Deca sa smetnjama u razvoju i kovid škola: Nijedno rešenje nije bilo dobro

Skoro 80 odsto roditelja i nastavnika smatra da onlajn nastava nije bila primerena učenicima sa smetnjama u razvoju, pokazalo je istraživanje portala Nova ekonomija. Među ključnim problemima sa kojima su se učenici, njihovi roditelji i nastavnici suočavali tokom nastave u pandemiji, prednjači nedostak opreme (to je navelo 27 odsto ispitanika) i nedovoljna informatička pismenost da bi se pratila nastava na daljinu (26 odsto).

Svaki peti anketirani je istakao da je bilo teško ispoštovati epidemiološke mere, a sličan procenat je naveo da materijali koje su dobijali nisu bili prilagođeni ovim đacima.

„Nijedna solucija nije bila dobra. Ako dolaze u školu nijedna mera ne može da bude ispoštovana, tako da su i ostala deca i mi ugroženi. Ako ostanu kod kuće, gube, jer nijedan vid nastave sa tom decom nije izvodljiv. Roditelji koji rade ne mogu stalno ostaju kod kuće sa decom. Niko nije imao rešenje, ni sluha, pa smo došli do toga da se roditelji ljute na defektologe što s pravom strahuju za svoje i zdravlje svoje dece ako neki učenici ne poštuje mere, a defektolozi se ljute na direktore što balansirajući i ne želeći nikom da se zameraju, ne preduzimaju ništa da reše probleme.Deca najviše ispaštaju u svakom slučaju“, ističe nastavnik koji je učestvovao u anketi našeg portala.

Među komentarima su i zapažanja roditelja da je „onlajn nastava postojala samo na papiru, a u stvarnosti je dete bilo kući bez nastave“, te da „dete koje se školuje po IOP-u ne može da prati nijedan vid nastave sem individualne i to u direktnom kontaktu zbog specifičnih smetnji“.

Zbog skraćenih časova neka deca su više vremena provodila u boravku gde je veći epidemiološki rizik, a manje stimulativno okruženje i nema ciljanog rada defektologa. 

„Potpuno je besmisleno skratiti časove na 30 minuta, jer teško možete kvalitetno da rasporedite vreme tako da nastava bude interaktivna“, smatra jedan učesnik ankete.

Roditelji su ukazali i na problem da je ovim učenicima neophodna socijalizacija i da je, bez obzira što su se neki nastavnici trudili da organizuju nastavu, deci sa smetnjama u razvoju nedostajalo da idu u školu i viđaju svoje drugove. Nastavnik koji predaje praktičnu nastavu kaže da su onlajn časovi izvođeni tako što su đaci dobijali video-snimke, ali učenica sa smetnjama u razvoju ne zna da koristi materijal pa se očekivalo da roditelji budu najveća podrška. Njegov utisak je da nisu bili.

Međutim, ima i onih koji su pohvalili požrtvovanost roditelja bez čije pomoći ne bi uspeli da realizuju nastavu, a među, doduše retkim, pozitivnim utiscima je komentar nastavnika da je onlajn nastava „omogućila zanimljive načine vežbanja gradiva, a u direktnom video-sastanku smo čitali sastave, pevali, recitovali i pričali o doživljajima u vreme pandemije“.

U anketi je ukazano da mnoga deca sa smetnjama u razvoju potiču iz porodica lošijeg materijalnog stanja pa ne mogu da prate onlajn nastavu. 

Branka Roganović, defektološkinja u Srednjoj zanatskoj školi u Beogradu, slaže se sa da je i na učenike i za nastavnike najteži rad na daljinu. 

– Naša deca u prvoj godini imaju 18 časova prakse, a to je neizvodljivo da se radi na daljinu. Samo 20 odsto dece je moglo da koristi Gugl učonicu. Mnogi naši učenici nemaju tehničkih mogućnosti za onlajn nastavu, nemaju pametne telefone, računar, internet…Definisani su standardi nastave na daljinu koje ne možemo da ispunimo. Mi nastavnici smo se trudili, slali deci materijale, nekima čak i poštom kada jedan period nije bilo nastave u školi. Od početka drugog polugodišta smo se vratili. Učionica je naše carstvo. Kada su u školi imaju veću motivaciju, deci je veoma bitna socijalizacija, da se druže. Za njih je najbitnija interaktivna nastava – navodi Roganović za portal Nova ekonomija.

V. S.