Dostavljači-digitalci često bez prava na minimalac i odmor

Dostavljači koji rade preko onlajn platformi mogu da budu angažovani kao preduzetnici, zaposleni i kao studenti koji rade preko zadruge. Dostavljači tom prilikom, između ostalog, ostaju i bez brojnih prava koja bi inače imali da su u radnom odnosu: minimalne zarade, godišnjeg odmora, ograničenog radnog vremena.

O ovim problemima piše u publikaciji o modelima angažovanja radnika na platformama za dostavu, čiji je autor Darko Božičić sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu i o kojoj je Nova ekonomija već pisala.

Kako se navodi u toj publikaciji koji je inače ovjavio Centar za istraživnaje javnih politika, kada se dostavljači angažuju kao preduzetnici, oni postaju preduzetnici koji su u poslovnom odnosu sa platformom.

„Shodno Zakonu o privrednim društvima, preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji“, piše u tekstu.

Pri tome, platforme uglavnom ne garantuju dostavljaču preduzetniku da će tokom vremena kada je prijavljen na platformi zaista i biti angažovan za vršenje dostave, što znači da on sam snosi rizik ostvarivanja svoje potencijalne zarade.

Pored toga, kako se naglašava, u svojstvu preduzetnika, dostavljač ne ostvaruje prava iz radnog odnosa.

To znači da ostaje bez prava na minimalnu zaradu, dnevni, nedeljni i godišnji odmor, ograničeno radno vreme, troškove prevoza i ishrane, prava u slučaju privremene sprečenosti za rad (bolovanje), itd.

Kako se dodaje, dostavljač kao preduzetnik sam snosi obaveze poreza i doprinosa od iznosa koji zaradi iz saradnje sa platformom, kao i troškove obavljanja delatnosti dostave (troškove prevoznog sredstva, registracije, goriva, mobilnog telefona, opreme i slično).

„Posmatrano u odnosu na radni odnos, dostavljač kao preduzetnik ostvaruje samo ograničen splet prava iz socijalnog osiguranja (prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, pravo na zdravstvenu zaštitu, prava za slučaj nezaposlenosti)“, dodaje se u tekstu.

Dakle, platforma kroz ugovor o poslovnoj saradnji sa dostavljačem kao posebnim, nezavisnim pravnim subjektom, reguliše sve detalje u pogledu načina obavljanja poslova dostave. Ona plaća cenu usluge dostave prema ugovorom utvrđenom kriterijumu. Dostavljač iz nje snosi sve troškove javnih prihoda, troškove svog poslovanja iz koje na kraju treba da obezbedi i sopstvenu egzistenciju.

Kako regulisati rad preko onlajn platformi?

ANGAŽOVANJE DOSTAVLJAČA U PARTNERSKOJ KOMPANIJI

Drugi način angažovanja dostavljača kao zaposlenih u partnerskoj kompaniji obavlja se tako što platforma zaključuje posebnu vrstu ugovora o poslovnoj saradnji sa takozvanom partnerskom kompanijom.

Neko ko je zaposlen, odnosno angažovan u toj kompaniji, obavlja poslove na osnovu tog ugovora.

„Predmet ovakvih neimenovanih ugovora je pružanje usluge kućne dostave. Njima se predviđa da će partnerska kompanija (izvođač poslova dostave, samostalan i nezavisan subjekt), angažovati sve svoje ljudske, materijalne i tehničke resurse za obavljanje poslova koji su predmet ovog ugovora“, dodaje se u studiji.

Kako se objašnjava, oni koji neposredno vrše poslove za onlajn platformu su zapravo zaposleni ili (češće) na drugi način radno angažovani kod parterske kompanije:

„I kod ovih ugovora detaljno se uređuje način vršenja dostave, pravila ponašanja dostavljača, kao i odsustvo obaveze platforme da obezbedi određeni broj dostava tokom vremena aktivne prijave na aplikaciju od strane dostavljača“.

Kod dostava koje se pružaju posredstvom platforme celokupno praćenje i pružanje informacije obezbeđuje se kroz aplikaciju čiji je vlasnik upravo digitalna platforma, a ne njena partnerska kompanija.

Kada je u pitanju radnopravni položaj lica koja neposredno izvršavaju posao dostave preko ovog modaliteta angažovanja, na prvi pogled učinilo bi se da činjenicom što su u radnom odnosu kod partnerske kompanije uživaju sva prava predviđena radnim zakonodavstvom.

Ipak, kako se tvrdi u publikaciji, u praksi stvari su daleko drugačije:

„Prema rečima samih dostavljača neretko se dešava da takozvane partnerske kompanije ili ne ispunjavaju svoje obaveze kao poslodavac ili da sa njihovim ispunjavanjem poprilično kasne. Pored toga, dostavljačima se čak i prepušta odluka da li će da budu prijavljeni ili ne“.

„PARADOKSALNE I NEZAKONITE SITUACIJE“

Položaj dostavljača koji rade preko partnerskih kompanija, kako se objašnjava, dodatno je otežan činjenicom da im te kompanije naplaćuju uslugu posredovanja u iznosu od 10 do 20 procenata u odnosu na sumu novca koju zarade obavljajući poslove dostave preko digitalnih platformi.

„Tako imamo jednu paradoksalnu i istovremeno nezakonitu situaciju gde se digitalna platforma predstavlja kao posrednik u poslovima dostave, da bi ista ta platforma angažovala drugu kompaniju koja takođe vrši uslugu posredovanja, a koju potom naplaćuje kroz proviziju direktno dostavljačima koji su zaposleni u toj kompaniji.

ANGAŽOVANJE PREKO STUDENTSKE ZADRUGE

U odnosu na prethodno izložena dva modela angažovanja dostavljača, ovaj način angažovanja, koji je zasnovan na radu preko studentskih zadruga, najmanje se upotrebljava, dodaje se u studiji.

Temelji se na propisima kojima se reguliše rad studentskih i omladinskih zadruga. Suština je da se lice najpre učlani u studentsku zadrugu a potom, posredstvom studentske zadruge, bude angažovan od strane digitalne platforme.

Osnov angažovanja od strane same platforme uspostavlja se putem ugovora o privremenim i povremenim poslovima, za koji je Zakonom o radu predviđeno da može biti zaključen sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama.

Na ovaj način, dostavljač (student) ostvaruje prava po osnovu rada koja su predviđena zaključenim ugovorom o privremenim i povremenim poslovima, koji ne donose prava koja ima radnik koji je zaposlen u redovnom radnom odnosu.

Radni odnosi u digitalnoj ekonomiji: Fleksibilnost ali i nesigurnost