Životna sredina između ekološkog populizma i političkih interesa

Nepoštovanje međunarodnih sporazuma, ali i sopstvenih zakona i strategija, u Srbiji gotovo da je pravilo. Zbog nedostatka transparentnosti i relevantnih informacija, građani su uskraćeni za podatke o realnom stanju životne sredine. Dok vlast relativizuje problem, ekološki populizam stvara polarizaciju u društvu, koja onemogućava konstruktivni dijalog. U svemu najviše strada nauka, koja je izložena sumnji i satanizaciji, glavne su poruke okruglog stola pod nazivom „Kvalitet vode, vazduha i zemljišta, zaštita vitalnih resursa“

Tema druge debate koju je Nova ekonomija organizovala 22. maja u Aero-klubu u Beogradu u okviru inicijative „Srbija 2030 – koji je naš put“, bilo je pitanje zaštite prirodnih resursa i ekologije, uz očuvanje ekonomskog razvoja države.

Akademik Vladica Cvetković, profesor Rudarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu smatra da u srpskom društvu ne postoji dijalog o ovoj temi, kao što dijalog u državi izostaje i po mnogim drugim pitanjima. Međutim, kako je istakao, „izostanak dijaloga po pitanju očuvanja vitalnih resursa, vode, vazduha, zemljišta, ima najpogubnije posledice“.

Cvetković je rekao da su ekološki aktivisti previše agresivni i da njihov nastup, u velikom broju slučajeva, obesmišljava dijalog.

„Nije dovoljno samo stati u odbranu vode, zemljišta i vazduha, već je važno i kako se to čini. Ako vi rušite i samu podlogu za razgovor, na kratak rok možete nešto da postignete, zaštitićete nešto, prodrmaćete i vlast, što je poželjno, ali na dugi rok činite štetu ovom nedovoljno obrazovanom narodu koji biva još podložniji manipulaciji“, kaže on.

Stručna pitanja se, kako je rekao, u medijima transformišu u sudbinske, nacionalne teme. On smatra da je ekološki populizam, kroz povezivanje ekoloških pitanja sa patriotizmom (jer se priča o našim šumama, rekama…), stvorio narativ koji je doveo do toga da za nauku nema prostora, osim ako plasira retoriku koja je pogodna eko-aktivistima. Ako nauka otvara neka druga pitanja, onda joj se otkazuje poverenje.

„Ekološki populizam najviše šteti ekološkom pokretu a njegova posledica je sunovrat poverenja u nauku“, rekao je Cvetković i dodao da nauka ne može lako da se izbori sa ekološkim populizmom i da je društvo, pored objektivnih ekoloških problema koji su prisutni, suočeno sa subjektivnim problemom da o ovakvim temama ne ume da se razgovara u javnosti.

„Zašto je realno sagledavanje situacije u ovom narodu uvek povezano sa opasnošću da budete prozvani izdajnikom ili stranim plaćenikom?“, pitao je Cvetković.

Prema rečima profesorke Tehničkog fakulteta u Boru Snežane Šerbule, zagađenje životne sredine u tom mestu povećavalo se kako se povećavala proizvodnja ruda.

„Dolaskom kompanije Ziđin u Bor 2018. godine uglavnom se očekivao razvoj tog dela Srbije, više radnih mesta, ali i posvećivanje veće pažnje zaštiti životne sredine. To je najveća zabluda jer, kada strane kompanije dolaze u našu zemlju, one dolaze da bi iskoristile rudu i plemenite metale, ali i da bi imale što manje troškove, a zaštita životne sredine je skupa“, rekla je ona.

Kada su u kompaniji Ziđin čuli da je ruda u Boru osiromašena, počele su, rekla je Šerbula, igre brojkama i povećavanje proizvodnje preko utvrđenih kapaciteta, što je već sledeće godine dovelo do najvećeg zagađenja životne sredine u Boru. Koncentracija sumpor-dioksida se povećala i do 100 puta više od dozvoljene. Koncentracija kancerogenih metala kao što su kadmijum, olovo, arsen je te 2019. godine prešla granicu koja je bila 90 puta veća od dozvoljene. U međuvremenu je, podsetila je Šerbula, rekonstruisana topionica u Boru, svi gasovi koji izlaze iz topionice se prečišćavaju tako da sada u centru grada nema sumpor-dioksida, arsena i kadmijuma, ali su se zato van grada pojavile neke druge tačke u okolini rudnika u kojima postoje čestice ovih elemenata u vazduhu jer se ruda iz tih mesta transportuje dalje. Kada su u pitanju površinske vode u Boru, prema rečima profesorke Šerbule, one su uvek bile zagađene.

