Andrija Petrušić (Sunčica Solar): Strani kapital neophodan za „zelenu“ energiju

Da bi se uradila energetska tranzicija u Srbiji, smanjenjem emisija ugljen-dioksida koji izaziva efekat staklene bašte, i ujedno ispoštovala regulativa na koju se Srbija obavezala kao zemlja u procesu pristupanja EU, potrebno je privući investicije u obnovljive izvore energije (OIE), ocenjuje Andrija Petrušić, stručni saradnik u firmi Sunčica Solar. 

Naime, veći deo energije u Srbiji dobija se iz „prljavih“ izvora energije: termo-energetskih blokova TENT A1, A2, Kostolac A1 i A2, Morava, Kolubara i Panonske elektrane, prosečne starosti 45 godina i energetske efikasnosti ispod 30 odsto, koje proizvode oko 6.000 gigavat-časova (GWh) godišnje, kaže Petrušić.

„Prema Strategiji razvoja energetike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine predviđeno je njihovo sukcesivno povlačenje iz pogona u periodu od 2018. do 2024. godine, dakle u istom periodu je trebalo predvideti nove, energetski efikasnije kapacitete. U tome je i glavni problem. Raspolažemo zastarelom tehnologijom koja je usled neadekvatnog održavanja degradirala u poslednjih nekoliko decenija sa 50 odsto efikasnosti na 30 odsto efikasnosti konverzije primarnog energenta, koji je pritom dokazano lošeg kvaliteta“, napominje Petrušić, ekspert za tržište električne energije i OIE.

Foto: Privatna arhiva (Solarni paneli)

Prema Strategiji, ostalo je još dve godine da se sistem postavi energetski efikasnije.

„Ova strategija usvojena je 2015. godine, što je prilično ambiciozno da se za tri godine krene u sukcesivnu zamenu postojećih kapaciteta novim, efikasnijim. Smatram da je poslednjih 30 godina trebalo intenzivno da se radi na energetskoj tranziciji, a ne u poslednjih sedam godina. Ozbiljne zemlje planiraju razvoje elektro-energetskog sistema 20 ili 30 godina unapred. Srbija je zbog svega ovoga konstantno u energetskoj krizi“, smatra on.

Kako da se uradi energetska tranzicija ka obnovljivim izvorima energije?

„Potrebno je privući strani kapital koji bi se investirao u obnovljive izvore energije (OIE). Na primer, mnogo je lakše integrisati u sistem deset solarnih elektrana od 30 MW na različitim lokacijama, umesto jedne elektrane od 300 MW. Takva elektrana bi opteretila sistem u jednoj tački i usled nepredvidive proizvodnje koja ‘krasi’ OIE može uticati na stabilnost sistema u tehničkom smislu“, ocenjuje Petrušić.

U poslednje vreme postoji preispitivanje politike EU o obnovljivim izvorima energije, koliko je zapravo stabilno snabdevanje iz ‘zelenih“ izvora? Stručnjaci kažu da je enregija iz OI skupa i nestalna.

Petrušić kaže da se politika preispituje zbog nepredvidivosti proizvodnje energije iz obnovljivih izvora OIE.  

Postoje ocene, takođe, da je instalacija solarnih panela skupa za građane Srbije kao i održavanje panela.

On tvrdi da instalacija solarnih elektrana nije skupa, vrlo je konkurentna u Srbiji (puno firmi ima koji se bave izgradnjom), ali je veće pitanje koliko se nekom domaćinstvu ili firmi isplati da investira u elektranu.

„Treba sagledati ekonomske efekte na adekvatan način, pre nego se neko upusti u ovakav vid investicije. Na primer, ako domaćinstvo ne izlazi iz zelene zone u računima za struju, ne postoji ekonomska opravdanost za investiciju. Za privrednike je važno da se sagleda rad solarne elektrane u realnom vremenu. Recimo, ako firma ne radi vikendom ima kolektivni odmor i ne radi praznicima, može se očekivati u startu 30 odsto viškova električne energije na godišnjem nivou, ne uzimajući pritom nepodudaranja proizvodnje i potrošnje u realnom vremenu, kada mogu nastati dodatni viškovi“, ukazuje on.

Investiranje u ovakve projekte, kako on zaključuje, treba raditi posle adekvatnih analiza isplativosti, bilo da se radi o malim ili velikim elektranama.