ZAŠTO NIKO VIŠE NEĆE U NASTAVNIKE

Decenijsko zanemarivanje obrazovanja i urušavanje materijalnog i društvenog statusa nastavnika doveli su nas do toga da se već godinama pitamo ko će i kako učiti nove generacije. I dok se čeka da država iznađe način da izađe iz začaranog kruga reformi bez efekta i bežanja od drastičnog povećanja plata u prosveti, treba naći i odgovore na pitanja zašto, na primer, samo šest, sedam odsto dece na maloj maturi za treći predmet bira fiziku ili hemiju i kako te predmete približiti deci na kreativniji, inovativniji način.

Nedavno je jedna nastavnica u Fejsbuk grupi koja okuplja prosvetne radnike pitala kolege da iskreno kažu koliko ih je, kada su upisivali studije, sebe videlo u učionici. I bez obzira na to što su mnogi rekli da je prosveta njihovo životno opredeljenje, neki su posvedočili da su se u školi zaposlili sticajem okolnosti i tu ostali da rade.

Danas među mladima, ovih prvih, koji svesno biraju prosvetu kao poziv, skoro da nema. Izuzetak su oni koji se školuju za učiteljski poziv, ali je i tu poslednjih godina prisutan trend da učiteljski fakulteti više nisu u prilici da biraju studente već upisuju sve koji se prijave.

S druge strane, do posla u prosveti se ne dolazi lako, a ovaj paradoks dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu Goran Roglić objašnjava rečima da je tako u velikim gradovima, ali da su, čim se izađe iz univerzitetskih centara, nastavnička zanimanja deficitarna.

Otkako je još 2018. tadašnji ministar prosvete Mladen Šarčević otvorio pitanje nestručnih kadrova u obrazovanju, nadležni do danas nisu predočili analizu koliko nastavnika i kojih struka nedostaje.

U javnosti se stoga poslednjih šest godina barata nepotpunim podacima s kojima je izašlo resorno ministarstvo upravo u vreme Šarčevićevog mandata. A oni kažu da je u školama u Srbiji radilo oko 1.000 nestručnih predavača, što znači da nisu ispunjavali propisane uslove o vrsti stručne spreme za određena radna mesta.

Prednjačili su predavači matematike, fizike i informatike, kao i stranih jezika, koji su i danas deficitarni, a i struke u kojima trenutno nema manjka nastavničkog kadra uskoro čeka slična sudbina.

Upozoravaju na to već dve godine dekani fakulteta na kojima se školuju budući nastavnici, ali uzalud. Dramatičan pad interesovanja mladih za prosvetarski poziv nastavljen je i ove godine.

PORAŽAVAJUĆA STATISTIKA

„Ispostavilo se da je naša bojazan bila opravdana jer ako posmatramo upisane studente na nastavničke smerove dolazimo do brojke od oko 260 ukupno zainteresovanih, mada je taj broj mnogo manji jer ne znači da će se svi upisani na studijskim programima biologija, istorija i matematika opredeliti za nastavnike. Alarmantna situacija je za nastavnike hemije (1 upisani), fizike (3 upisana) i geografije (14 upisanih)“, sumirao je rezultate junskog upisnog roka na Beogradskom univerzitetu prorektor za nastavu Dejan Filipović.

Beogradski Hemijski fakultet jedan je od retkih koji ima smer za školovanje nastavnika. Lane su dobili svega tri brucoša, ove godine samo jednog.

Teško da će se situacija popraviti posle septembarskog roka jer imamo slobodnih mesta na budžetu i na drugim smerovima. Na Fizičkom fakultetu na smeru koji dominantno školuje nastavnike isto je slabo interesovanje, na geografiji takođe. Biologija školuje nastavnike na master studijama i studenti se tek tad opredeljuju za nastavnike“, kaže Goran Roglić.

Upitan da li bismo sličnu statistiku dobili ako bi fakulteti društvenih nauka uveli posebne nastavničke studijske programe, Roglić kaže da je to vrlo verovatno.

„Ljudi koji završe strane jezike imaju mogućnosti da se opredele za druga zanimanja, istoričari odlaze u muzeje ili rade kao turistički vodiči… Jednostavno, za nastavu je sve manje zainteresovanih. Mi smo taj smer koncipirali sa idejom da iškolujemo dobre i kvalitetne nastavnike, međutim, interesovanje za upis je u žestokom padu“, konstatuje naš sagovornik.

Ništa bolje nije ni na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu.