„Vode iz tih reka građani koriste za zalivanje bašta, time se hrane, zbog čega je smrtnost u Boru velika“, rekla je ona i dodala da je cela istočna Srbija pod rudarskim ispitivanjem i da Kinezi predviđaju da će cela istočna Srbija biti pod rudarstvom i metalurgijom.

„Ispitivanja su svuda i to su sve tačke gde će biti u budućnosti rudarske i flotacijske jalovine. Gde smo mi u svemu tome? Da li naša zemlja i prirodna bogatstva treba da budu dostupna i budućim generacijama, šta ćemo im ostaviti? Mislim da treba da razgovaramo o tome kakvu Srbiju želimo i da ne treba da zagađujemo najvažnije resurse, vodu, vazduh i zemljište“, zaključila je Šerbula.

Nezavisna ekspertkinja za klimatske promene i zeleni razvoj Danijela Božanić je iznela stav da dokle god se budemo ponašali kao da je životna sredina tapija ekoloških aktivista, imamo problem. Ekologija je pitanje tehnologa, mašinskih inženjera, rudara, ali i svih građana.

„Kome god to nije jasno, nisu mu onda jasni ni principi četvrte industrijske revolucije koja se dešava već deset, 15 godina. Nije mu jasno da razvoj bez inkorporiranih principa zaštite životne sredine i smanjenja uticaja na klimatske promene ne postoji“, rekla je ona i dodala da je Nemačka još 2011. godine inkorporirala u svoje strategije razvoja principe četvrte industrijske revolucije.

Podsetila je da je „EU Green deal“ značajan za razvoj celog sveta, ali i da Srbija jasno mora da odluči gde želi da bude 2030. godine, jer je „poenta EU zelenog dogovora postizanje karbonske neutralnosti“.

„Sve zemlje sveta, uključujući i Kinu, rekle su kada će postići karbonsku neutralnost, dok Srbija zapravo nema akcioni plan koji zemlju vodi ka karbonskoj neutralnosti, a Evropska unija, naš najveći spoljnotrgovinski partner,  od prošle je godine počela da uvodi ugljeničnu taksu na uvoz“, rekla je ona.

Božanić je iznela i podatak da je Srbija od 2001. do 2020. godine izgubila sedam milijardi evra zbog štete i gubitaka koji su nastali usled elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa. Potrebno je obratiti pažnju na koji se način ulaže u sanaciju zemljišta usled prirodnih katastrofa. Bitno je da se obrati pažnja i na način gradnje.

„Samo promenom standarda gradnje može mnogo toga da se reši. Ja duboko verujem da postoji rešenje, a to su dijalog i pravni sistem. Pitanje životne sredine se ne rešava kao individualno pitanje. Ono može da se reši samo zajedničkim pristupom struke“, istakla je Božanić.

Dejan Lekić, stručnjak za zaštitu životne sredine, počeo je izlaganje citatom: „Ekologija je nauka o razumevanju posledica“, istakavši da naše društvo ima problem sa posledicama, „posebno kada se ispostavi da smo mi glavni uzrok tih posledica“.

„Mnogo nam je lakše kad za uzročno-posledičnu vezu možemo da optužimo neku tamnu silu koja nam želi zlo i koja, pre svega, nalazi motivaciju u mržnji prema nama. Kada smo mi sami krivi, onda volimo da se, kako se kaže u slengu, pravimo blesavi“, rekao je on i dodao da su u javnosti prisutna dva pola. Jedan je, prema njegovim rečima, relativizacija – „sve je dobro, dragi građani, ne brinite“, a sa druge strane je naslanjanje na teorije zavere, što kao magnet privlači gomile ljudi koji na potpuno iracionalne načine pokušavaju da objasne sasvim lako objašnjive pojave.

