Kako sa 25 dolara u džepu doći do posla u PejPalu

Bjelopoljac Ivan Mitrović je devedesetih otišao preko okeana, gde je unovčio znanje i preduzimljivost.

Ivan se devedesetih, sa 28 godina i 25 dolara u džepu, otisnuo u svet. Dobio je posao u Roterdamu, i tada je prvi put u životu krenuo u inostranstvo. Radio je u jednom finansijskom startapu, pa nakon Holandije otišao u Brisel, pa u Ameriku, gde je osvario svoj san. Postao je tehnički direktor kompanije Ver (Where), koju je 2011. preuzeo Pejpal.

„Ne kaže se džabe analiza-paraliza. Jednom kada sve prođe i pogledaš unazad shvatiš da je u retrospektivi sve bilo lako. Sjećam se da je trebalo dosta vremena da se dobije radna viza za Evropu, nekih šest mjeseci, i to čekanje nije bilo prijatno”, kaže Ivan, koji je nakon početka u Roterdamu ubrzo otišao u centralu svoje firme u Brisel, gde je radio skoro dve godine. 

„Radili smo na Corporate Internet Banking projektima za velike američke banke. Inače, posao sam dobio jednostavno. Tražili su softver inženjere, ja sam vidio oglas, prijavio se, otisao na intervju i bio primljen. Znam da jedan broj mladih razmišlja da ode u inostranstvo da nastave karijeru, ali mnogi ne naprave taj prvi korak koji je najvažniji, i previše analiziraju”, kaže on. 

Nakon dve godine u Briselu, velika američka firma S1, koja je tada bila jedna od vodećih firmi za finansijske servise, kupila je startap u kome je Ivan radio i ponudila nekolicini zaposlenih da pređu u Ameriku. 

„Ja nikada prije toga nisam bio u Americi i nisam nakon prodaje firme uopšte mislio da idem tamo. Kod nas, a i u Evropi vlada dosta predrasuda o Americi – o kriminalu, društvenom životu, o nemilosrdnom načinu poslovanja, i nije mi padalo na pamet da se preselim. U međuvremenu sam počeo da tražim novi posao u Evropi. Problem je bio što sam ja u startapu bio dosta poslovno izolovan jer smo radili proizvod za američko tržište i uopšte nisam imao vremena da gledam šta se u Evropi na novim tehnologijama radi. Dobio sam dosta odličnih ponuda ali sam bio zapanjen da je nivo znanja i tehnologije koja se koristila bio nekih 5-6 godina unazad od onoga što sam ja do tada radio. A to je nekoliko tehnoloških generacija unazad. Onda sam otišao da vidim firmu u Americi. Proveo sam samo dvije nedjelje tamo, ali kada sam se vratio bio sam potpuno ubijeđen da želim da nastavim da radim i živim u Americi. Ono što sam odmah primijetio – nivo znanja, način rada, radna etika, vizionarski način razmisljanja i želja da se uvijek bude na samoj granici tehnološkog razvoja, sve me je jako inspirisalo. To je bilo kao kada vas iz amaterskog košarkaškog kluba pošalju da dvije nedjelje trenirate sa NBA timom”, jasan je Mitrović. 

Onda mu se rodila nova ideja. 

„U novoj firmi u Americi sam dosta putovao – od Londona do Milvokija, radeći IT projekte u najvećim bankama na svijetu. Tada jos nije bilo ajfona ali su vladali Blekberi telefoni, i ja sam na tim putovanjima htio da imam mobilnu aplikaciju koja bi mi rekla sve o mjestu u kome se trenutno nalazim. Od najboljih restorana, klubova pa čak i lokaciju javnih toaleta. Trebalo je imati nešto što bi sve lokalne informacije skupilo na jednom mjestu, za lakše snalaženje u gradu i planiranje vremena. Ja sam tu aplikaciju napravio za sebe i razvio sam je kao platformu jer su novi lokalni servisi mogli lako da se dodaju bez promjene osnovne platforme”, objašnjava Ivan kako je došao na ideju za novu aplikaciju, koju je uskoro „izbacio na internet besplatno i kontaktirao nekolicinu tada popularnih tehnoloških blogova”. 

