Dok direktori sede u kućama, mi smo žrtvovani

Intervju sa dr Radetom Panićem, anesteziologom i predsednikom Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Rade Panić o krizi u našem zdravstvu (AUDIO)

Koliko su, zapravo, naše institucije bile spremne na početku ove krize?

Rade Panić: To je, u stvari, ključno i krucijalno pitanje, na koje mi ukazujemo u ovih pet godina otkad sam ja predsednik Sindikata. Poslali smo nebrojeno mnogo dopisa u kojima ukazujemo na ono što je, čini nam se, najveći problem našeg zdravstvenog sistema — a to je nedostatak zdravstvenih radnika. Otprilike, to znači da bi svi zdravstveni radnici koji se trenutno nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje trebalo da budu zaposleni. A vlast je, čak, pozivala i zdravstvene radnike koji su otišli iz zemlje, zato što nisu mogli da se zaposle. Oni su odavde otišli najpre zato što su bili jako nezadovoljni uslovima rada, pa tek potom zbog veće plate. 

Dugo smo se suzdržavali, otkad je počela ova epidemija, odnosno pandemija, da ne bi bilo da koristimo ovu nesreću da pričamo o svojim problemima. Međutim, upravo je ona ogolila sve probleme o kojima smo godinama govorili, i na koje smo ukazivali. Zato sada ministar priča da je za dve nedelje zaposleno 2.200 lekara, što apsolutno ne može biti istina. Dakle, Ministarstvo zdravlja i vlast se igraju statistikama. Predstavljaju nam da su zaposleni zdravstveni radnici — koji se zapošljavaju na 3 ili 6 meseci, zbog povećanog obima posla, pa ih posle toga vraćaju “na biro” i zapošljavaju druge — a zapošljavaju se ljudi kao što je Branko Radun, istoričar, u Opštoj bolnici u Subotici, ili u Kraljevu čitav građevinski sektor…

Kakvu ulogu u tome imaju upravljačke strukture u zdravstvenim ustanovama?

RP: Na prvom mestu se radi o izboru i postavljanju direktora, zato što su oni neposredni rukovodioci, i njih Ministarstvo ovlašćuje da upravljaju javnom imovinom, kakve su zdravstvene ustanove u državnoj svojini — kao i sredstvima koje te ustanove dobijaju. A radi se o sredstvima iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, građanima poznatog kao obavezno zdravstveno osiguranje. 

Više od 80% tih direktora je u v.d. funkciji, iliti funkciji vršioca dužnosti. Međutim, zakon je decidan da se na toj funkciji može ostati najviše šest meseci, i to samo u jednom izboru, a posle toga se ili imenuje drugi vršilac dužnosti, ili se raspisuje novi konkurs. Zapravo je upravni odbor taj koji bi u svakoj ustanovi trebalo da izabere direktora, a onda samo da svoj izbor prezentuje ministru, koji to odobrava. Kad smo u Ministarstvu postavili pitanje zašto je toliki broj direktora u zdravstvenim ustanovama u v.d. statusu, profesor Vekić (državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prim. nov.) nam je vrlo jasno odgovorio da direktore vršioce dužnosti ministar može lako da smeni, dok je, ako upravni odbor izabere direktora, i to ministar aminuje, ta procedura značajno teža. U takvim uslovima, gde direktori svako jutro ili svaki dan brinu da li će ostati na toj funkciji, imamo poslušnike, politički podobne, interesno postavljene direktore, koji nemaju svoj lični integritet — a to se najviše videlo sada, u ovoj krizi.

Kako funkcioniše sistem nabavljanja opreme i testova, i koji tu problemi dolaze do izražaja?

RP: Niko u svetu trenutno ne izjavljuje da ima dovoljno opreme, niti da je lako doći do nje — a mi u medijima stalno slušamo izjave gde naši zvaničnici kažu baš to. Ja pre ovoga, kao anesteziolog, dobijem jednu hiruršku masku, sa kojom odradim svih osam sati koliko sam na poslu. Pravilo kaže da ta maska vredi, odnosno da je funkcionalna, dva sata. 

Kada pričamo o opremi, čak i u ovih poslednjih 7 dana, u kojima možemo da kažemo da je oprema stigla, svi oni su u svojim izjavama odgovarali da opreme ima — ali i naglasili da se ona nalazi u magacinima. Znate, to što je oprema u magacinima zdravstvenim radnicima, i građanima koje ti zdravstveni radnici leče, ne znači ništa. 

