Bolonja na srpski način: Štancovanje studenata i doktorata

Primena Bolonjske deklaracije u Srbiji je zvanično počela sa donošenjem Zakona o visokom obrazovanju 2005, godine, a jedan od ciljeva reforme bio je i da se skrati vreme studiranja i poveća prolaznost na ispitima.

Ne postoji sveobuhvatna analiza koja bi pokazala u kojoj meri su to univerziteti uspeli, a da problema u praksi i dalje ima svedoči i najnovija (ne i prva) preporuka Ministarstva prosvete da se bolonjcima kojima je istekao rok za završetak studija produži studiranje za još jednu godinu, što bi im omogućilo da zadrže status studenta, bez reupisa na studijski program.

„Što se tiče bolonjskog procesa možemo gledati na njega parcijalno po fakultetima, jer ako gledamo ukupnu sliku rezultati nisu sjajni. Pojedini fakulteti su na najbolji mogući način iskoristili „bolonju“, kao i njihovi studenti, ali imamo i suprotne primere. Umesto da reforma služi da studente rastereti gradiva tako što će ga podeliti na više delova, pojedini fakulteti su iskoristili “bolonju” da od tih više delova ispita postave više uslova za izlazak na ispit“, kaže Margareta Simljanić, predsednica Studentske konferencije univerziteta Srbije.

Profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu Branimir Jovančićević kaže da je „bolonja“ uvela administrativni red na univerzitetima, ali nije doprinela realnom povećanju kvaliteta nastave, i kada su u pitanju predavanja i kada su u pitanju vežbe.

„Mi smo najbolje studije imali 80-tih godina prošlog veka, a sve posle toga je bilo slabije. Što se tiče bolonjske reforme, danas imamo administrativno bolje organizovane univerzitete, ali ne i kvalitetniju nastavu. Dobra strana ove reforme je pokušaj uravnotežavanja sistema univerzitetske nastave na jednom širem evropskom prostoru. Od takvog pristupa univerziteti malih država, kao što je naša, mogli su da imaju nemalu korist“, navodi Jovančićević.

S druge strane, primećuje i nedostatke.

Recimo, na ispitima se sabiranjem bodova iz različitih kategorija može doći do konačne pozitivne, čak i visoke ocene, a sa nedovoljno znanja. Otuda velike razlike u znanju svršenih studenata istog studijskog programa. Zbog toga jedan broj nastavnika na univerzitetima zapravo radi kao i ranije, a pri ocenjivanju ili u drugim delovima nastavnog procesa, samo ispunjava bolonjsku formu. Stiče se utisak da bolonjski sistem nije prihvaćen na pravi način u našoj sredini. Postoje i elementi opstrukcije. Mišljenja su podeljena. Neko će reći – neopravdano, i da je to posledica našeg tradicionalnog konzervativizma, a drugi misle da je to opravdano i logično“, ocenjuje Jovančićević.

Akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Vladica Cvetković smatra da bolonjska reforma nije uspela da ispravi neke važne stvari koje nisu bile dobre ni pre 2005. godine, a onda su je mnogi optužili za glavnog krivca za sve što ne valja u našem visokom obrazovanju.

Ova optužba je trapava i dolazi uglavnom iz nepoznavanja sistema, da ne govorim o tome što ničemu ne koristi osim gubljenju vremena i zameni teza. Najkonkretniji merljivi doprinos Bolonje u pozitivnom smislu jeste višegodišnje sustizanje EU proseka po udelu visokobrazovanih unutar starosnog raspona 30-34 godine. Taj prosek je 2011. bio 20,7, 2020. godine 33, još uvek nismo došli do proseka EU (40,9), ali mu se približavamo, kaže Cvetković.

On ističe da je Bolonjska reforma dala instrukcije kako da rasteretimo studente i tako povećamo efikasnost studiranja, ali nije mogla da nam garantuje kvalitet.

„Ona nije postavila sistem tako da je profesor koji godišnje proizvode 100 diplomaca koji se jedino mogu zaposliti u državnoj firmi preko veze, deset puta bolje plaćen nego nastavnik čijih će 10 svršenih studenata raditi u naučnim laboratorijama, a neko od njih možda i u timovima koji će dobiti Nobelovu nagradu, ističe Cvetković.

Prema njegovim rečima, pad kvaliteta je posebno značajan na nivou doktorskih studija, pri čemu su, kako kaže, „i tu najgrđi primeri došli iz nenaučnog sektora“.

U tim sektorima doktorat nije težak naučni rad s neizvesnim ishodom, već stvar političkog i društvenog prestiža. Skorojevići među nama, profesorima, su obično oni koji nude takve doktorske disertacije od kojih najveći broj ne služi ničemu, a neke budu ocenjene i kao plagijati,  navodi naš sagovornik.