„Kada je poslije nekoliko nedjelja broj aktivnih mobilnih korisnika prešao 100.000 i nastavljao da raste odlučio sam da pokrenem firmu i da tražim sid (seed) investicije. Imao sam sreću da je upravo tada jedan novinar magazina Forbs imao zadatak da napiše članak o lokalnim servisima, i opisao je moju platformu kao primjer mobilnog lokalnog servisa. Poslije toga sam dobio prostor u Ju Es Tudeju, Njujork Tajmsu i mnogim tada popularnim tehnološkim blogovima. Istovremeno, dok sam razgovarao sa investitorima i dobijao prve investicije, u Bostonu je startap Ver pokrenuo veliku rundu investicija i CEO (glavni izvršni direktor) Vera, koji je nekada vodio Mapkvest, je kroz članak u Forbsu shvatio da ja živim u Bostonu i pozvao me na razgovor. Trebalo je da putujem na odmor u Crnu Goru ali sam bukvalno sišao sa aviona da bih obavio razgovore. Ver je ubrzo ponudila da kupi moju firmu, ja sam pristao i postao CTO (tehnički direktor) firme Ver”, kaže Mitrović. 

Ver je bila klasična startap priča koja je odlicno počela, odlično se odvijala i uz puno sreće, posle šest godina, odlično se završila. 

„U Americi obično počnete sa odličnom idejom, odličnim timom i velikom investicijom. Investitori u Americi znaju da za velike ideje treba dosta vremena tako da prihodi firme na početku nisu važni. Daleko je važnije napraviti odličan proizvod nego optimizovati prihode. Ako je proizvod odličan i ima interesovanja lako je naći kupce. Znači da niste pod pritiskom da zarađujete pare odmah nakon što ste dobili investiciju. Ali ste pod užasnim pritiskom da imate najbolji proizvod, da se što prije pojavite ‘na radaru’ potencijalnih velikih partnera i da niko od konkurencije ne može da vam se približi”, objašnjava Ivan, i dodaje da je u Americi teško biti najbolji jer su ljudi sa kojima se borite uglavnom najbolji na svetu. 

„Radni dan za startap u Americi od 15 sati je normalan, uzastopne noći provedene u firmi sa timom su sasvim normalne, a prve vijesti koje ujutru čitate je da li je vaša konkurencija izbacila nešto novo. Brzina i strast za poslom su nešto što je teško opisati. Provesti vrijeme čekajući da se osam radnih sati što prije završi ne može da se uporedi sa osam i više sati koje provedete radeći nešto za šta imate veliku strast, okruženi najpametnijim ljudima koje ste sreli u zivotu. U Americi čovjek jednostavno postane najbolja verzija sebe, i ovo, po meni, objašnjava uspjeh te zemlje. Često mi se dešavalo da ujutro iz Bostona odem na sastanak u Kaliforniju letom u ujutro – ustajem u četiri i po, do Kalifornije letim šest i po sati, u Kaliforniji imam sastanak od par sati i vratim se nazad avionom koji kreće u 11 uveče iz Kalifornije za Boston. U Boston stignem u 7 ujutro i pravo na posao. U Americi su ovi poslovni večernji letovi sa obale na obalu toliko uobičajeni da su dobili i svoj žargonski naziv ‘red eye’ (crveno oko) jer su vam oči nakon leta od umora crvene”, priča Ivan. 

I pored ogromnog truda, njegova firma je nakon dve godine bila na dve nedelje od gašenja zbog nedostatka para. 

