Avramović (Alavrez&Marsal): Vreme je da redefinišemo dugoročni plan razvoja Srbije

Nikola Avramović je viši direktor za finansijski konsalting u Alvarez&Marsal-u zadužen za Austriju i jugoistočnu Evropu, region na koji je ova kompanija tek nedavno proširila poslovanje. U intervjuu za Novu Ekonomiju objašnjava zašto strani investitori ne mogu biti propeler ekonomskog razvoja, odnosno zbog čega se valja fokusirati na domaće investicije. Novi regionalni direktor u ovoj kući za finansijski konsalting smatra da je Srbiji neophodan novi, barem desetogodišnji plan razvoja privrede, a koji bi podržavao našu tranziciju od zemlje u razvoju ka razvijenoj ekonomiji. „Sada je pravo vreme za iskorak“, tvrdi naš sagovornik.

U oblasti finansijskog konsaltinga, Alvarez&Marsal spada u pet najvećih kompanija na svetu, a prošle godine je bila na trećem mestu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ova kuća poznata je i po rešavanju najvećeg bankrota u istoriji Sjedinjenih Američkih Država, Lehman Brothers, slučaja koji je pokrenuo svetsku finansijsku krizu 2008. godine.

U predstojećem periodu se očekuje još jače monetarno popuštanje, za sada smo imali dva. S obzirom da je inflacija još uvek direktno povezana sa globlanim cenama energenata, kada eventualno možemo očekivati povratak na nivoe pre izbijanja rata u Ukrajini? Na kom nivou očekujete da će kamatne stope biti u sledećeoj godini, u Srbiji i EU?

Predviđanje kada može doći do (daljeg) monetarnog popuštanja je vrlo izazovno – zbog kompleksnosti i dinamike same prirode globalne ekonomije. Centralne banke, pre svih FED i ECB obično prilagođavaju kamatne stope uzimajući u obzir više indikatora, kao sto je inflacija, stopa nezaposlenosti, projektovana stopa ekonomskog rasta…

Ono sto u ovom trenutku najviše utiče na period kada će doći do monetarnog popuštanja je definitivno targetirana inflacija (obično oko dva do tri odsto). Ukoliko dođe do stabilizacije na ovom polju, možemo očekivati snižavanje kamatnih stopa, ali oprezno, svakako ne agresivnim tempom i intenzitetom.

Povratak ne nivoe pre rata u Ukrajini od skoro pa nultih kamatnih stopa više nećemo videti, jer to nije bilo dugoročno održivo stanje,  i realno je da se referentne kamatne stope dugoročno stabilizuju na nivoima od tri do četiri odsto.

Opšte je poznato da trenutno najveći uticaj na nivo inflacije i dalje imaju cene energenata. Situacija u Ukrajini jeste poremetila tržište energenata, i stabilizacija cena (na ovom tržištu) je nešto sto će značiti celokupnoj globalnoj ekonomiji, ali to je više geopolitičko nego tržišno pitanje.

Imamo i faktore kao sto su geopolitičke tenzije, poremećeni tokovi snabdevanje i logistike, ali sve su to sekundarni elementi. Interesantno je primetiti da je monetarno zatezanje dalo vrlo fokusirane rezultate na snižavanje inflacije, a da nije previše uticalo stope ekonomskog rasta i nezaposlenosti.

Inflacija u EU je već blizu targetiranog nivoa i nalazi se na više nego prihvatljivih 2,5 odsto. Sto se tiče Srbije, inflacija je više nego uspešno stavljena pod kontrolu, sa prošlogodišnjih 12 na blizu targetiranih tri odsto već u maju ove godine zahvaljujući fokusiranoj i odmerenoj politici NBS-a, uz minimalne negativne efekte po privredni rast.

Pošto se Vlada Srbije za rast BDP-a ove godine opet oslanja na potrošnju (i privatnu i državnu potrošnju), odnosno ulaganja u infrastrukturu – koliko takvo stanje može da traje? Šta buduća ekonomska politike traba da potencira kako bi rast bio održiv na duži rok? Da li to može da bude zelena tranzicija, rudarstvo ili jednokratne sajamske izložbe kao EXPO?

Kao što ste i rekli, glavni pokretač srpskog ekonomskog rasta jeste potrošnja, kako privatna tako i državna. Dok je privatna potrošnja bila dobrim delom generisana niskim kamatnim stopama, državna potrošnja se mahom ogledala kroz infrastrukturne projekte.

U poslednjoj dekadi su postavljene dobre osnove za dalji rast i razvoj, skoro pa svi makroekonomski parametri srpske ekonomije su u granicama normale.