„Imajući u vidu da je ta polarizovana javnost dovela do potpune nemogućnosti dijaloga, došli smo u situaciju da je kod nas prekinuto ono što je osnova svakog upravljanja, a to je lanac odlučivanja na osnovu činjenica. Mi više ne odlučujemo na osnovu činjenica, mi odlučujemo na osnovu emocija, na osnovu ličnih afiniteta“, smatra Lekić.

Suština problema je, prema njegovom mišljenju, to što zapravo ni ne znamo tačno šta se događa. Naveo je podatak da, od 23 grada koja imaju više od 50.000 stanovnika, osam i dalje nema merače kvaliteta vazduha u realnom vremenu, a upravo najveće prekoračenje zagađenja vazduha postoji u većim gradovima. Takođe, prema zvaničnim izveštajima, 85,6 odsto neprečišćenih otpadnih voda se ispušta u vodotoke, dok 93 odsto lokalnih samouprava prošle godine nije dostavilo nikakav izveštaj o kvalitetu zemljišta na njihovoj teritoriji.

„Životna sredina je pitanje javnih politika, javnog interesa i ono što treba da uradimo do te 2030. godine jeste da depolitizujemo životnu sredinu jer su to natpolitički problemi. Jedini pokretač zaštite životne sredine u Srbiji je proces evrointegracija, da nema tog procesa, mi bismo se prema tim pitanjima odnosili identično kao osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka“, zaključio je Lekić.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić smatra da je jedan od paradoksa u Srbiji to što su ljudi veoma agilni kada je u pitanju sprečavanja nekih novih oblika zagađenja, a prilično su ravnodušni prema zagađenjima koja postoje već decenijama.

„Sama zaštita životne sredine zahteva relativno velika ulaganja od strane države, ali i privatnog sektora. Samo da bi se rešio problem prečišćavanja otpadnih voda, prema analizi Fiskalnog saveta, potrebno je oko pet milijardi evra ulaganja i ta sredstva treba da se ulože iz poreskih prihoda koja plaćaju poreski obveznici. Zato je važno da se poveća u javnosti percepcija o značaju ulaganja u životnu sredinu i da se u budžetima države i lokalnih zajednica povećaju izdvajanja za tu namenu“, rekao je Arsić i dodao da treba imati u vidu da to nije samo trošak već da donosi i određene koristi državi.

„U procesu rešavanja ekoloških problema biće angažovani delovi domaće privrede, dok su dugoročnije koristi bolje zdravlje ljudi, duži životni vek i manji troškovi lečenja u budućnosti“, rekao je on i naglasio da nisu dovoljna samo državna ulaganja, već je potrebna odgovarajuća pravna regulativa.

Advokat Rodoljub Šabić rekao je da je za objektivan pristup ovim problemima potrebno sagledavanje činjenica u kakvom društvu živimo.

„Ako živite u društvu koje je autoritarno, iracionalno je očekivati dijalog, sa vlašću pogotovo. Ali, onda treba podsetiti vlast, da ako nije za dijalog, ipak ne raspolaže prirodnim resursima jer oni pripadaju svim građanima i da je dužna da im pruži objektivne informacije, što kod nas takođe ne funkcioniše“, rekao je Šabić i dodao da smo mi zemlja potpisnica raznih međunarodnih sporazuma i protokola koji se tiču životne sredine, ali da svoje obaveze iz tih dokumenata ne poštujemo i ne izvršavamo i da se to gotovo podrazumeva. Dodatni problem je  što ne poštujemo čak ni svoje zakone i strategije.

Da bi Srbija rešila probleme u sektoru zaštite životne sredine, potrebno je vreme, ali i stručnjaci, kojih, kako smatra profesorka i bivša rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović – sve manje ima.

„Srbija se već sada suočava sa manjkom stručnjaka koji bi bili u stanju da rešavaju probleme iz ovih oblasti. Došlo je do satanizacije nauke i struke, a to se odrazilo na upise na pojedine fakultete koji predstavljaju personifikaciju takozvanog zla. Bez znanja mi ne možemo da izađemo na kraj sa ovakvim problemima“, rekla je Popović.

