Dokazati da su trgovci dogovaranjem cena oštetili potrošače je „nemoguća misija“

U slučaju da Komisija za zaštitu konkurencije utvrdi da su trgovinski lanci dogovarali cene, pravno bi postojala mogućnost da potrošači koji su oštećeni, u pojedinačnim parnicama pred nadležnim sudovima, traže naknadu štete. Međutim – u praksi bi prepreke za ostvarivanje te nadoknade štete bile nepremostive , dokazivanje bi bilo vrlo kompleksno,  i mala je šansa da bi potrošači u takvom slučaju mogli da izvuku neku opipljivu korist, kažu sagovornici Nove ekonomije.

Sa druge strane, u našem pravnom poretku ne postoji kolektivna tužba, kojom bi se u sudskom postupku ostvarivala zaštita prava određene kategorije lica, pa i potrošača, za Novu ekonomiju navodi Dušan Protić,  programski menadžer za unutrašnje tržište i konkurentnost Centra za evropske politike (CEP).

On navodi da (važeći) Zakon o zaštiti potrošača poznaje samo postupak zaštite kolektivnog interesa potrošača, ali je u pitanju upravni postupak koji vodi Ministarstvo trgovine protiv trgovaca, po službenoj dužnosti ili po zahtevu ovlašćenog potrošačkog udruženja.

Ishod tih postupaka može da bude upravna mera kojom se nalaže prekid utvrđenog kršenja prava potrošača, otklanjanje utvrđene nepravilnosti ili obustava ugovaranja nepravičnih ugovornih odredbi, navodi Protić.

Govoreći postupcima koje vodi ministarstvo, Jovan Ristić, pravnik u Udruženju potrošača „Efektiva“, smatra da je ministarstvo tu u sukobu interesa – jer istovremeno zastupa i trgovce i potrošače.

Dodaje i da kada Ministarstvo donese rešenje, trgovac na to rešenje može da se žali Upravnom sudu, pa da se slučaj prolongira.  Takođe, Ristić navodi da rešenjem (ministarstva) ne možete da dobijete pravo na naknadu štete.

Kolektivna tužba je, ipak, na kratko postojala kod nas –  u periodu od 2011. do 2013. godine, a  moguće je da će zbog usklađivanja sa zakonodavstvom EU ovaj instrument pravne zaštite morati i  da se vrati u naš pravni sistem.

Šteta koju su potrošačima potencijalno naneli trgovinski lanci (ne)dokaziva?

Dušan Protić navodi da prema opštim pravilima obligacionog prava svako kome je načinjena šteta ima pravo da zahteva njenu naknadu.

„Ovo pravilo je konkretizovano odredbom Zakona o zaštiti konkurencije, koja propisuje da se naknada štete koja je prouzrokovana aktima i radnjama koje predstavljaju povredu konkurencije i koji su utvrđeni rešenjem Komisije, ostvaruje u parničnom postupku pred nadležnim sudom kao i da to rešenje ne pretpostavlja da je šteta nastupila, već se ista mora dokazivati u sudskom postupku“, navodi Protić.

Protić pojašnjava da u slučaju da bude doneto rešenje Komisije za zaštitu konkurencije kojim se utvrđuje postojanje restriktivnog sporazuma trgovinskih lanaca koji su obuhvaćeni postupkom, postoji pravna mogućnost da potrošači koji su oštećeni tim radnjama, traže naknadu štete u pojedinačnim parnicama pred nadležnim sudovima.

Ipak, kako navodi, to je samo formalni aspekt ovog pitanja, a u praksi su prepreke za ostvarivanje naknade štete tim putem gotovo nepremostive: pre svega, potrebno je u svakoj pojedinačnoj parnici utvrđivati postojanje i visinu štete.

„Polazi se od rešenja Komisije, liste proizvoda za koje se utvrdi da su bili predmet restriktivnog sporazuma, pa ako je na toj listi npr. grupa robe široke potrošnje za koju jedno domaćinstvo troši na primer 20.000 dinara mesečno, a da je istim rešenjem utvrđeno da su cene uvećane recimo za 20 odsto u odnosu na one koje bi bile u uslovima pune konkurencije, dolazimo do orijentacione vrednosti ukupne štete od oko 400 evra na godišnjem nivou“, rekao je on.

On dodaje da je dokazivanje vrlo kompleksno, jer podrazumeva dokaze o stvarnim troškovima tužioca za ove artikle, odnosno račune ili dokaze o stvarnoj potrošnji, i to kod trgovaca koji su obuhvaćeni tužbom, a potom i najverovatnije posebno veštačenje koje bi utvrdilo koliko bi ti proizvodi koštali u nekim optimalnim tržišnim uslovima.

„Prema važećoj Advokatskoj tarifi, samo troškovi sastavljanja tužbe i zastupanja na jednom ročištu bi iznosili oko 300 evra. Međutim, to je samo delić troškova, slede sudske takse, veći broj ročišta, troškovi veštačenja, sve ukupno bi sigurno prevazišlo vrednost spora u svakom pojedinačnom slučaju. Jasno je da nema ekonomskog opravdanja za takve pojedinačne parnice, potrošač nije motivisan da pokreće takav postupak“, navodi Protić.

