ZAŠTO SRBIJA NE VERUJE NAUCI

Ulaganja u istraživanje i razvoj u Srbiji iznose manje od jednog procenta državnog budžeta, dok se za promociju nauke izdvaja svega pola procenta od tog iznosa. Naučna pismenost u Srbiji je i dalje na zabrinjavajuće niskom nivou. PISA testovi pokazuju da samo svaki treći učenik zaista razume osnovne naučne pojmove, što ostavlja prostor za teorije zavere, pseudonaučne mitove, kao i zloupotrebu naučnih termina u manipulativne svrhe…

Da li Srbija rizikuje da ostane samo tržište za tuđe tehnologije i ideje, umesto da bude njihovo izvorište, kako da privrednici ulaganje u nauku ne posmatraju kao trošak već kao investiciju u budućnost, postoji li održiv model finansiranja institucija koje se bave promocijom nauke i zašto reforma obrazovanja mora da počne od povratka poverenja u nastavnike, samo su neke od tema o kojima smo razgovarali sa Nemanjom Đorđevićem, upraviteljem Zadužbine Miodraga Kostića.

Palata nauke, zamišljena kao savremeni centar za istraživanja i popularizaciju nauke, otvorena je u decembru 2024. sa osnovnim motivom da postane most između naučne zajednice i građana.

Kako vidite koncept zadužbinarstva u 21. veku, posebno u domenu nauke i obrazovanja?

Zadužbinarstvo danas nije samo tradicionalno „poklanjanje“, već mudro, strateško ulaganje koje menja društvo. Ono se sve više oslanja na održivost, što bi značilo da investicija ne prestaje, već se vraća i obnavlja kroz edukaciju, istraživanja i partnerstva.

Naš cilj je bio da kreiramo sadržaje koji sami generišu vrednost, kroz programe saradnje sa univerzitetima, festivalima, institucijama i kompanijama. Na primer, povezujemo planetarijumske projekcije sa filmskim festivalima u Beogradu ili ugostimo svetska naučna imena kada borave u regionu.

Zadužbinarstvo u modernom svetu znači i partnerstvo sa državnim univerzitetima i kompanijama, poput naše saradnje sa Elektrotehničkim fakultetom Univerziteta u Beogradu, kako bismo zajedno realizovali velike, važne projekte.

Bili ste jedno vreme i na čelu Centra za promociju nauke, ali ste se promocijom nauke bavili i kroz druge projekte. Kakav je, po vašem mišljenju, odnos države prema nauci i koliko se u Srbiji trenutno ulaže, kako sredstava tako i pažnje, u promociju i popularizaciju nauke?

I dalje je to izazov. Ulaganja u istraživanje i razvoj u Srbiji iznose manje od jednog procenta državnog budžeta, dok se za promociju nauke izdvaja svega pola procenta od tog iznosa. To je znatno ispod evropskog proseka i jasno je da tu postoji veliki prostor za napredak.

Nauka mora da živi među ljudima, ne sme da ostane zarobljena u laboratorijama i učionicama i zato u Zadužbini Miodraga Kostića želimo da, kroz festivale, radionice i programe namenjene različitim ciljnim grupama, inspirišemo i decu i odrasle da nauka postane deo njihove svakodnevice, nešto što im menja život i viđenje sveta. To nam je i osnovni cilj – da nauku stavimo u službu društva.

Kakav bi bio idealan model finansiranja institucija koje promovišu nauku?

Održiv model finansiranja institucija koje se bave promocijom nauke mora biti kombinovan – nijedna neprofitna organizacija ne može opstati oslanjajući se isključivo na jedan izvor. Potreban je balans između državnih sredstava, privatnih donacija i sopstvenih prihoda. Evropa nam daje odlične primere.

Tamo čak 88 odsto muzeja nauke funkcioniše zahvaljujući modelima prodaje ulaznica i članarina, a 43 odsto ima sale koje izdaju za predavanja i događaje. U tom modelu, institucija nije samo pasivni korisnik budžetskih sredstava, već živo i odgovorno telo koje samostalno upravlja svojim resursima, donosi strateške odluke i stalno preispituje sopstvenu relevantnost.

Njena vrednost se ne meri samo brojem događaja ili objavljenih radova, već i poverenjem koje gradi u zajednici: da li otvara pitanja koja drugi izbegavaju, da li znanje koje stvara postaje deo svakodnevnog života, i da li građani u njoj prepoznaju saveznika u borbi protiv neznanja.

Koliko je realno očekivati da i drugi privrednici u Srbiji prepoznaju ulaganje u nauku i promociju nauke kao društvenu i stratešku odgovornost?