„Za integrisane studije hemije nije bilo zainteresovanih u junskom upisnom roku, a za sva ostala nastavnička zvanja studenti upisuju četvorogodišnje studije i tek se na master studijama opredeljuju da budu profesori, tako da te podatke sada nemamo“, kaže dekanka PMF-a Milica Pavkov Hrvojević.

MATERIJALNI POLOŽAJ KAO GORUĆI PROBLEM

Na inicijativu dekana fakulteta koji školuju nastavnike, Senat Beogradskog univerziteta je u proleće 2023. usvojio platformu za unapređenje statusa nastavničkih studijskih programa i očuvanje obrazovnog sistema u Srbiji, s predlogom mera kako da se situacija popravi, a predloge je nadležnima nakon toga uputila i Unija fakulteta prirodno-matematičkih nauka Srbije.

U platformi je konstatovan dramatičan pad kvaliteta nastavnog kadra i česta pojava da se kao nastavnici u osnovnim i srednjim školama zapošljavaju ljudi koji nemaju odgovarajuću školsku spremu, pošto u zemlji nema dovoljno kvalifikovanih nastavnika.

„Od 2015. primetan je drastičan pad interesovanja za upis na studijske programe fakulteta namenjene školovanju nastavnika, a u poslednjim godinama taj pad je dosegao nivoe koji ugrožavaju opstanak nastavničkih profila u Srbiji“, navodi se u ovom dokumentu.

Kao neke od ključnih razloga zašto mladi svoju budućnost ne vide u učionici, tvorci platforme navode niske zarade u prosveti, gubitak ugleda i dostojanstva profesije.

„Početne plate nastavnika su niske, ispod republičkog proseka, a nastavnici predstavljaju najobrazovaniji sektor u državi. Završiti hemiju ili fiziku nije mala stvar, a verovatno imate platu nižu od službenika u EPS-u. Takođe, ne postoji stabilan, konzistentan, dobar platni sistem. Zarade rastu veoma sporo i veoma malo tokom godina i zavise maltene samo od godina staža, tj. ne omogućava se kvalitetnim nastavnicima koji se trude i preuzimaju odgovornost u školi da adekvatno napreduju i imaju veću zaradu“, ističe Jelena Teodorović, profesorka Fakulteta pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu.

Kao objektivne razloge zbog kojih se sve manje studenata prijavljuje na nastavničke fakultete, Danimir Mandić, dekan Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača, navodi nepovoljnu demografsku situaciju, veću ponudu privatnih fakulteta, povećanje troškova života u Beogradu, kao i društveni i materijalni status budućih nastavnika.

Na sajtu jobandsalaryabroad.com postoje podaci o prosečnim platama nastavničkog kadra u svetu, a prema rečima Mandića, prosečna plata učitelja u gotovo svim državama na planeti, uključujući Tanzaniju, Egipat, Kinu, Japan, Rusiju, Hrvatsku, Sloveniju, BiH i Crnu Goru, veća je od prosečnih plata u tim zemljama.

„Na osnovu ovog izvora, evidentno je da ne postoji zemlja u kojoj je plata prosvetnih radnika ispod prosečne, osim u Srbiji“, navodi Mandić, koji smatra da samo materijalno zadovoljan nastavnik može sutra da bude inovator.

DECENIJSKO URUŠAVANJE UGLEDA

Na pitanje ko je urušio ugled prosvetnih radnika, Goran Roglić odgovara da je tome u dobroj meri doprinela zakonska regulativa donošena u poslednjih dvadesetak godina, koja je i roditeljima i deci dala veća prava nego nastavnicima.

„To je bilo podrivanje njihovog autoriteta, gde bukvalno svako radi šta hoće. Vi više ne možete da udaljite problematično dete iz škole. Jednostavno, izgubljen je sistem kažnjavanja koji je ranije funkcionisao i koji je definitvno uticao na ponašanje dece“, smatra Roglić.

Teodorović dodaje da nastavnici ne žele da trpe nedisciplinu učenika i pritiske roditelja zbog ocena, što može da sklizne u verbalno, a nekad i fizičko nasilje, kao što smo videli prethodnih nekoliko godina.

Ona kaže da je nastavnički posao postao dosta formalan i birokratizovan, te da se, umesto da bude kreativan, autonoman i inspirativan, zapravo sveo na „pokrivanje“ gradiva i davanje ocena.