Zbog svega ovoga, on smatra da ne treba očekivati da će biti tužbi za naknadu štete potrošača u ovoj konkretnoj situaciji – bez obzira na ishod postupka pred Komisijom za zaštitu konkurencije.

Govoreći o potencijalnoj naknadi štete za potrošače, u slučaju da se dokaže da su trgovinski lanci dogovarali cene, i Jovan Ristić kaže da nije siguran da tu potrošači mogu da izvuku neku realnu opipljivu korist.

„Moralo bi da se dokaže da ste vi bili u (na primer) A lancu, da ste sačuvali račune, mora da postoji dokaz da je između štete i oštećenog bilo uzročno posledične veze“, rekao je Ristić navodeći da bi bilo jako teško da se proceni šteta – posebno prema pojedincu.

Šta je kolektivna tužba, koja ne postoji u srpskim propisima?

Jovan Ristić objašnjava da kolektivna tužba nije vezana samo za potrošače, već ona postoji tamo gde ogroman broj ljudi može da bude na isti način oštećen određenim radnjama –  na primer u oblasti ekologije (kada neko zagađuje veliki broj ljudi), pa i u oblasti zaštite potrošača.

On pojašnjava da kolektivna tužba nije zajednička tužba „u smislu da se deset ljudi udruži, jer ima istu vrstu problema i isto činjenično stanje, i onda preko istog advokata tuži“.  U slučaju kolektivne tužbe nosilac tužbe je neka organizacija, a ne pojedinačni potrošači koji su udruženi preko istog advokata.

„To bi na primer bila neka organizacija za zaštitu potrošača, neka ekološka organizacija“, kaže Ristić.

On navodi ida je ogromna razlika i to što kod zajedničke tužbe –  kada na primer tuži deset ljudi – jedino tih deset ljudi ima pravo da ostvari prava, a kada postoji kolektivna tužba koja ide preko neke organizacije, onda se na tu presude svi ostali mogu na nju pozvati i tražiti odštetu.

„U razvijenim zemljama se trgovci plaše kolektivnih tužbi i kolektivnih postupaka – niko ne voli ni vest da je protiv njega pokrenuta kolektivna“, kaže Ristić.

Dušan Protić objašnjava da je kolektivna tužba instrument pravne zaštite kojim se omogućava da se u jednom parničnom postupku raspravlja veliki broj istovrsnih zahteva ili jedan zahtev koji utiče na celu jednu kategoriju lica u istovetnoj pravnoj i sličnoj činjeničnoj situaciji – a protiv istog subjekta.

„Javlja se objedinjavanje raspravljanja i utvrđivanja činjeničnog stanja, koncentracija dokaznog postupka, troškovi postupka se drastično smanjuju jer se obezbeđuje jedinstveno pravno zastupanje za sve zainteresovane na strani tužbe“,  navodi Protić.

Prema njegovim rečima, potrošačke organizacije treba da budu ovlašćene za podnošenje kolektivne tužbe u interesu svih potrošača koji su oštećeni radnjom u konkretnom slučaju.

„Konačno,  kolektivna tužba omogućava da se efikasno i u jednom postupku utvrde ključni elementi za obračun naknade štete u pojedinačnim slučajevima, kao i modalitet njene naknade, kao na primer obrazovanje jedistvenog fonda sredstava na teret tuženog iz kojeg se može ostvariti naplata pojedinačnih zahteva za naknadu štete“,  rekao je on. 

Protić dodaje i da je ovakvom procesnom institutu (kolektivnoj tužbi) mesto u Zakonu o parničnom postupku (ZPP).

„Centar za evropske politike je u septembru 2023. godine uputio inicijativu radnoj grupi Ministarstva pravde za izradu izmena ZPP-a radi definisanja odgovarajućeg modaliteta kolektivne tužbe, naročito u potrošačkoj materiji“, navodi on.

Osim toga, to je i zadatak u okviru tekućeg procesa pravne harmonizacije sa pravom Evropske unije, jer je uveliko na snazi Direktiva 2020/1828 o reprezentativnim tužbama koja predviđa obavezu za sve članice EU da predvide odgovarajući oblik kolektivne zaštite potrošača, sa propisanim nužnim elementima.

Nova ekonomija je uputila pitanja Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnje i spoljne trgovine, da li planiraju izmene Zakona o parničnom postupku, odnosno Zakona o zaštiti potrošača, a koje bi se ticale uvođenja kolektivne tužbe u ove zakone, ali do objavljivanja teksta odgovor nismo dobili.

Nedavno je Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula postupak protiv četiri maloprodajna lanca u Srbiji zbog osnovane pretpostavke da su izvršili povredu konkurencije na tržištu zaključivanjem restriktivnog sporazuma, odnosno dogovaranjem istih cena za određene proizvode.

Postupak je pokrenut protiv Deleza (Delhaize), Merkatora (Mercator), Univereksporta (Univerexport) i DIS-a, u čijim prostorijama je obavljen nenajavljen uviđaj, a koji je istovremeno Komisija sprovela i u preduzeću Cenoteka.

U zaključku komisije se navodi da će komisija u ispitnom postupku, preduzeti sve potrebne dokazne radnje u cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, ispitati postojanje povrede konkurencije, a po okončanju postupka doneti konačnu odluku o postojanju povrede konkurencije.