Vučić je od gomile izvukao najgore

Kada slušate Marka Vidojkovića, našeg poznatog pisca, ili čitate njegove knjige, sigurna sam da najveći broj ljudi pomisli kako je reč o čoveku koji ruši sve pred sobom, za kog ne postoje prepreke, koji je slobodan do granica anarhije, koji je životno neprecizan, koji leže u zoru i ustaje predveče. Moram reći da pisac „Kandži“, „Sve crvenkape su iste“, „E baš vam hvala“, koji je bio i urednik „Plejboja“, a i voditelj je, i novinar, zapravo na mene ostavlja potpuno drugačiji utisak. Prvo ne kasni na intervju, koji snimamo u kafiću SF imena „Pravda“. Drugo, sve što ulazi u njegov CV teško da može biti posledica ličnosti koja prepušteno i razbarušeno korača kroz život, sudarajući se sa njim bez ideje u kom pravcu da ide. Marko je od samog početka učesnik i govornik na protestima građana i veruje da su oni, u pretpolitičkom društvu kao što je naše, lekoviti. Svestan „izvesnog zamora“ i „drugačijeg poimanja“ protesta od RTS epizode, kada opozicija staje na čelo, ne misli „da će sve morati iz početka“, jer se „rupe u režimu ne mogu zamalterisati“.

Ne, ne, nije bilo greška jer pošteno je reći i da su protesti počeli tako što je prebijen jedan od čelnika Saveza, Borko Stefanović. Opozicija je bila raspadnuta, protesti su motivisali te stranke i da se suoče sa lokalom i da vide kako funkcionišu stvari tamo. To je vodilo ka izvesnom konsolidovanju opozicije. Kada pogledamo situaciju pre protesta i ovu sada, imamo nekoliko dobrih stvari. Prvo, imamo taj Savez za Srbiju koji se ipak nekako definisao i postavio na političkoj sceni kao lider protesta. Druga dobra stvar je Pokret slobodnih građana sa Sergejem Trifunovićem, koji se definisao na jedan drugačiji način u odnosu na doba Saše Jankovića i koji privlači mlade ljude. I treća stvar je Građanski front. Tako da danas imamo zapravo tri opozicione demokratske kolone. 

To je krenulo i pre upada u RTS. RTS je dao veštačko disanje ovim protestima. Svako od nas ko je išao na proteste, govorio na protestima, mogao je da vidi da se broj ljudi smanjuje, ljudi nisu shvatili ove proteste kao svoj radni zadatak jer su u suštini lenji. Lakše je danas odustati nego u vreme Miloševića, jer se setiš da imaš otvorena vrata za bekstvo iz zemlje. Ali, onog trenutka kada je režim počeo da naziva opoziciju fašistima, tada je i počeo da se osipa broj ljudi. Mislim da treba da se desi novi povod i sigurno će ga biti, da protesti ponovo postanu masovni.

           

Sasvim na građane, to i jesu građanski protesti. Ja ne vidim ništa loše u tome da neko ko je organizovao protest, do tog trenutka, preuzme odgovornost. A ono što treba da motiviše građane, jeste uzrok protesta. Sve vreme mora da se ponavlja u glavi da je ovo preddemokratsko stanje. Moramo da se izborimo ponovo za demokratiju. Ovo je sada borba protiv tiranije Aleksandra Vučića. Ja ne volim čistunce koji u ovakvim situacijama gledaju u krvna zrnca Vuku Jeremiću ili Bošku Obradoviću. Baš me briga šta će Jeremić da priča, ja se borim za slobodne izbore i za slobodne medije. 

Politička je moguća, ali društvena promena nije. Razlika je velika jer politička obuhvata manji segment, a kompletna društvena promena je nešto što je ovde nemoguće. Prvo smo upropašćeni u vreme Slobodana Miloševića, a ovih sedam godina nam je udarilo glogov kolac u leš. Ova stabilokratija, odnosno kolonijalna uprava Aleksandra Vučića, udaljila nas je od svih ciljeva za koje smo se borili i pokazala i kakva je EU i kako gleda na ljudska prava, demokratiju, slobodu medija u zemljama koje nisu njene članice.  

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.