Advokat Milan Antonijević skrenuo je pažnju na činjenicu da se pri odlučivanju u Srbiji često rukovodi rezultatima istraživanja javnog mnjenja i da zbog toga ekološki populizam može uticati na donošenje loših odluka i po pitanju ekologije i po pitanju ekonomije.

„Mislim da ne treba da gubimo veru u to da su proces evropskih integracija i poštovanje zakona, koji su u velikoj meri usklađeni sa evropskim standardima, dobar put za rešavanje problema“, smatra Antonijević.

Šerbula je, ukazavši na velika prekoračenja koncentracije otrovnih materija u vazduhu u Boru, istakla da iako su naši zakoni možda usklađeni sa evropskim standardima, oni se u praksi ne poštuju. Takođe je rekla i da postoji istraživanje koje pokazuje da je život u Boru kraći za deset godina zbog zagađenja.

Božanić je rekla da problem nepoštovanja zakona i njihove primene u praksi nije prisutan samo u oblasti životne sredine, već i šire, podsetivši da postoji veliki broj industrijskih objekata u Srbiji koji se grade bez građevinske dozvole.

„Zato je pitanje životne sredine stvar poverenja u državu, pravni sistem i vladavinu prava“, smatra ona.

Izdavač Gojko Božović smatra da je Srbija zbirka nesređenih problema i da je dobro da se definišu konkretni problemi koji postoje u određenim oblastima, ali da se ne mogu rešavati jedan po jedan, niti u postojećem sistemu.

„Sistem u kome živimo generiše probleme, on ne želi da ih rešava. Sa druge strane, mi smo društvo sa zapanjujuće niskom ekološkom svešću. Ne brinemo o životnoj sredini u sopstvenom dvorištu, a potom vidimo da se ni država ne bavi time“, rekao je Božović i ukazao na hronično nepostojanje transparentnosti, što izaziva rast nepoverenja i sumnje kod građana i uzrokuje polarizacije u društvu.

Aleksandar Kavčić, naučnik i osnivač Fondacije „Alek Kavčić“, izneo je stav da će ljudi postati svesni posledica zagađenja životne sredine kada se budu uplašili za svoje zdravlje i da mediji treba da odigraju svoju ulogu u tom osvešćivanju, dok je direktor agencije Fonet Zoran Sekulić rekao da nisu ni svi strahovi isti.

„Građani Srbije su svakodnevno uplašeni, ali temama koje ne prepoznaju kao nešto što direktno ugrožava njihove živote“, rekao je Sekulić i osvrnuo se na ulogu medija u širenju straha kod građana.

„U slučaju proizvodnje straha, koja dolazi iz centara moći, preko medija koje vlast kontroliše, ta vrsta straha ima za cilj da štiti i promoviše interese ljudi na vlasti. Ako bi se mediji koje vlast kontroliše slučajno usudili da promovišu strah koji ugrožava ljudske živote, ta vrsta straha bi direktno ugrozila ljude na vlasti. I zato se mediji koji su najuticajniji u Srbiji zapravo time i ne bave. Ne bave se javnim interesom, ne bave se kvalitetom života građana u ovoj zemlji, već samo interesima ljudi na vlasti“, zaključio je Sekulić.

Ovo je bila druga od šest debata koje će Nova ekonomija organizovati uz podršku grupe profesionalnih nacionalnih i lokalnih medija u Srbiji (N1, Vreme, Danas, FoNet, Južne vesti, Radio Boom93, Glas Šumadije, Radio 021, Ozon Press) u sklopu inicijative „Srbija 2030 – koji je naš put“, sa ciljem da pokrenemo društveni dijalog o temama koje su strateški važne za dalji pravac razvoja srpskog društva.

Cilj je da se kroz šest tematskih debata okupi od 15 do 20 kredibilnih ličnosti, stručnjaka u svojim oblastima, koji mogu da utiču na oblikovanje javnog mnjenja, različitih političkih opredeljenja i ideoloških stanovišta, ali privrženih demokratskom dijalogu.