To je sasvim izvodljivo, ali pod uslovom da prestanemo da posmatramo ulaganje u nauku kao trošak i počnemo da ga doživljavamo kao najpametniju investiciju u budućnost. IT i tehnološke kompanije već sada pokazuju spremnost za partnerstva i ulaganja u edukaciju, ali šira privredna zajednica još uvek često posmatra nauku kao isključivo državnu obavezu.

Moramo razumeti da kroz jačanje naučne pismenosti i radoznalosti privrednici zapravo jačaju sopstvenu konkurentnost i inovativnost. Bez te promene, Srbija rizikuje da ostane samo tržište za tuđe tehnologije i ideje, umesto da bude njihovo izvorište.

Odbrana Darvinove teorije evolucije koštala vas je funkcije direktora u CPN-u. Kako danas gledate na taj događaj?

Za mene je to bio test ličnog integriteta i profesionalizma. Verujem da nauka mora da ostane iznad politike i ideologija. Pandemija nam je pokazala koliko je opasno kada lažne informacije i teorije zavere nadvladaju istinu – od antivakserskih pokreta do 5G mitova.

U Palati nauke zbog toga negujemo slobodu dijaloga zasnovanu na diskusiji, proverljivim činjenicama i čvrstim dokazima, jer bez njih nema pravog razvoja i napretka. Nauka je tu da nas oslobodi neznanja, a ne da bude oruđe u rukama ideologija.

Kako vidite odnos društva prema nauci u kontekstu lažnih vesti, teorija zavere i slabe naučne pismenosti?

Naučna pismenost u Srbiji je i dalje na zabrinjavajuće niskom nivou. PISA testovi pokazuju da samo svaki treći učenik zaista razume osnovne naučne pojmove, što ostavlja prostor za teorije zavere, pseudonaučne mitove, kao i zloupotrebu naučnih termina u manipulativne svrhe. U Palati nauke razvijamo programe i radionice koje razbijaju te predrasude kroz eksperimente, debate i interaktivno učenje. Ljude učimo kako da prepoznaju činjenice, razumeju procese i razvijaju kritičko mišljenje To je naš mali doprinos u borbi protiv dezinformacija i nepoverenja u nauku.

Da li školski sistem podstiče kritičko mišljenje i istraživački duh?

Nažalost, vrlo malo. Rezultati brojnih testiranja pokazuju da naši učenici ne umeju da primene naučeno u novim situacijama. Nije suština da dete zna napamet definiciju fotosinteze, već da razume zašto biljka vene u sobi bez svetla – i da smisli način da to ispita. Nauka nije skup tačnih odgovora u svesci, već način razmišljanja.

Kako ocenjujete kvalitet formalnog obrazovanja u oblasti prirodnih i tehničkih nauka u Srbiji?

Formalno obrazovanje u Srbiji suočava se sa brojnim izazovima – od zastarele opreme, preko niskih motivacija nastavnika, do programa koji ne prate savremene potrebe učenika i ne odgovaraju na pitanja današnjih generacija.

Zato je važno da im organizacije poput naše pruže podršku kroz inovativne, angažujuće i savremene sadržaje, da im probudimo duh znatiželje i motivaciju za samostalno istraživanje, što će učenicima biti kompas u svetu koji se brzo menja.

Šta bi, po vašem mišljenju, bio prvi korak u ozbiljnoj reformi sistema obrazovanja u Srbiji?

Prvi korak je vraćanje poverenja u nastavnike. Ako želimo suštinske promene, moramo im obezbediti veću autonomiju, bolje uslove i jasnu podršku kako bi razvijali radoznalost kod učenika. Deca ne mogu da razmišljaju drugačije ako ih sistem uči da misle isto. Reforma mora krenuti iz učionice – kroz metode koje podstiču istraživanje, timski rad i primenu znanja u praksi.

Ako zaista želimo učenike koji su samostalni i kreativni, moramo početi od onih koji ih tome podučavaju

Na primer, umesto inertnog učenja hemijskih i fizičkih formula, učenici mogu praviti ekološke deterdžente ili meriti kvalitet vazduha u svom naselju. Upravo te „male revolucije“ menjaju pristup obrazovanju iz temelja, jer kompetencije učenika ne nastaju samo zato što su napisane u programu, već proizlaze iz pitanja koja nikada nisu ni bila na testu.

Kakvi su uslovi rada za profesore i naučne radnike u Srbiji?

Većina računarske opreme u školama i na fakultetima datira još iz 2010. godine. Tamo gde postoji savremenija tehnologija, ona je najčešće rezultat entuzijazma pojedinaca ili donatorskih inicijativa, nikako posledica strateškog ulaganja. Laboratorije u srednjim školama neretko izgledaju identično kao pre tri decenije, dok se pojedini univerziteti još oslanjaju na opremu iz vremena kada su današnji studenti polazili u školu.