„Onda smo kao posljednji pokušaj odlučili da jednu našu inovaciju koja je bila u razvoju i bukvalno skinuta sa table, probamo da ponudimo američkim mobilnim operatorima, iako su šanse bile više nego minimalne. Naš komercijalista je uspio da to proda jednom od tri vodeća američka operatora i mi smo sa njima potpisali ugovor. Na osnovu tog ugovora uzeli smo kredit koji nam je ‘produžio život’ na par mjeseci, i onda smo uspjeli da dobijemo 11 miliona dolara investicije od jednog od najvećih investitora na zapadnoj obali, Venroka. To nam je omogućilo da ovaj proizvod razvijemo do kraja i onda ga prodamo i ostalim američkim operatorima. Dobili smo ogroman broj korisnika i onda je već postalo lakše. Ubrzo smo napravili i lokalnu mobilnu advertajzing mrežu što je bilo jako inovativno – prodaja mobilnih reklama na osnovu lokacije, i počeli smo da serviramo stotine miliona lokalnih mobilnih reklama dnevno. Na primjer Pandora, jedan od najvećih muzičkih servisa je tada 60 odsto svojih reklama dobijao preko nas. Ja sam ubrzo kreirao Big Data tim sastavljen od mladih doktora nauka iz oblasti Machine Learning i Data Mining da bi tu ogromnu količinu podataka procesirali i optimizovali prihode. Sljedeće tri godine smo povećavali prihode za 300 odsto u odnosu na svaku prethodnu godinu i ubrzo došli do 20 miliona dolara prihoda i profitabilnosti. Rast je bio fenomenalan i mi smo bili jedini profitabilni startap u Americi koji se bavio lokacijskim tehnologijama”, ističe Mitrović. 

Pejpal je upravo tada, posle osvajanja onlajn sveta, želeo da osvoji i oflajn tržište, gde bi se koristio u običnim trgovinama. 

„Lokacijske tehnologije su bile izuzetno važne za ovaj pristup tako da nas je Pejpal vidio kao strategijsku tehologiju koju su željeli da dodaju svojoj platformi. Pejpal je inače dio Ibeja. Obije firme su vrhunske i pioniri su online trgovine. Direktor Ibeja je najimpresivniji čovjek kojeg sam sreo i jedan od vrhunskih direktora u Silicijumskoj Dolini. Korporacija Ibej je vrlo iskusna u kupovini manjih firmi tako da nije bilo mnogo lutanja u procesu. Ipak , bilo je za nas jako teško. Za čitav proces je znalo samo 5-6 ljudi u našoj firmi i sve se dešavalo u strogoj tajnosti. Bilo je dosta putovanja za Kaliforniju i jako puno razgovora sa najvećim tehnološkim stručnjacima iz Ibeja i Pejpala. Ja sam na kraju višenedjeljnog procesa bio premoren. Većina naših zaposlenih je za kupovinu od strane Ibeja saznala na sam dan kupovine. Zakazali smo sastanak ujutro za sve zaposlene jer to smo imali običaj često da radimo. Sastanak je otvorio čovjek iz Ibeja sa prvim slajdom na projektoru na kojem je pisalo ‘Dobrodošli u Ibej familiju!’ Većina zaposlenih je bila u šoku”, priča Ivan. 

Iako on nije želeo da komentariše uslove pod kojima je sprovedena akvizicija, američki mediji su dosta govorili o ovom poslu, a brojka kojom se barata je 135 milona dolara. 

Mitrović je, kako je to običaj kod preuzimanja, ostao da radi u novoj kompaniji. 

„U Pejpalzu sam vodio Data Science tim koji se bavi takozvanim Big Data tehnologijama. Drugim riječima, obrada ogromnog broja podataka i korišćenje podataka za optimizovanje procesa kupovine i marketinga. Big Data je sada jako aktuelno područje i posljednjih godina je jedna od najvažnijih stavki u IT firmama. Na američkim fakultetima se školuju stručnjaci za ove oblasti”, ističe on, i dodaje da je posle dve i po godine provedene u Pejpalu, spreman da bude deo nekog novog startapa i krene iz početka. 