„Programi su preobimni, osnovne i srednje škole su fakulteti u malom. Nastava je učenicima dosadna, gradivo ih ’smara’, nisu uzbuđeni zbog učenja. Zašto bi bilo ko od njih želeo da bude nastavnik? Pa već na kraju osmog razreda osnovne škole samo šest, sedam odsto dece izabere kao treći test na završnom ispitu fiziku ili hemiju, što implicira da su im ti predmeti teški i/ili neinteresantni. Kako očekujemo onda da više dece kasnije upiše te fakultete? Dakle, za samo dve ili tri godine učenja tih predmeta smo uspeli da odbijemo decu od njih. To meni govori da programi nastave i učenja, kao i sama nastava tih predmeta, moraju da se menjaju“, smatra Teodorović.

REFORME BEZ EFEKTA

Roglić kaže da je jedan od predloga u platformi o kome se u javnosti najmanje govorilo upravo tiče revizije nastavnih programa. Slaže se da je gradivo predimenzionirano, da nema dovoljno vremena za obnavljanje, veliki broj učenika po odeljenju onemogućava nastavnika da se posveti učenicima ponaosob, a dominacija pismenih provera znanja, po njegovom mišljenju, ne daje kvalitetan rezultat.

„Mi smo do sada reforme radili po principu da neko dobije evropski projekat i tako reformiše obrazovni sistem bez šire rasprave i to je ono što je veliki problem. Zaista mora da se čuje stav svih, i nas sa fakulteta i onih koji u učionici rade sa decom, i psihologa i pedagoga, da pokušamo nešto da popravimo. U suprotnom obrazovanje ide ubrzano naniže“, smatra Roglić.

Teodorović potvrđuje da je potrebno značajno redukovati programe, rasteretiti ih detaljnih podataka i pojmova i uvesti mnogo više interaktivnog, eksperimentalnog rada samih učenika, više samostalnog i grupnog rada.

„Moramo da učenike zaintrigiramo, uzbudimo, uključimo, stavimo u poziciju onih koji sami otkrivaju i zaključuju, koji uče nešto čiju relevantnost vide, koji shvataju kako mogu da reše realan problem u životu. Tada će nekom od njih poziv nastavnika koji kreira takvu nastavu biti interesantan i hteće i on sam da bude nastavnik“, uverena je Teodorović.

Ona ukazuje na još jedan bitan momenat – da je i samo gradivo na nastavničkim smerovima preobimno.

„Bar pola tog gradiva im ne treba za rad u školi, a potrebno su im predmeti koji se bave komunikacijom, kreiranjem pozitivne klime u razredu, kognitivnom aktivacijom učenika, ocenjivanjem itd. Reformama u visokom školstvu bi verovatno mogli da se naprave određeni koraci ka usmeravanju više studenata ka nastavničkom pozivu“, smatra Teodorović.

PRVI KORAK NA DRŽAVI

O promenama u svojim redovima fakulteti za sada ne govore. Kažu da prvi korak treba da načini država, tako što bi izašla sa detaljnom analizom po regionima kako bi se utvrdilo koliko nastavnika nedostaje po predmetima koji se predaju u školama, kakve su kompetencije postojećeg kadra, uz projekciju za narednih pet godina, odnosno predviđanje u kojoj meri će doći do deficita nastavnika usled odlazaka u penziju.

Beogradski dekani do sada su imali samo jedan sastanak sa ministarkom prosvete Slavicom Đukić Dejanović, koja je obećala da će analiza biti završena do kraja njenog prethodnog mandata, što se nije desilo.

Ranije uvedeno stipendiranje studenata koji se opredele za nastavničke smerove očigledno ne daje željene rezultate, kao ni ad hok izmena zakona koja je omogućila da nastavnici koji su završili osnovne studije za odgovarajuće predmete mogu da ih predaju u školama iako su master diplome stekli iz neke druge naučne oblasti.

Tako u novu školsku godinu ulazimo sa starim problemima, uz obećanje predsednika države da će prosvetnim radnicima plate biti povećane više nego drugim korisnicima javnog sektora, a, sasvim izvesno, manje od onoga što bi značajno unapredilo njihov materijalni položaj. Obećanja Vlade da će od 1. januara 2025. početna plata nastavnika sa sedmim stepenom stručnosti biti jednaka prosečnoj zaradi u Republici Srbiji ne deluje realno, ako se ima u vidu da je za dostizanje tog cilja neophodno povećati cenu rada za oko 25 odsto.

Premijer Miloš Vučević je nedavno najavio „veće investicije po pitanju obrazovnih kadrova“ i apelovao na roditelje „da u saradnji sa Vladom promene sliku kada je reč o upisivanju i studiranju profesorskih smerova“, bez pojašnjenja šta će to tačno država da preduzme.