Još ozbiljniji problem je osećaj izolovanosti, jer mnogi profesori ne doživljavaju sebe kao deo šire istraživačke zajednice zbog nedostatka institucionalnih mehanizama koji bi povezivali nastavu i nauku.

Ako zaista želimo učenike koji su samostalni i kreativni, moramo početi od onih koji ih tome podučavaju. To znači obezbediti im bolje uslove rada, kontinuirano stručno usavršavanje, jasne karijerne puteve i, najvažnije, društvenu potvrdu da je njihov rad cenjen i potreban.

Na koji način sarađujete sa školama u Srbiji?

Aktivno sarađujemo sa školama širom Srbije kroz niz inovativnih programa. Organizujemo naučne kurseve, poput škole robotike, kao i praktične STEM radionice, čime učenicima omogućavamo da steknu praktična znanja i razviju kreativnost. Od početka godine posetilo nas je već 10.000 učenika, a cilj nam je da svake godine inspirišemo bar 30.000 mladih umova. Želimo da pomognemo i nastavnicima kroz kontinuirane obuke i mentorstvo kako bi bili osnaženi za primenu savremenih metoda u učionici. Verujemo da je saradnja sa školama ključ za razvoj naučne pismenosti i stvaranje nove generacije naučnika i inovatora.

Koji su najefikasniji alati i formati za popularizaciju nauke, šta pokazuju dosadašnja iskustva kod nas, ali i u drugim zemljama? Koje zemlje, po vašem mišljenju, imaju najrazvijeniji sistem promocije nauke – i šta možemo naučiti od njih?

Naša iskustva pokazuju da nauka ima najjači efekat kada se postavi u kontekst svakodnevice, kroz igru, iznenađenje i dijalog, tako da se istovremeno zadivimo i razumemo. I iskustva iz inostranstva to potvrđuju, u Francuskoj, naučni karavani obilaze sela i male gradove, donoseći nauku ljudima gde žive. U Nemačkoj, istraživački instituti organizuju nekoliko puta godišnje „Noći otvorenih vrata“, kada čitave porodice obilaze laboratorije. U Velikoj Britaniji, BBC već decenijama ulaže u naučne serijale koji su estetski besprekorni, ali i vrlo edukativni. Nijedan model se, naravno, ne može primeniti bez prilagođavanja. U Palati nauke pokušavamo da se povezujemo sa univerzitetima, školama, festivalima, umetnicima. Jer nauka mora da izađe iz svojih uskih okvira, da uđe u bioskop, na pijacu, na tramvajsku stanicu, pa čak i na Tik-tok. Samo tako će zaista postati deo kulture.

U okviru Palate nauke imate i naučne centre. Kako oni funkcionišu, koliko je uloženo u njih i da li su ekonomski održivi na duže staze?

Naši naučni centri predstavljaju pionirski model u kojem se zadužbinarstvo povezuje sa vrhunskom akademskom zajednicom. Sa Elektrotehničkim fakultetom Univerziteta u Beogradu i Radio-televizijom Srbije razvili smo 20 centara koji se bave istraživanjima u oblastima poput veštačke inteligencije, digitalizacije i fotonike.

Stvoren je istraživački prostor od preko 2.000 kvadratnih metara, opremljen najsavremenijom tehnologijom. U njemu rade studenti, naučnici, profesori i, što je najvažnije, rezultati njihovog rada ne ostaju „zaključani” u laboratorijama.

Kroz interaktivne programe za javnost, postavke i sadržaje otvorene za posetioce, pokazujemo kako nauka oblikuje svakodnevni život. Naš cilj nije samo dugoročna održivost ovih centara, već i njihova uloga kao pokretača novih generacija istraživača u Srbiji.

Gde vidite prostor za širu saradnju između Palate nauke i obrazovnih i naučnih institucija?

Palata nauke može postati živo eksperimentalno okruženje za nove modele obrazovanja – od škola robotike, preko interdisciplinarnih radionica za nastavnike, do putujućih izložbi i naučnih festivala.

Već sarađujemo sa brojnim školama, ali verujemo da možemo otići i korak dalje – ponuditi univerzitetima i institutima prostor za razvoj zajedničkih kurseva, masterklasova, pa čak i istraživačkih takmičenja.

U Švedskoj i Španiji, naučni centri su integralni deo obrazovnog sistema, obezbeđuju laboratorije, opremu i eksperte školama. To je model koji želimo da prilagodimo našem okruženju. Verujemo da zajedno možemo kreirati hibridni ekosistem koji spaja formalno obrazovanje sa neformalnim učenjem, gradeći mostove između dece, nastavnika, naučnika i šire javnosti.