Trenutna ekonomska politika može da obezbedi umeren ekonomski rast, koji smo imali i do sada.

Državna potrošnja kroz infrastrukturne projekte, može da predstavlja jaku bazu za razvoj, ali je neophodna dalja izgradnja na tim temeljima, kako bismo obezbedili održiv i stabilan rast na srednji i duži rok. Potreban je novi, barem desetogodišnji plan razvoja srpske privrede, onaj koji bi podržavao tranziciju Srbije iz zemlje u razvoju ka razvijenoj zemlji. Dobra osnova je postavljena, sada je vreme za iskorak.

Što se tiče zelene tranzicije, rudarenja ili sajamskog turizma, oni mogu dati kratkoročne pozitivne efekte, ali ni na jednom slučaju u svetu nemamo primer da su visoko razvijene zemlje bazirale dugoročni rast na ova tri elementa, te nije realno očekivati da išta od navedenog može da obezbedi stabilan rast na duži rok.

Ako pak govorimo o dugoročnom održivom ekonomskom razvoju, bilo koje ulaganje danas za budućnost, nosi određen nivo neizvesnosti i rizika. Međutim postoji samo jedno ulaganje koje garantovano vraća uloženo, na nivou države i celokupne ekonomije, a to je ulaganje u obrazovanje. Dugoročna strategija našeg ekonomskog razvoja bi trebala ovo pitanje da stavi u centar svog interesovanja i planiranja.

Koliko projekti kao EXPO utiču na javni dug? Za ovaj projekat, kao i mnoge druge, nemamo analizu koliko su isplativi.

Ulaganje u EXPO je bez dileme najveće javno ulaganje koje smo imali u zemlji u poslednjih 25 godina. Imajući u vidu visinu ovog ulaganja, njegov uticaj na kompletne javne finansije ne samo današnjim – nego i budućim generacijama, siguran sam da su donosioci odluka uradili ozbiljnu „cost-benefit“ analizu i svih propratnih efekata koje ovaj projekat nosi.

S druge strane, kompanije u Srbiji svoja sredstva uglavnom dobijaju od banaka koje ovde posluju, koje su u stranom vlasništvu…

Ako pogledamo profitabilnost bankarskog sektora u Srbiji on je daleko veći od profitabilnosti bankarskog sektora u EU.

Prinos na kapital u Srbiji je oko 18 odsto u 2023. godini dok je EU prosek svega sedam odsto. To nam govori kakva se kreditna politika vodi prema našim preduzećima i stanovništvu. Ukratko, strane banke nemaju razvojnu ulogu prema našoj privredi, već se isključivo rukovode stvaranjem vrednosti za svoje vlasnike, sto je potpuno legitimno i ispravno. Ali da li to našoj privredi i preduzećima ide u korist?

Ogroman deo našeg finansijskog sektora je u rukama stranih banaka. Postepeno vraćanje finansijskog sektora u domaće ruke, koliko god je to moguće, bi trebala da bude deo ekonomske politike naše zemlje (uzmite pozitivne primere Poljske i Mađarske i Slovenije gde je većina banaka u domaćem vlasništvu).

To nije kratkoročan proces, ali je neophodan u određenoj meri. Efekti takve strategije su višestruki.

Prvi je sprečavanje odliva ogromne količine novca i kapitala iz zemlje svake godine. Samo u prošloj godini bankarski sektor u Srbiji je generisao 1,4 milijarde evra čistog profita, a najveći deo tog novca je završio u matičnim bankama u drugim zemljama, koji bi u suprotnom bio reinvestiran na domaćem tržištu. Drugi je bolja kontrola sopstvenih finansija, i posredstvom toga planiranje i sprovođenje dugoročne razvojne politike naše privrede, jer kao što smo napomenuli, razvojna uloga nije nešto čime se strane banke bave.

Pored ulaganja u obrazovanje, drugi izuzetno važan stub ekonomskog razvoja su domaće direktne investicije. Napustiti mantru stranih direktnih investicija, koju slušamo od 2000. godine na ovamo, kao „propelera ekonomskog razvoja“ –  jer one to nisu niti će ikad biti.

Akcenat treba biti na obezbeđivanju uslova za domaće direktne investicije kao osnovi budućeg dugoročnog razvoja.

Možda bi domaće kompanije bile u poziciji da poboljšaju svoje poslovanje kroz projekat oživljavana tržišta kapirala, kroz plasirane inicijalnih javnih ponuda (IPO) ili emitovanj korporativnih obveznica. Da li mislite da je srpsko tržište zrelo za ovu vrstu finansiranja?