Mladi da ne maštaju o državnom poslu 

„Nisam upoznat sa detaljima dolaska Pejpala u Crnu Goru, niti mogu da komentarišem, jer to vodi dio Pejpala koji je zadužen za Evropu, ali pretpostavljam da jednostavno nisu imali ljudi i vremena da to urade. Vjerujem da će i to doći na red”, odgovorio je Mitrović na pitanje „Vijesti” zašto je Pejpal ponovo zaobišao Crnu Goru. 

On dodaje da ne planira da se aktivnije angažuje na startap tržištu u Crnoj Gori . 

„Smatram da je ostvariti uspjeh na tako malom tržištu kao što je Crna Gora izuzetno teško. Ne postoji ni infrastruktura podrške u smislu IT investicija i obrazovanja koje će izbaciti potreban broj talentovanih ljudi. Mora mnogo da se radi na promjeni načina razmišljanja, jer mladi ljudi moraju da vide sebe prvenstveno u privatnom biznisu. U Americi imate problem da zadržite ljude u firmi, jer svi hoće da otvaraju sopstvene. Ako vam firma tamo propadne, to nije sramota već se shvata kao dio učenja. U Crnoj Gori mladi nisu spremni da rizikuju, već vole da nađu državni posao ili recimo posao u nekoj banci”, kazao je on, i dodao da „ne smatra da je fakultetsko obrazovanje bitno za uspeh u digitalnoj ekonomiji”. 

IT sektor se, kako ističe, razvija tolikom brzinom da samo vodeći fakulteti kao sto su Stanford i MiT mogu da uključuju najnovija znanja u svoj obrazovni program. 

Ivan je završio osnovnu skolu „Dušan Korać“ u Bijelom Polju. 

„Još se sjećam divne učiteljice Slobodanke Vlahović. Nakon toga sam pohađao bjelopoljsku gimnaziju. Programiranjem sam počeo da se bavim sa 12 godina. Nakon toga sam upisao Vazduhoplovno-tehničku vojnu akademiju bivše države gdje sam imao pristup najsavremenijim računarskim sistemima. Pored akademije, završio sam i Mašinski fakultet u Beogradu, vazduhoplovni smjer, gdje sam se najviše bavio projektovanjem pomocu računara. Nekoliko mjeseci sam radio na vojnom aerodromu u Golubovcima. Ubrzo sam napustio vojsku i živio od držanja privatnih časova iz matematike i tehničkih predmeta po Beogradu. Nakon godinu dana sam preko ‘crnogorske veze’ dobio posao u računskom centru Savezne uprave carina, gdje je bio najmoderniji računski sistem u jugoistočnoj Evropi. Odatle sam otišao za inostranstvo, jer je bilo dosta teško vrijeme”, priča on. 

Ivanova supruga je iz Kotora. 

„Živimo u Bostonu. Ja u šali kazem da je Boston kompromisna lokacija za nas, jer je na sjeveru i zimi ima dosta snijega, a takođe živimo na okeanu tako da more gledamo sa terase. Idealna kombinacija Bijelog Polja i Kotora. Boston je izuzetan grad jako obrazovanih ljudi. Najbolji univerziteti svijeta su u okolini, uključujući i dva prva na svijetu, Harvard i MIT”, kaže Ivan, i dodaje da nemaju nameru da se vraćaju u Crnu Goru za stalno „jer smo se u Bostonu pronašli”. 

„U Crnu Goru volimo da dođemo, uglavnom u Kotor. Vidna je razlika u odnosu na stanje kada sam ja otišao. Ulazak u EU će definitivno pomoći razvoju IT tehnologija kroz pristup fondovima, a jos važnije kroz protok ideja, ljudi i pristupa velikom tržištu“, očekuje Ivan.