na šta se svojim potpisom obavezala.

„Pretpostavljam da bismo najžešćim akcijama uspeli, ali je pitanje koliko je ljudi spremno na rizik. Vlada kaže da je naš zahtev nerealan, što nije tačno. Da bi se ispunio trebalo bi povećati cenu rada između 15 i 16 procenata. Time bismo imali prosečnu zaradu možda do aprila, a posle toga bismo pali. Dakle, čak i kada bi ispunili naš zahtev ne bismo imali epohalno veće zarade, a svakako bi one bile manje nego što imaju naše kolege u susednim državama“, kaže Jevtić.

Napominje da je profesor iz Srbije najsiromašniji u čitavom okruženju.

„Svi ostali imaju i regres i plate koje su realno veće do naših. Možda su u Severnoj Makedoniji niže plate, ali su i cene daleko niže nego kod nas. Makedonski nastavnik u proseku može da kupi više hleba, bureka, mleka, goriva od mene. Plate u Hrvatskoj su za nas misaona imenica, o Slovencima da i ne govorim, jer oni nisu nikakvo merilo za nas. Nažalost, za nas više nisu merilo ni Bugari, ni Rumuni, i njihove plate su veće, Mađari da ne pričamo. Mi se sada merimo sa Albanijom i sa Makedonijom, koja je bolja od nas ako uzmemo u obzir pomenuti parametar. Neko će reći da se u Srbiji loše živi i da ima i manjih plata, što je tačno, ali mi govorimo o delatnosti koja je od 2008. godine srozana i od tada ne može da se podigne. Čak i da ispune ono što je potpisano u Protokolu, opet se nećemo oporaviti“, uveren je Jevtić.

Uvođenje platnih razreda u javni sektor, a time i u obrazovanje, koje bi rešilo problem nejednakih zarada poslednji put je najavljivano za 2025, ali tu temu poslednje četiri godine niko nije pomenuo.