Kada preduzeća iscrpe sopstvene resurse i druge klasične bankarske proizvode za finansiranje rasta i razvoja, IPO i korporativne obveznice su logičan sledeći korak.

Oba modela su široko rasprostranjena na američkom i zapadnoevropskim tržištima. Tržište korporativnih obveznica u Srbiji je, možemo slobodno reći, u vrlo ranoj fazi, ali sa razvojem korporativne kulture, izlaskom domaćih preduzeća van granica zemlje, za očekivati je da ćemo videti napredak na ovom polju.

Ministarstvo finansija Srbije je suspendovalo fiskalno pravilo koje bi  deficit držao na 1,5 odsto BDP-a. Umesto toga ostaće na nivou od prosečnih 2,4 odsto, koliko je bilo do sada. Koji su mogući rizici dodatnog budžetskog deficita?

Na prvi pogled ovaj podatak može da zabrinjava obzirom da ova odluka može nositi sa sobom određene negativne implikacije. Međutim, treba napomenuti da je Fitch u svom najnovijem izveštaju povećao izglede Srbije za dobijanje investicionog rejtinga. Ako bi se to desilo, Srbija bi po prvi put bila svrstana u zemlje sa visokom izvesnošću ulaganja.

Najava takve odluke rejting agencija već sama po sebi sugeriše da je nivo javnog duga umeren i da Ministarstvo finansija vodi kredibilnu fiskalnu politiku.

Lokalna valuta dinar je jaka i centralna banka je održava na odreženom nivou već duže vreme. Da li očekujete fluktuacije u kursu u budućnosti? Koji je pravi nivo dinara koji bi mogao da bude povoljan i za izvoznike i za domaću ekonomiju?

Održavanje kursa dinara na stabilnom nivou prema evru je nešto što NBS radi uspešno poslednjih godina, iako to nije (bilo) ni malo lako u uslovima visoke inflacije sa kojom se borimo, odnosno kada je dinar izložen pritiscima da depresira.

Izuzetno je teško definisati tačan nivo kursa koji bi koristio svim sektorima podjednako, i izvozu i domaćoj ekonomiji. Konstanto praćenje i precizno reagovanje na deviznom tržištu, fleksibilna fiskalna politika, i održavanje poverenja u stabilnost dinara će svakako pomoći da fluktuacije dinara i u budućnosti budu minimalne.

Koji su najveći rizici za investitore kada je u pitanju poslovane u Srbiji? Koja je premija rizika, na kom nivou je vi vidite?

Ne mislim da naša briga treba da bude na tome šta je rizik za strane investitore u Srbiji. Naš fokus treba da bude na domaćim investicijama, jer one stvaraju ekonomski rast na dug period.

Da odgovorimo na pitanja: Kako pospešiti domaće investicije? Kako osigurati bar podjednak tretman domaćim investitorima u odnosu na inostrane? Kako obezbediti poslovni i pravni ambijent za ulaganje naših ljudi iz inostranstva u matičnu zemlju?

Kada domaćim investicijama osiguramo i pružimo dobar poslovni ambijent, strane investicije će to pratiti, a ne obrnuto.

Da li očekujete dolazak većih bankarskih igrača u Srbiju ili možda očekujete da se oni koji su veliki i već posluju ovde, kao Citibank, da prošire poslovanje?

Potpuno suprotno. Srpsko bankarsko tržište je u procesu konsolidacije. Trenutno dominantni igrači nastoje da zadrže i ojačaju svoju poziciju akvizicijom manjih banaka. Trend u bankarstvu u jugoistocnoj Evropi je „ako niste u Top5 banaka na tržištu, nemate razloga da ostajete u toj zemlji“.

Imajući to u vidu, nije za očekivati dolazak novih igrača na srpsko bankarsko tržište, posebno ne velikih igrača – jer za njih jednostavno više nema mesta. Citibank je u Srbiji samo na nivou „rep office“-a (predstavništva), ne kao banka, tako da ih možemo zanemariti u ovom kontekstu.

 U kojoj srpskoj grani ili industriji očekujete spajanja i akvizicije („mergers and acquisitions“) u narednoj godini?

Definitivno u sektoru bankarstva, gde je srpsko tržište godinama jedno od najaktivnijih u jugoistočnoj Evropi na polju spajanja i pripajanja.

Takođe, možemo videti i neke transakcije u realnom sektoru, pre svega na mestima gde su investicioni fondovi do sada bili aktivni kao kupci.