Zašto imamo osnovanu sumnju? Zato što ćemo na ulici videti puno građana koji nose maske koje su kvalitetne, i koje su samo za bolnicu. A kada bismo počeli da pričamo o pojedinim medijima i njihovim novinarima, onda bismo videli da ti ljudi nose takozvane partikularne, PP3 i PP4 maske, i maske sa filterima… 

Malo podataka imamo o javnim tenderima, i do tih podataka je teško doći, ali smo sigurni da bi se, kada bi se neko ozbiljno pozabavio nabavkama u zdravstvu, jasno videlo da mnogo novca putem korupcije odlazi u privatne džepove — umesto da se on ulaže u to da obezbedimo kvalitetnu, Ustavom zagarantovanu, najmoderniju zdravstvenu zaštitu za sve građane.

U celoj ovoj situaciji, nekako kao da su respiratori stekli kultni status. Kako se naša zemlja organizovala s nabavkom ovih aparata?

RP: Vlada je donela uredbu kojom krši sve naše propise i dozvoljava upotrebu neadekvatnih aparata, koji kod nas ne mogu biti registrovani i koji nisu predviđeni da se koriste na našem tržištu. Da li smo smeli da koristimo te respiratore koje smo dobili, da li smo imali adekvatne priključke i opremu — a posebno i najbitnije, da li smo imali adekvatne servisere? To su mašine koje su predviđene da rade duže vremena, ali nisu predviđene da rade neprekidno. Takođe, to su life saving mašine — dakle, aparati koji spašavaju život, i koji su direktno povezani na pluća pacijenta. Zato je vrlo bitno kakvi su protoci i pritisci, i šta se sve na njima koristi. 

Međutim, ono što je u svemu najbitnije — mogli smo mnogo jeftinije da prođemo. To smo mogli tako što bismo imali zaštitnu opremu, tako što bismo edukovali naše građane, i tako što bismo na vreme i vrlo organizovano napravili trijažne centre. 

Ako je epidemija bila daleko kada je bila u Kini, onog trenutka kada je došla u Italiju nam je već bila u komšiluku. Dakle, imali smo vremena da se pripremimo. Ministarstvo, i oni koji je trebalo da se dobro organizuju to nisu uradili, a respiratori su dobri za marketing. Respiratori su dobri za manipulaciju, zato što su jako skupi — iako nije istina ono što smo slušali u medijima, da su proizvođači podigli cene, i da nije moguće naći te aparate. U Evropi, čak, imamo firmu koja ih proizvodi, a koja ih i dalje ima na lageru.

Čuju se mišljenja da su, u ovoj situaciji, lekari i drugi zdravstveni radnici na neki način žrtvovani.

RP: Sindikat vodi akciju kako bismo osigurali da nijedna žrtva ne ostane bezimena, a svačije podatke stavljamo i na svetski memorijalni sajt. Smatramo i jako osećamo to da su zdravstveni radnici u ovom trenutku žrtvovani, i da se koriste da bi se pokrili mnogobrojni nedostaci u zdravstvenom sistemu. Ti nedostaci su bili prisutni i pre ove epidemije, a sada su samo vrlo vidljivi. 

U poslednje vreme čujemo svašta, od toga da su se zdravstveni radnici navodno zaražavali van ustanova — u inostranstvu, na skijalištima — sve do najnovije tvrdnje, koja je da zdravstveni radnici ne znaju da koriste opremu. Ja na taj bezobrazluk… Čak i da kažemo da ne znaju, to nije njihova krivica. Ovo je oprema koju mnogi od nas koriste prvi put, a zakonska je obaveza svakog poslodavca da obuči radnika kako da koristi novu opremu. 

Prvi je Predsednik Srbije počeo da priča o tome da, navodno, jedan mali broj zdravstvenih radnika beži od svojih radnih obaveza, i da ne želi da radi. Ako neko ne radi i beži od svojih obaveza, radi se upravo o tim poslušnicima, direktorima, koji su postavljeni na razne načine, iz interesa… Direktori sede zaključani u svoje kancelarije, sede kod kuće i telefonom izdaju naredbe šta da se radi. 

Nije problem u onome što je Krizni štab predložio kao mere koje treba sprovesti, već je problem u sprovođenju tih mera. Kada uzmete da direktorka “Laze Lazarevića”, u pisanom obliku, zabranjuje upotrebu rukavica… Zamislite, u zdravstvenoj ustanovi! Takvu istu situaciju imate u mnogim drugim ustanovama — u Narodnom frontu, u Ćupriji, u Vranju… Ja sam nabrojao samo nekoliko ustanova, a u većini širom Srbije je tako. Dakle, vrše se ogromni pritisci na zdravstvene radnike da manje koriste zdravstvenu opremu. I onda izađe profesor Tiodorović, i kaže da zdravstveni radnici ne znaju da koriste opremu — apsolutno neprihvatljivo, neprimereno i nekolegijalno.